Ужице – С пажњом Ужичанка Вера Костадиновић из своје ташне вади и показује један прастари новчаник од телеће коже, као и сребром опточен џепни сат „докса” на коме је угравирана година производње 1903. Новчаник је обновила и већ га користи, а сат је без казаљки, али се може поправити и ваља му код часовничара. – Ови предмети су заоставштина учесника Великог рата Михаила Костадиновића, деде мог супруга. У породици смо новчаник и сат читав век, као и ратникову урамљену фотографију, чували од заборава, поштујући њега, војевање и традицију. Прво их је за живота чувао мој свекар Антоније. Потом, у новије време мој супруг Ђурђе и девер Србослав, али су обојица

Заборављени записи француског лекара о страдањима Срба штампани на српском језику. Био је шеф цивилног санитета у Шапцу и верно је бележио тадашња незапамћена зверства аустроугарских војника Шабац је у Првом рату био град који је највише страдао. Срушен је до темеља 1914, а хиљаде његових житеља су побили Аустроугари који су у варош ушли, од тадашњег римског поглавара папе Пија 10. – “разрешени” греха. И 1915. је било исто. Ново страдање. Попис каже да је град који је 1910. имао 11.541 имао становника 1916. само њих 4.823. После рата, многи избегли Шапчани никада се нису вратили, и зато је мало писаних сведочанстава и хроника тога времена. Када смо прошле

У овој згради је почело све. У некадашњој Окружној болници живела је смрт и умирао живот те проклете зиме када је наша славна војска умарширала у град и у њему затекла ужаш… Ваљево данас ни налик граду с почетка зиме 1914. када је војвода Живојин Мишић тријумфално ујахао у град након Колубарске битке, а опет по свему налик – славан и добрано заборављен у својој слави! Град страдалника и страдалих, варош можда и најпрећутанијег дела историје коју је појела управо историја… – У овој згради је почело све. У некадашњој Окружној болници, данас Историјском архиву Ваљева, жалосно и срамотно самотној кући у којој је живела смрт и умирао живот те проклете

Ко воли мајку Србију и своје најдраже, нека пође у одбрану отаџбине, казао је официр у руској степи, а ми појурили један преко другога, страхујући да ће рећи ’доста’ – сведочи Јован Зековић са Романије којег је рат превео преко пола света до завичајних гудура Чачак – Шест година војевања, шест љутих рана, утиснуле су белег на лицу Романијца Јована Зековића, да га ни најближи нису препознали, кад им се указао на повратку. Њега је ратна стаза повела преко 50 држава и два океана и на православни Васкрс 1918. спустила на Солунски фронт, да се заједно с браћом избори за повратак и слободу отаџбине. Село Бјелосављевићи, одакле су Зековићи, смештено

Подсећајући на атентат из јуна 1914, угледни амерички лист написао да је Аустроугарска пет дана касније објавила рат Босни уместо Србији „Њуорк тајмс” је познат као поуздан извор информисања, па и када му се поткраде нека грешка, уредништво објави исправку, макар се радило о тексту старом више од 100 година. Међутим, у уторак, на годишњицу Сарајевског атентата, објавили су чланак с материјалном грешком коју до данас нису исправили. Текст у историјској рубрици „Нису заборављени” посвећен је Францу Фердинанду, због чијег је убиства започео Први светски рат. Напис почиње реченицом да је осамнаестогодишњи студент Гаврило Принцип 28. јуна 1914. у Сарајеву испалио метак који је променио свет. Потом новинар објашњава мотиве овог

”Млада Босна” није организација, није хијерархија, политика, агитација, пропаганда… ”Млада Босна” је идеја и то је оно што је окупљало ове младе људе. Напајајући се идејама Достојевског, Карлајла, Мацинија, Ракића, Бојића, Диса они су сами стварали своју идеологију. У времену у којем је свака идеја о слободи, храбрости, честитости, праведности унапред проглашена за бесмислену, а борба за остварење тих идеја за узалудну, тешко је објаснити величину и значај једног нараштаја какав је постојао у српском народу, с` почетка 20. века. То је нараштај Гаврила Принципа, Трифка Грабежа, Мухамеда Мехмедбашића, Недељка Чабриновића, Недељка Чубриловића, Владимира Гаћиновића… Свету најпрепозантљивији данас, јесте Гаврило Принцип, извршилац Сарајевског атентата 28. јуна 1914, чији је живот

На данашњи дан 1914. године члан “Младе Босне” Гаврило Принцип извршио је атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда у Сарајеву, у којем је од посљедица случајног рањавања преминула и његова супруга Софија Хотек. Сарајевски атентат послужио је аустроугарским властима за војну инвазију на Србију, што је довело до Првог свјетског рата. Чланови “Младе Босне” извршили су атентат у знак протеста против аустроугарске окупаторске политике и из тежње већинског српског народа за ослобођење и уједињење. У самом атентату учествовало је седам особа распоређених по маршрути од поља гдје су се одржавали маневри до Вијећнице: Мухамед Мехмедбашић, Васо Чубриловић, Недељко Чабриновић, /који је бацио бомбу на поворку, али је престолонасљедник одгурнуо бомбу

„Политика” данас поклања читаоцима додатак о Видовданском уставу усвојеном пре 95 година, 28. јуна 1921, којим је Краљевина СХС дефинисана као уставна, парламентарна и наследна монархија и, уз то, јединствена држава, без аутономија и унутрашњих граница Уставотворна скупштина Краљевине Срба Хрвата и Словенаца сазвана указом од 7. септембра 1920. године за 20. децембар у престоном граду Београду на 62 редовном састанку 28. јуна 1921 године, на Видовдан донела је Устав Краљевине који гласи: Члан I: Држава Срба Хрвата и Словенаца је уставна, парламентарна и наследна монархија. Службени је назив државе Краљевина Срба Хрвата и Словенаца. Ово, поред осталог, пише у Видовданском уставу, првом и најважнијем законодавном акту Краљевине СХС, који

У Вардишту код Вишеграда почиње обнова спомен-костурнице, у којој су сахрањени посмртни остаци 440 војника погинулих у Првом свјетском рату. Реновирање овог споменика културе реализује се уз помоћ Владе Србије и Завода за заштиту споменика из Краљева, а акцију је, прије годину дана, покренуло Соколско друштво из Добруна, управа парохије Вардишта. Споменик палим борцима из Првог свјетског рата је у веома лошем стању. Влада Србије издвојила је средства и овластила Конзулат у Бањалуци да спроведе процедуру за избор најбољег понуђача. До краја августа требало би да буде завршена грађевинска адаптација и електро-инсталациони радови, а потом и уређење околине, приступних путева и комплекса споменика. Протеклих година, црква је покушавала да одржава

У тренутку када ова прича настаје, већ у првим данима Великог рата, панчевачки берберин Панта Јаковљевић живи и ради као скромни и поштени занатлија овдашњи, са женом и петоро деце. Рођен је 1874. године у Панчеву, српској Спарти, како град на ушћу Тамиша у Дунав зваше у оно време, а по љубави према мајци Србији за време мађарске управе. Па и Пантина судбина, иако на први поглед, без војничког педигреа и херојска, део је једне богате ниске сличних, и огледало националне душе српског Панчева и околине. Мука овог скромног панчевачког занатлије почела одмах по објави рата Србији не изненађујуће, али околности под којима је истеран из сопствене кућице јесу за

Острво Крф, од 1916 до 1918 било је центар српске државе – тамо су штампане новине, игране фудбалске утакмице и позоришне представе, одржаване седнице Владе и бурна заседања Народне скупштине Пре сто година – крајем јуна 1916. године, савезницима на Солунском фронту коначно се прикључила и српска војска. Она је, после албанске голготе и опоравка и реорганизације на Крфу прво пребачена у северну Грчку, а одатле на део фронта источно од реке Вардар, према Преспанском језеру. Мада је добила невелики део фронта њен пристанак на солунско ратиште био је од огромног значаја, јер је наступила као јединствена и добро организована војна сила од око 150.000 људи, што је поправило и

Како су Аустроугари покушали да пређу Дрину с Баном Јелачићем док их Брка није ухватио у потковицу која се и данас проучава као генијални маневар. У јулу 1914. године, Аустроугарска је објавила рат Србији. Као повод за објаву рата моћна царевина је искористила атентат у Сарајеву у коме су српски завереници убили надвојводу Франца Фердинанда. Протестна нота аустроугарске владе нашла се на столу српске владе у Београду 10. јула по старом календару, а само пет дана касније стигла је и формална објава рата Србији. За државу и народ које су већ измучила два тек завршена Балканска рата чинило се да ће почетак новог, за који се испоставило да ће бити

„Чим сам скинуо цивилно одело осетио сам да постајем обично оруђе у рукама Аустроугарске”, написао је у својим мемоарима Светислав Света Радуловић, син протојереја панчевачког Душана Радуловића и мајке Јелене Бикар, непосредно пред неизвестан и дуг ратни пут, све до Сибира. Та прича почиње августа 1915. године, кад Светислав добија позив за војску. Бива распоређен у Бечкерек, у 29. регименту, а отуда је после двонедељне обуке требало кренути на исток. „На железничкој станици око мене сваког је неко испраћао, а мене баш нико. Снагу су ми једино давале очеве речи при нашем последњем сусрету: ’Сине, уздај се у Бога, јер је он стално са нама’, које је заменило клопарање фургона