На данашњи дан, пре 98 година, српска војска у незадрживом налету ослободила своју престоницу у Првом светском рату. Под командом војводе Петра Бојовића, Прва армија је 1. новембра 1918. године умарширала у Београд После незадрживог налета елитних српских дивизија Дунавске, Моравске и Дринске, 1. новембра 1918. године, ујутру, на улицама Београда појавили су се први ослободиоци! Око 10.30 у град је продро коњички ескадрон Дунавске дивизије и избио на Калемегдан. Већ око 13 часова последњи немачки војници напустили су Београд под налетом Прве армије предвођене војводом Петром Бојовићем. Око 15 часова Моравска и Дунавска дивизија налазиле су се на линији Велики Врачар – Бањица – Топчидерско и Баново брдо. Овако

Уз највише почасти, кости храбре Љубице Чакаревић биће пребачене са сарајевских Бара на ужичко Доварје Срби су је знали као Љубицу Чакаревић (1894-1980), за Италијане била је Виолета де Сарно. Од заборава је све до данас не отргоше ни два имена, ни величанствена дела достојна дивљења. Ере сада враћају дуг носиоцу златне медаље за храброст “Милош Обилић”, дами која је једног дана скратила косу, главу покрила српском шајкачом, навукла војничке чакшире и цокуле – да би пешице отишла на Солунски фронт. Уз војне почасти, у суботу ће посмртни остаци хероине Великог рата, из Сарајева бити пребачени на Доварје, да вечно у миру почивају над обалама Ђетиње. Познати историчар Ужичанин Милорад

Ратови за ослобођење од 1912 до 1918 године изнедрили су многе јунаке. Неки од њих данас су познати широј јавности док је већи број нажалост још увек заборављен и засењен јунацима новог доба. Један од тих заборављених јунака је и лесковачки трубач Ахмед Адемовић, носилац Карађорђеве звезде из ослободилачких ратова од 1912 до 1918 године. Легенда о његовом брилијантном подвигу током Првогбалканског рата и данас живи, прича се са времена на време али недовољно. Недовољно јер нас свакодневно гуше ријалити програмима, кичом, шундом и црном хроником. Намећу се лажни идоли и узори. Сваки облик друштвене вредности је данас урушен и оскрнављен. Јунаци попут Ахмеда, били су само нормални људи тог

Потресне фотографије Плаве гробнице обишле су свет и репродуковане су у милионском облику у разним новинама домаћим и страним, монографијама, читанкама и музејским поставкама. Ове библијске сцене немају потписаног аутора и разумљиво је да мали број људи, осим архивско-музеолошке струке, зна да је њихов аутор Србин, фотограф-аматер, Милоје П. Игрутиновић. Његове фотографије нису сплет случајног присуства. Чудесан је животопис овог резервног наредника-болничара, учесника оба балканска и Првог светског рата. Милоје П. Игрутиновић је рођен у селу Шилопај, под обронцима Рудника, где је завршио основно образовање. Трговачки занат је изучио у Горњем Милановцу. Први балкански рат прекида његову жељу за даљим школовањем. Распоређен у пољску болницу, Милоје Петра Игрутиновић није био

Док су српски радници у Бечу добиjали отказе, други аустриjски поданици словенског рода присилно су мобилисани у аустриjску воjску. Пада у очи да се у извештаjима рушилачка маса назива „разjареном руљом” из „муслиманских и хрватских кругова” („Тилбурхсе курант”, 1. jул 1914) коjа je уништавала све пред собом уз певање аустриjске химне. Сходно извештаjима листа „Ниуве хазет” (6/7. jул 1914), одмах je кренуло и денунцирање. Један хрватски Сараjлиjа одмах je предао аустриjскоj полициjи списак са именима двеста Срба коjи су, наводно, били умешани у заверу против Фрање Фердинанда. Завади пa владаj – пo ко зна коjи пут у историjи Балкана. Посебно je тежак био положаj Српске православне цркве. Тон у неким

Убиство владара Југославије Александра Првог Карађорђевића у Марсељу и даље је мистерија. Одговор су покушали да дају многи историчари, али нико се до сада није детаљније бавио непосредним начином извршења убиства, односно пропустима у обезбеђењу краља Александра Ујединитеља. Милан Богојевић, бивши припадник Кобри, батаљона војне полиције специјалне намене, и некадашњи телохранитељ породице Карађорђевић у Београду у својој књизи “Атентат 1934” године сагледао је све аспекте овог трагичног догађаја. – Имамо јаснију слику шта је то кренуло по злу. Марсељ је био најнебезбеднији град у који је могао да оде краљ. Када сам мало боље проучио цели догађај, на основу снимака, података из архива, књига, па и новинских чланака, на мене

Мој отац ратовао је седам година, а ја четири. Мобилисан сам, као последња одбрана регрута 1915. године. Шеснаесте отац ми давао задушнице: мислио да сам умро у Албанији – тако му рекли. А ја сам за то сазнао у Солуну у једној француској болници, где сам носио млеко и лекове: нису мене тако младог хтели одмах да пусте на фронт. Ту сретнем неке моје сељаке из Печенога и кажу ми да ми је отац пустио браду и да ми је давао све редом за душу. Отац ми је био још пре рата у 11. пуку, па сам мислио да је још тамо. Пишем му једном, други пут, трећи пут –

Дан ослобођења Прокупља у Првом светском рату обележен је данас у центру града полагањем венаца на спомен обележје ослободиоцима Дан ослобођења Прокупља у Првом светском рату обележен је данас у центру града полагањем венаца на спомен обележје ослободиоцима. Венце су положили делегација француског града Епон, председник општине Прокупље Александар Симоновић и председник Савеза удружења Срба у Француској Ромео Милошевић. После полагања венаца, гостима из Француске приказано је идејно решење будућег спомен-парка у Прокупљу у коме ће бити споменик Гвозденом пуку српске војске “Књаз Михајло” и спомен рељеф са ликом команданта француске војске који је ослободио Прокупље, генерала Шарла Транијеа. Прокупачки гимназијалци и хор под руководством професора музике Тање Цветановић припремили

Да Стојан Стаменковић у младости није изучио за терзију, ко зна да ли би преживео четири логорашке године Да фрулаш Радован из села Мачкатице код Сурдулице није свирао фрулу на Кочићевим данима, 23. септембра, у Дољевцу крај Ниша, не бисмо чули ни причу о Стојану Стаменковићу. Привукао нас је Моцартовом „Малом ноћном музиком” и Бокеринијевим „Менуетом” које је врсно изводио на инструменту „као створеним за народна кола”. А кад је још рекао да је чест ходочасник места из Великог рата (управо се спремао у Добруџу где су гробови и споменици бораца Првог српског добровољачког пука), прича је могла да отпочне. – Прадеда Јован је учесник оба балканска рата, рањен је

На надгробном белегу Михаила Жунића у Чачку пише: „Победио четири царевине, турску, бугарску, аустријску и немачку, носилац Албанске споменице” У бугарским рововима вода беше скоро до колена а с неба је пристизала стално нова суснежица, па је тешко разазнати да ли свиће или се смркава. Али, ни новембар 1915. на Власини, претећи и немилостив, није сломио сељаке са Овчара, предвођене резервним капетаном Радомиром Цвијовићем, учитељем из Дучаловића на врху планине. Баш су осоколили: њихова чета је на граници минуле ноћи и новог дана испунила задатак иако је, кад су га добили, изгледало да им једино чудо може помоћи. Разбила је бугарски пук. Ко од непријатеља није пао ничице, јесте у

Дан херојске одбране Београда 1915. године обележен је одавањем почасти српским војницима који су у Првом светском рату бранили престоницу од знатно моћнијег непријатеља. Нa Спoмeн-кoстурницу брaниoцимa Бeoгрaдa 1915. године нa Нoвoм грoбљу венац је положио Aндрeja Mлaдeнoвић, зaмeник грaдoнaчeлникa. – Вeчнa слaвa и хвaлa браниоцима Београда који су пре 101 годину бранили Београд до последњег. Оно што им је мајор Драгутин Гавриловић тада поручио остало је вечно записано као симбол борбе српског народа и српске војске у Првoм свeтскoм рaту. Одавањем поште и сећањем на хероје који су бранили наш град подсећамо потомке да не забораве херојски чин и велико страдање свих оних који су дали живот за слободу

Да jе благословена свака ваша радња. Над Србима, ортодоксима, све што свети ратници Беча учине ниjе, нит може злочином бити – говорили су капелани црно-жутим солдатима ОСВИЋЕ 12. август 1914. године. Иза удаљених врхова под jутарњом, треперавом измаглицом невисоке, плавичасте планине, иза Цера већ израња крваво-румени котур сунца. Сунчева светлост истога трена осветли и водоток и, ево, просветљаваjуће сени сванућа, са леве стране Дрине, обасjаваjу бивак воjни. Узнемирени коњи ржу. Коморџиjе их смируjу. Будни су и воjници коjи су сву ноћ сан призивали, покушавали заспати у зградама или под шаторима, у шталама или колибама, па и у на брзину подигнутим склоништима, на земљи и грању, под пуном ратном опремом. Солдат

У Његошевом парку у Подгорици, на левој обали Мораче, недалеко од познатог Блажовог моста, опелом које су служили свештеници Митрополије црногорско-приморске и пригодном свечаношћу којој је присуствовао велики број грађана, јуче је одата пошта Љубу Јевтићу, Србину из Сребренице, којег су пре тачно 100 година, 16. септембра 1916, ту стрељали аустроугарски окупатори. скромно спомен-обележје које су му после Првог светског рата с поштовањем ту подигли захвални грађани Подгорице. Споменик је ту чамио у корову и зуб времена је чинио своје све до пре пет година када је историчар Вукић Илинчић једним кратким текстом подсетио на овог заборављеног хероја и подстакао акцију да се његов споменик обнови и уреди. На скромном

Коста Ракић (94), који је председнику Србије Томиславу Николићу предао ордење Петра Бојовића, за “Новости”: Морао сам да их спасем од комуниста Јака веза и пријатељство са породицом војводе Петра Бојовића, почела је пре готово девет деценија. Велики терет и дуг према најмлађем српском војводи скинут ми је са душе, када сам коначно испунио аманет дат њиховој породици и предао српском народу војводино одличје, које сам чувао 56 година. Овако за “Новости” почиње причу Београђанин Коста Ракић (94), правник и новинар, који је пре неколико дана ордење војводе Бојовића предао председнику Србије Томиславу Николићу. – Проценио сам да је сада тренутак да испуним завет породице Бојовић, да знамење заштитим пре