Na današnji dan, pre 98 godina, srpska vojska u nezadrživom naletu oslobodila svoju prestonicu u Prvom svetskom ratu. Pod komandom vojvode Petra Bojovića, Prva armija je 1. novembra 1918. godine umarširala u Beograd Posle nezadrživog naleta elitnih srpskih divizija Dunavske, Moravske i Drinske, 1. novembra 1918. godine, ujutru, na ulicama Beograda pojavili su se prvi oslobodioci! Oko 10.30 u grad je prodro konjički eskadron Dunavske divizije i izbio na Kalemegdan. Već oko 13 časova poslednji nemački vojnici napustili su Beograd pod naletom Prve armije predvođene vojvodom Petrom Bojovićem. Oko 15 časova Moravska i Dunavska divizija nalazile su se na liniji Veliki Vračar – Banjica – Topčidersko i Banovo brdo. Ovako

Uz najviše počasti, kosti hrabre Ljubice Čakarević biće prebačene sa sarajevskih Bara na užičko Dovarje Srbi su je znali kao Ljubicu Čakarević (1894-1980), za Italijane bila je Violeta de Sarno. Od zaborava je sve do danas ne otrgoše ni dva imena, ni veličanstvena dela dostojna divljenja. Ere sada vraćaju dug nosiocu zlatne medalje za hrabrost “Miloš Obilić”, dami koja je jednog dana skratila kosu, glavu pokrila srpskom šajkačom, navukla vojničke čakšire i cokule – da bi pešice otišla na Solunski front. Uz vojne počasti, u subotu će posmrtni ostaci heroine Velikog rata, iz Sarajeva biti prebačeni na Dovarje, da večno u miru počivaju nad obalama Đetinje. Poznati istoričar Užičanin Milorad

Ratovi za oslobođenje od 1912 do 1918 godine iznedrili su mnoge junake. Neki od njih danas su poznati široj javnosti dok je veći broj nažalost još uvek zaboravljen i zasenjen junacima novog doba. Jedan od tih zaboravljenih junaka je i leskovački trubač Ahmed Ademović, nosilac Karađorđeve zvezde iz oslobodilačkih ratova od 1912 do 1918 godine. Legenda o njegovom brilijantnom podvigu tokom Prvogbalkanskog rata i danas živi, priča se sa vremena na vreme ali nedovoljno. Nedovoljno jer nas svakodnevno guše rijaliti programima, kičom, šundom i crnom hronikom. Nameću se lažni idoli i uzori. Svaki oblik društvene vrednosti je danas urušen i oskrnavljen. Junaci poput Ahmeda, bili su samo normalni ljudi tog

Potresne fotografije Plave grobnice obišle su svet i reprodukovane su u milionskom obliku u raznim novinama domaćim i stranim, monografijama, čitankama i muzejskim postavkama. Ove biblijske scene nemaju potpisanog autora i razumljivo je da mali broj ljudi, osim arhivsko-muzeološke struke, zna da je njihov autor Srbin, fotograf-amater, Miloje P. Igrutinović. Njegove fotografije nisu splet slučajnog prisustva. Čudesan je životopis ovog rezervnog narednika-bolničara, učesnika oba balkanska i Prvog svetskog rata. Miloje P. Igrutinović je rođen u selu Šilopaj, pod obroncima Rudnika, gde je završio osnovno obrazovanje. Trgovački zanat je izučio u Gornjem Milanovcu. Prvi balkanski rat prekida njegovu želju za daljim školovanjem. Raspoređen u poljsku bolnicu, Miloje Petra Igrutinović nije bio

Dok su srpski radnici u Beču dobijali otkaze, drugi austrijski podanici slovenskog roda prisilno su mobilisani u austrijsku vojsku. Pada u oči da se u izveštajima rušilačka masa naziva „razjarenom ruljom” iz „muslimanskih i hrvatskih krugova” („Tilburhse kurant”, 1. jul 1914) koja je uništavala sve pred sobom uz pevanje austrijske himne. Shodno izveštajima lista „Niuve hazet” (6/7. jul 1914), odmah je krenulo i denunciranje. Jedan hrvatski Sarajlija odmah je predao austrijskoj policiji spisak sa imenima dvesta Srba koji su, navodno, bili umešani u zaveru protiv Franje Ferdinanda. Zavadi pa vladaj – po ko zna koji put u istoriji Balkana. Posebno je težak bio položaj Srpske pravoslavne crkve. Ton u nekim

Ubistvo vladara Jugoslavije Aleksandra Prvog Karađorđevića u Marselju i dalje je misterija. Odgovor su pokušali da daju mnogi istoričari, ali niko se do sada nije detaljnije bavio neposrednim načinom izvršenja ubistva, odnosno propustima u obezbeđenju kralja Aleksandra Ujedinitelja. Milan Bogojević, bivši pripadnik Kobri, bataljona vojne policije specijalne namene, i nekadašnji telohranitelj porodice Karađorđević u Beogradu u svojoj knjizi “Atentat 1934” godine sagledao je sve aspekte ovog tragičnog događaja. – Imamo jasniju sliku šta je to krenulo po zlu. Marselj je bio najnebezbedniji grad u koji je mogao da ode kralj. Kada sam malo bolje proučio celi događaj, na osnovu snimaka, podataka iz arhiva, knjiga, pa i novinskih članaka, na mene

Moj otac ratovao je sedam godina, a ja četiri. Mobilisan sam, kao poslednja odbrana regruta 1915. godine. Šesnaeste otac mi davao zadušnice: mislio da sam umro u Albaniji – tako mu rekli. A ja sam za to saznao u Solunu u jednoj francuskoj bolnici, gde sam nosio mleko i lekove: nisu mene tako mladog hteli odmah da puste na front. Tu sretnem neke moje seljake iz Pečenoga i kažu mi da mi je otac pustio bradu i da mi je davao sve redom za dušu. Otac mi je bio još pre rata u 11. puku, pa sam mislio da je još tamo. Pišem mu jednom, drugi put, treći put –

Dan oslobođenja Prokuplja u Prvom svetskom ratu obeležen je danas u centru grada polaganjem venaca na spomen obeležje oslobodiocima Dan oslobođenja Prokuplja u Prvom svetskom ratu obeležen je danas u centru grada polaganjem venaca na spomen obeležje oslobodiocima. Vence su položili delegacija francuskog grada Epon, predsednik opštine Prokuplje Aleksandar Simonović i predsednik Saveza udruženja Srba u Francuskoj Romeo Milošević. Posle polaganja venaca, gostima iz Francuske prikazano je idejno rešenje budućeg spomen-parka u Prokuplju u kome će biti spomenik Gvozdenom puku srpske vojske “Knjaz Mihajlo” i spomen reljef sa likom komandanta francuske vojske koji je oslobodio Prokuplje, generala Šarla Tranijea. Prokupački gimnazijalci i hor pod rukovodstvom profesora muzike Tanje Cvetanović pripremili

Da Stojan Stamenković u mladosti nije izučio za terziju, ko zna da li bi preživeo četiri logoraške godine Da frulaš Radovan iz sela Mačkatice kod Surdulice nije svirao frulu na Kočićevim danima, 23. septembra, u Doljevcu kraj Niša, ne bismo čuli ni priču o Stojanu Stamenkoviću. Privukao nas je Mocartovom „Malom noćnom muzikom” i Bokerinijevim „Menuetom” koje je vrsno izvodio na instrumentu „kao stvorenim za narodna kola”. A kad je još rekao da je čest hodočasnik mesta iz Velikog rata (upravo se spremao u Dobrudžu gde su grobovi i spomenici boraca Prvog srpskog dobrovoljačkog puka), priča je mogla da otpočne. – Pradeda Jovan je učesnik oba balkanska rata, ranjen je

Na nadgrobnom belegu Mihaila Žunića u Čačku piše: „Pobedio četiri carevine, tursku, bugarsku, austrijsku i nemačku, nosilac Albanske spomenice” U bugarskim rovovima voda beše skoro do kolena a s neba je pristizala stalno nova susnežica, pa je teško razaznati da li sviće ili se smrkava. Ali, ni novembar 1915. na Vlasini, preteći i nemilostiv, nije slomio seljake sa Ovčara, predvođene rezervnim kapetanom Radomirom Cvijovićem, učiteljem iz Dučalovića na vrhu planine. Baš su osokolili: njihova četa je na granici minule noći i novog dana ispunila zadatak iako je, kad su ga dobili, izgledalo da im jedino čudo može pomoći. Razbila je bugarski puk. Ko od neprijatelja nije pao ničice, jeste u

Dan herojske odbrane Beograda 1915. godine obeležen je odavanjem počasti srpskim vojnicima koji su u Prvom svetskom ratu branili prestonicu od znatno moćnijeg neprijatelja. Na Spomen-kosturnicu braniocima Beograda 1915. godine na Novom groblju venac je položio Andreja Mladenović, zamenik gradonačelnika. – Večna slava i hvala braniocima Beograda koji su pre 101 godinu branili Beograd do poslednjeg. Ono što im je major Dragutin Gavrilović tada poručio ostalo je večno zapisano kao simbol borbe srpskog naroda i srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Odavanjem pošte i sećanjem na heroje koji su branili naš grad podsećamo potomke da ne zaborave herojski čin i veliko stradanje svih onih koji su dali život za slobodu

Da je blagoslovena svaka vaša radnja. Nad Srbima, ortodoksima, sve što sveti ratnici Beča učine nije, nit može zločinom biti – govorili su kapelani crno-žutim soldatima OSVIĆE 12. avgust 1914. godine. Iza udaljenih vrhova pod jutarnjom, treperavom izmaglicom nevisoke, plavičaste planine, iza Cera već izranja krvavo-rumeni kotur sunca. Sunčeva svetlost istoga trena osvetli i vodotok i, evo, prosvetljavajuće seni svanuća, sa leve strane Drine, obasjavaju bivak vojni. Uznemireni konji ržu. Komordžije ih smiruju. Budni su i vojnici koji su svu noć san prizivali, pokušavali zaspati u zgradama ili pod šatorima, u štalama ili kolibama, pa i u na brzinu podignutim skloništima, na zemlji i granju, pod punom ratnom opremom. Soldat

U Njegoševom parku u Podgorici, na levoj obali Morače, nedaleko od poznatog Blažovog mosta, opelom koje su služili sveštenici Mitropolije crnogorsko-primorske i prigodnom svečanošću kojoj je prisustvovao veliki broj građana, juče je odata pošta Ljubu Jevtiću, Srbinu iz Srebrenice, kojeg su pre tačno 100 godina, 16. septembra 1916, tu streljali austrougarski okupatori. skromno spomen-obeležje koje su mu posle Prvog svetskog rata s poštovanjem tu podigli zahvalni građani Podgorice. Spomenik je tu čamio u korovu i zub vremena je činio svoje sve do pre pet godina kada je istoričar Vukić Ilinčić jednim kratkim tekstom podsetio na ovog zaboravljenog heroja i podstakao akciju da se njegov spomenik obnovi i uredi. Na skromnom

Kosta Rakić (94), koji je predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću predao ordenje Petra Bojovića, za “Novosti”: Morao sam da ih spasem od komunista Jaka veza i prijateljstvo sa porodicom vojvode Petra Bojovića, počela je pre gotovo devet decenija. Veliki teret i dug prema najmlađem srpskom vojvodi skinut mi je sa duše, kada sam konačno ispunio amanet dat njihovoj porodici i predao srpskom narodu vojvodino odličje, koje sam čuvao 56 godina. Ovako za “Novosti” počinje priču Beograđanin Kosta Rakić (94), pravnik i novinar, koji je pre nekoliko dana ordenje vojvode Bojovića predao predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću. – Procenio sam da je sada trenutak da ispunim zavet porodice Bojović, da znamenje zaštitim pre