fbpx
Ж | Ž

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Dete iz logora

Svedočenje Gojka Šašića koji je svoje prve korake napravio u ustaškom logoru u Slavonskoj Požegi.
Gojko Šašić

Piše: Olivera Radović

Gledajući Gojka Šašića na pozornici, slušajući njegove replike iz tekstova Duška Radovića, dok uveseljava publiku, mnogi su sigurno videli šarmantnog vremešnog gospodina koji svoje penzionerske dane provodi radeći nešto što je možda čitavog života priželjkivao. Mnogo puta je nasmejao ili razgalio publiku igrajući u amaterskim predstavama, nastupajući na različitim skupovima. A on je, uz svu ljubav i posvećenost teatru i pisanoj reči, tamo zapravo – lečio dušu.

Dušu veliku kao kuća, ali ranjenu još od prvih dana koje pamti. I koje ne pamti, ali su ga svejedno formirali kao osobu. Gojko je dete iz logora. Svoju životnu priču i iskustvo koje ga je za ceo život odredilo nije nikad podelio istraživačima, medijima, nije na bilo koji način istupio u javnost. „Nije me niko do sada pitao“, tako nam je rekao prošle godine kada nas je sa gomilom fotografija, zahvalnica i uspomena sačekao u beogradskom naselju Rakovica, gde je provodio penzionerske dane. Najpre je vladao prećutni zakon ćutanja, on ga je poštovao, a nakon toga je verovatno poštovao i pravo okoline da bude nezainteresovana za teške teme, nije želeo da druge opterećuje svojom nesrećom.

Gojko Šašić nije dočekao objavljivanje ovog teksta. Čekajući da se situacija s korona virusom malo stiša i neku povoljniju priliku za nastavak našeg razgovora, preminuo je. Ostala je još uvek do kraja neispričana priča. Ali i jedno zabeleženo svedočenje u vremenu kada ih je sve manje i kada je sve veći prostor za manipulaciju i iskrivljeno čitanje i tumačenje istorijskih događaja. Gojkova priča jedna je od mnogobrojnih za koje nije bilo sluha dok je bio živ. Ali život kakav je proveo, pošten, vredan i pun razumevanja za druge, uprkos svim preduslovima da bude ogorčen, zadužio nas je da njegovu priču ne zaboravimo.

Svoje prve korake kao dete napravio je u logoru u Slavonskoj Požegi. „Jednu grupu ljudi su odatle poslali za Srbiju i oni su se kasnije vratili, a neki su oterani u Staru Gradišku, ti se nisu nikada vratili. Neki su oterani za Gospić, ti su pobijeni, to su uglavnom bili muškarci. Neke su čak usput poubijali“, objašnjavao nam je karakter ovog mesta. Objašnjavao nam je i na koji način je istraživao ove događaje i kako je formirao stavove, najverovatnije u strahu da ćemo strašne događaje koji su zadesili čitavu njegovu porodicu i mi poput mnogih drugih proglasiti njegovim „konstruktom“. Prvi koraci u život, prve izgovorene reči, prve reči koje je čuo i koje pamti, obeležene su ratnim strahotama. Sve drugo što je pamtio, pamtio je po pričanju svoje majke, hrabre žene koja je u strašnim vremenima uspela da sačuva petoro dece. „Nije bila obrazovana, ali je bila veoma mudra žena. Bistra, oštrog uma. Ipak je ona nas petero dece kroz rat provukla bez težih posledica. Teška su to vremena bila. Svaki je rat težak, ali nije to bila samo okupacija, tu je bio i građanski rat.

Borile su se silne vojske, nije se znalo ko koga ubija, ko koga traži, ko koga hvata. I u takvom užasu sačuvati glavu bilo je veoma teško“, pričao je Gojko, koji je u tim strahotama izgubio veliki deo šire i uže porodice. Majka je bila poreklom iz Like, rođena u Divoselu kod Gospića. A otac je iz malog slavonskog mesta Kulica, u kome je na Spasovdan ’42. izvršen pokolj i u kojem je u istom danu 12 članova uže porodice Gojka Šašića poklano. „Imam brata koji je tamo bačen na bajonet kada je taj pokolj izvršen. Baba je to gledala. Kad su ustaše otišle, ona je skinula dete sa bajoneta, a dete diše! I dan danas je živ, samo i dalje ima problem sa tom ranom ispod plećke“, govorio je Gojko.

Gojko je rođen početkom 1941. godine u Granicama, selu na obroncima Krndije, između Đakova, Slavonske Požege i Našica. Otac mu je već na samom početku rata pobegao u šumu i tamo se pridružio partizanima. U avgustu 1941. majka je sa petroro dece završila u logoru u Slavonskoj Požegi. „Ono sve što je bilo malo promućurnije, sklonilo se u šumu. A oni što su bili malo naivniji i smatrali da nisu nikome ništa krivi – ti su platili glavom. Prvo su nas odveli u katoličku crkvu i sve prekrstili, i decu i starce. Posle toga se mislilo da su zaštićeni. Ali došli su u avgustu po nas i sve nas oterali u logor u Slavonsku Požegu. Tu smo bili tri i po meseca. Po priči starijih ljudi i moje majke, tu su bili užasi. Dana nije bilo da se nisu vršila streljanja, dana nije bilo da se nisu vršila mučenja. Majka je pričala da su jednog dana dovezli iz Bosne oko 200 ljudi koje su strpali u jednu baraku i sve ih s vrata i prozora mitraljezima poubijali. Mladiće su naterali da kopaju jamu…“, pričao je Gojko.

Pamtio je samo strah, bežanja i skrivanja. „Ostali smo sami sa majkom kad smo se vratili iz logora. Svako malo smo bežali. Nas dvojicu majka stavi u neku krparu i zabaci na leđa i tako se beži. I ćutimo dok ne dođemo do prve šume, prvog skloništa. Ima puno takvih slika koje su ostale neizbrisive. Sećam se puno tih partizanskih prolaza, jedinica koje su uveče marširale, premeštale se iz kraja u kraj. Imam i puno slika kada su ustaše prolazile. Sećam se jako dobro kad je iseljavano moje selo“, govorio je Gojko. „Ja se te kolone sećam, kroz prozor sam gledao, jer sam stao na jednu klupicu i gledao. Dok sam se okrenuo, ustaša je ušao u kuću i moju majku primio za kosu, pritisnuo na vrata, kleknuo joj nogom na bok i stavio nož pod vrat. Majka je vrištala. U kuću je ušao drugi ustaša, taj je bio neki njegov nadređeni, uhvatio ga je za vrat i spasio moju majku. Još sada gledam tu njegovu crnu uniformu sa onim metalnim karikama na sredini leđa“, dozivao je Gojko daleke ali neizbrisive slike iz sećanja.

Svaki kasniji susret s ljudima koji su prošli slično iskustvo Gojko je do detalja upamtio.

„Sreo sam jednu ženu iz Šodolovaca koja je bila u logoru sa nama i kad me je videla posle mnogo godina, počela je plakati. Ja je ne prepoznajem, naravno. Pričala mi je kako smo brat i ja puzali po slami, a ustaše nas šutaju. Bili su to vrlo teški trenuci, sreća moja pa ih ne pamtim. A bilo je i posle rata strašno, kad sam već počeo da se sećam. Nikad nije bilo dobro. Posle rata su se križarske bande vraćale, ostaci ustaša koji su želeli da se sve povrati na staro. I tad se puno ginulo“, prisećao se Gojko i posleratnih zlih vremena.

„Majci je bilo jako teško jer u Slavoniji nije imala nikog svog sem nas, njene dece. Otac se brzo snašao u partizanima, on je bio pismen, trgovac, postavljen je na rukovodeće mesto. Već ’42 i kasnije preuzima intendaturu za odred koji je bio tamo formiran. On se tamo ’43.  spetljao sa ženom koja je prebegla partizanima od muža ustaše kojeg su ubili. Ona kud će, šta će – pobegne u partizane. I on se spetlja s njom, zanemari i nas i majku, zanemari kuću i sve. To je jedna od najvećih muka pored svega onoga što je preživljavala“, pričao je Gojko.

„Kad je ’43 došlo do pada Italije, onda ustaše nagrnuše u partizane, vide da nemaju kud. Mog oca su tada sa još nekim ljudima optužili da su bili četnici. I njih 15-ak partizani pohapse i pozatvaraju. Moj otac nekako pobegne. Nastala je hajka. Ali pošto je već od ’41. u šumi s partizanima, on je Papuk poznavao, to su njegovi reoni gde se sakrivao i snalazio da preživi. Traže ga ustaše, traže ga partizani. Ne znam kad su partizani došli, samo se sećam priče u kući, a kuća je bila puna vojske. „’Druže Ljuboja, slušajte me dobro. Pobijte njegovih petero dece i ubijte mene, a onda ga hvatajte i radite s njim šta god znate’, rekla im je moja majka. Kao da sad to govori, toliko mi je ostalo u sećanju“, dozivao je slike iz prošlosti Gojko.

Otac je ipak ostao živ i oslobođen optužbi. Kraj rata je dočekao kao načelnik intendantske službe korpusa sa Petrom Drapšinom. Otac je kasnije bio načelnik za privredu u Našicama, pa šef šumarije. Kada su deljene spomenice u Savezu boraca, on je pocepao svoja dokumenta i otišao sa sastanka, nije primio spomenicu. Nije hteo da je nosi sa onima koji to nisu zaslužili. „E takav sam i ja, imam nekakvu genetiku njegovu. Tako i ja gledam na život i uvek sam na strani pravde“, ponosno je govorio Gojko.

Posle rata, nije se govorilo mnogo o stradanjima. „Nama je majka govorila, ona nas je edukovala. Uveče bi štrikala, mi sedimo pored nje ispred šporeta, grejemo se i ona nam priča o ratnim strahotama, veže nas za porodicu, za ujake, za Liku. Ja sam kao dete bio veoma radoznao, nije se moglo od mene ništa sakriti. Po nekoj intuiciji sam otkrivao stvari. Sećam se tih mojih suseljana koji su mahom bili u ustašama kad su pričali kako su ubijali u istočnoj Bosni i ta slika meni nikad neće biti izbrisana iz glave“, govorio je Gojko.

Mnogo godina kasnije Gojko je obišao mesto gđe se nalazio logor u Požegi. Mesto na kojem su se nalazile logoraške barake i gde su bili zatočeni i mučeni. Sada je tu bila samo prazna ledina i ništa više.

Kao profesionalni vojnik, podoficir u JNA, Gojko je službovao u Virovitici, u Puli, u Koprivnici i na kraju u Zagrebu. „U Beograd me je doterao nesretni rat 90-ih. Ne bih inače nikad došao u Beograd. Ostati u jednoj takvoj sredini gde se povampire duhovi prošlosti, nisam mogao. Sada živim dobro, to moje dobro je relativno dobro, ali ne žalim se. Nisam naučio bolje, nisam naučio da se ima, nisam nikad imao, čitav život sam bio u oskudici. Ja se sećam velike gladi, velikih muka. Kada bih to sada ispričao nekom detetu, mislili bi da je nemoguće to preživeti. Međutim, sve je moguće, sve se to preživi i sve se to nadživi“, govorio je Gojko.

Napolju je već pao mrak. Utihnule su ulice. Pozdravila sam se s Gojkom uz obećanje da se opet vidimo i nastavimo razgovor. Imali smo još jedan telefonski razgovor. Gojko me je jednog dana nazvao sa željom da mi pokloni jedno staro naliv pero. Nisam ga nikada više videla. Ostala je samo ova priča.

Izvor: P-PORTAL

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pratite nas na društvenim mrežama: