fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Отац ми је давао задушнице

Мој отац ратовао је седам година, а ја четири. Мобилисан сам, као последња одбрана регрута 1915. године. Шеснаесте отац ми давао задушнице: мислио да сам умро у Албанији – тако му рекли. А ја сам за то сазнао у Солуну у једној француској болници, где сам носио млеко и лекове: нису мене тако младог хтели одмах да пусте на фронт. Ту сретнем неке моје сељаке из Печенога и кажу ми да ми је отац пустио браду и да ми је давао све редом за душу.

Михајло Сеничић

Отац ми је био још пре рата у 11. пуку, па сам мислио да је још тамо. Пишем му једном, други пут, трећи пут – одговора нема. Ја, још са једним кренем у допунску команду. Трупни наредник пита:

„Јесте ли ви били војници до сада?“

Кажемо да нисмо. Пита опет. Ми потврдимо да нисмо.

Каже: „Да ви идете у болничаре или телефонисте, млади сте ви за положаје“.

Али ја нећу. Хоћу к оцу, хоћу да се борим. Цео дан путујем, пењем се уз неко брдо. На једном месту видим човека у мантилу, избушио неку канту, запалио угаљ и греје се – не сме дим да се види. Приђемо.

„Ко сте ви?“ – пита. Кажемо. Одведе нас код командира. Он – капетан прве класе. Гледа ме. Каже:

„Одакле си?“

„Ја сам из села Печенога, срез гружански“.

„Познајеш ли ти мене?“

„Не могу да се сетим.“

„Па ја сам био твој учитељ у Витковцу!“

Препознам га. После ме одведу код неког наредника из Баточине. Ту ровови у честару, никад секира ушла није. Копај по једну букву, копај, копај – месец дана тако. Једном ја копам под једном буквом, а Бугари бију. Ја – дечко, не знам одакле бију. Кад удари бомба у моју букву, баци ме, земља преко мене. Наредник закука:

„Овај дечко ту тек месец дана а погибе!“

Али – ја нисам. Само крв лије низ уво. Дођоше болничари, однеше ме у Вертекоп, у 37. енглеску болницу. Ту будем два и по месеца због ува. Све очистише и уредише, али слуха нема. Једна мајорица, лекар, каже да нисам за фронт, него да идем у Париз или Енглеску. Ја не хтедох. Опет одох на положај.

Једног дана зове ме један војник. Каже:

„Сеничић, поднаредник, да се јави командиру!“

Мени не би згодно, иако знам да сам исправан. Одем у његов ров. Погледам: мој отац! Брада до појаса. Бела. Гледа ме и плаче. Реч не проговара. А мој командир ће оцу:

„Чедо, то је твој син, што плачеш?“

Тек отац проговори:

„Јој синко, ти си… А мени казао Велислав Николић да си умро у Албанији и ја сам ти редовно давао за душу.“

Донео ми пакло цигара, а и ја примао на положају а како никад нисам пушио, дадох њему. Два дана смо седели код командира, а онда се поздрависмо. Више се нисмо видели док није прошао рат.

А овако је то било у Албанији. У Косовској Митровици официри нас скупили и кажу:

„Ко може да издржи – нека иде даље, ко не може – нека се врати.“

Снег велики, пешке идемо, голи, боси, нападају Арнаути. Неки су се и вратили, али ја идем даље: и отац ми ратује. Призрен. Пођемо ка Битољу. Бугари нам пресекли одступницу ка Грчкој, иако смо имали још само 16-17 километара. Назад, око Охридског језера, па кроз Албанију. Око два месеца смо били у Албанији. Све бедно, голо, нигде хлеба, нигде ништа. Ноћас идемо једним правцем, кад се сване, погледамо: погрешили смо. ‘Ајде опет! Све крш. А Арнаути све крили од нас. Знају да тражимо хлеба, па разнелил по шумама. Само вичу „Ска бук.“ За пушку или цокуле добије се хлеб, ко је имао да да. Ја нисам имао ништа. Али Арнаути су и завели неке: узме пушку, да му нешто, а чим се измакне – он убије. После више нисмо смели ни да тражимо хлеб. Дођемо до Валоне. Ту, по шаторима, пола полипсало. Један мој брат појео слану конзерву, напио се воде и умро. А ту била нека велика река. Ујутру Французи дођу са моторним шлеповима. Покупе нас у шлепове, па низ реку. Дали нам по мало чаја и једну кифлу. Возимо се. Одједном, видимо: вода не отиче даље. Не знамо шта је то. Ту један мањи брод све нас покупи. Ишли смо до пола ноћи, а онда видимо светли велики крст. Ми мислимо варош, а то био велики брод. Извуку нас лифтовима на спратове. Унутра бело, чисто. Прихвате неас часне сестре, Францускиње. Ко не може да скине прње, маказама секу. Носе нас сестре ко малу децу, а ми и немамо више од тридесет кила. Лепо су нас окупале, обукле, ставиле на кревете, дале по чашицу – ко напрстак коњака и по једну кифлу. Кревети на спрат. Мењају ‘аљине. Ако горњи добије дизентерију, оног здравијег горе, а овог доле. Боља створења нисам срео од тих сестара.

Три дана смо ишли до Туниса. Ту смо били мало више од три месеца на опоравку. Одатле кренемо преко неког песка, па на морску обалу, у Бизерту. Ту смо били два месеца на обуци. После одемо на фронт.

На фронту смо били близу ми и Бугари. Често магла. Једном, наш кувар носи кафу, није видео од магле, и однео Бугарима уместо нама. А они изнели ракију, па се смеју:

„Ајде, братко, ‘ајде на кафу!“

Почнемо да се састајемо. Бугарин је српски издајица, ал’ не важи то за сваког, има и међу њима… Што да се мрзимо, нисмо ми криви за рат… То сазнао наш пуковник, из 11. пука, Војислав Томић. И наредио да се мора донети од Бугарина било рука, нога, глава, било шта. Шта ћемо, пуковник строг. Морали смо. Папрат два-три метра висока. Не видимо ко иде, само знамо да су Бугари. Убијемо тројицу. Бугари засуше митраљезима, али доцкан, ми одосмо. Престадосмо да се састајемо.

Долазили су добровољци из Америке, Русије… Причају: „Мој деда је био Србин, отишао у Америку…“ Цео свет се чудио и дивио како шака Срба да победи и Турску и Аустрију.

А ни Французи нам нису баш веровали. Питали нашу владу колико нас има, можемо ли да одржимо фронт. А ми поносни, хоћемо сами да ослободимо земљу, па требујемо на сваког војника по две пушке да помисле да нас више има. Али држали смо цео бугарски фронт. Мој 11. пук био је од Кајмакчалана до Ветерника.

Кад би пробој, видимо, из авиона се вије бело барјаче. Дотле ниси смео да изађеш из рова. Онда дођемо до Демир Капије, па у Куманово. Ту нас дочека енглеска добровољка, капетан српске војске, витез Карађорђеве звезде са мачевима, Флора Сандес. Дала нам санитетског материјала и чаја. Била је и нека сестра Меланша.

Наставили смо у брзом маршу за Митровицу, Краљево (ту обиђем своје), Пријепоље, Милешево, Босну. После сам био у краљевој гарди. Шест месеци смо учили регруте. Могло је да се остане на дуги рок, али ја сам желео што пре кући.

(Група аутора, „Бранили су заставу отаџбине“, Краљево, 1982.)
*** Причу послао Никола Сеничић ***

Аутор: Ђорђе Бојанић

Извор:  Приче из Великог рата

 

Везане вијести:

За покој туђе и спас своје душе

101 година од говора мајора Гавриловића! (ВИДЕО)

Од пруског водника до српског генерала

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: