Na zboru u selu Donja Trnava, bez prisustva vojvoda Vojinovića i Pećanca, doneta je odluka da se bugarski okupatorski garnizon u Prokuplju napadne 2. marta u jutarnjim časovima Ustanak u Toplici i Jablanici bio je narodni pokret i odlučan otpor protiv deljenja srpskih teritorija, predviđen ugovorom okupiranih zemalja – hrabro suočavanje srpskog naroda sa velikim neprijateljskim vojnim planovima, snažan otpor nadmoćnom protivniku. Pogodna prilika da se presudi neprijatelju ukazala se 25. i 26. februara 1917. godine u selu Mačkovac nedaleko od Kuršumlije. Naime, grupa plaćenika – arnautskih žandarma pošla je u pljačku. Na ulazu u selo, sačekala ih je četa kojom je komandovao Ilija Radonjić (Ica Kalajxija) i potpuno uništila.

Bugarski akt da muškarci od 19 do 40 godina starosti podležu vojnoj obavezi narod je shvatio kao težnju okupatora da Srbe susprotstavi svojoj braći u borbama na Solunskom frontu Ustanak u Toplici i Jablanici 1917. godine, u srcu porobljene Evrope, bio je specifični fenomen, nezabeležen u istorijskim razmerama. To je bio masovan narodni ustanak u kome su učestvovali, pored aktivnih pripadnika vojske Kraljevine Srbije i narodnih četnika: žene, devojke, popovi, starci i deca. Glavne reči kao simbol ustanka, bile su reči: sloboda, narod ili smrt. Pojedinačne borbe narodnih ustanika nastavljene su i u prvom mesecu 1917. godine. Da bi taj proces nekako zaustavili i kontrolisali, bugarski i austrougarski okupatori su

Beograd – Prema mnogim istoričarima prelomni, odlučujući boj u Kolubarskoj bici, krajem 1914. godine, odigrao se na planini Kosmaj. Danas su mnogi zaboravili na taj boj na Kosmaju. Ali narodno sećanje je ostalo i oslikava se u narodnoj izreci: „Došo Švaba sve do Ralje a od Ralje nikud dalje“. Pored ove narodne izreke jedino što još podseća na ovaj, verovatno odsudni boj, je skromna spomen kosturnica „Beli kamen“ ispod današnjeg TV repetitora na Kosmaju. Posle sloma u Cerskoj bici, Habsburški vojskovođa Poćorek, inače ponemčeni Slovenac, sa vojskom od preko 300.000 vojnika ponovio je napad na Srbiju. Ovaj puta temeljitije i mnogo opreznije. I pored hrabre odbrane Srpska vojska je morala

Pre izbijanja ustanka u januaru i februaru 1917. godine, jablanički četnici imali su šest uspešnih oružanih sukoba sa Bugarima, što je izmučenom narodu ulilo novu snagu da se bori do pobede Oružana aktivnost formiranih četničkih jedinica nije jenjavala sve vreme u pripremama za ustanak. U tome je, naročito, prednjačio potporučnik Kosta Vojinović Kosovac sa odredom naoružanih boraca. On je već 9. septembra 1916. godine vodio prvu veću borbu sa austrijskom žandarmerijom kod sela Babice na Kopaoniku. U toj borbi poginulo je 30 žandarma. Sutradan, 10. septembra, nastavljena je borba kod Belog Brda, Blaževa i Treske. Njegov odred je nastavio i kasnije da krstari po svom rejonu i vodi borbe sa

Na Cetinju, na grobnici 30 bjelaša ubijenih u Božićnoj pobuni, napravljeno šetalište. Više poginulih u međusobnom sukobu nego od okupacione fašističke vojske Mladost crnogorska koja je nastradala u Božićnoj buni 1919. braneći odluke podgoričke skupštine o ujedinjenju sa Srbijom počiva ispod pločnika na Ćipuru usred prestonog Cetinja. Njih 30 bjelaša ubili su pobunjenici zelenaši. Nadgrobni spomenik na zajedničkoj grobnici ispred Biljarde srušili su crnogorski separatisti i italijanski fašisti 1941. godine, da bi aktuelna vlast preko zajedničke grobnice mladih ljudi napravila pešačku stazu. Jovan B. Markuš, bivši gradonačelnik Cetinja, zbog toga ne krije ogorčenje i kaže da očekuje reakciju potomaka tih junaka. – Početkom devedesetih, kada su održani prvi višestranački izbori

Kosta Pećanac i Kosta Vojinović prvi put su se videli oktobra 1916. godine. Bio je to susret dvojice starešina s potpuno različitim koncepcijama o dizanju i vođenju ustanka Na prostor Toplice, početkom oktobra 1916. godine, stigla je grupa crnogorskih četničkih vođa koju su predvodili intelektualci: kapetan prve klase Milinko Vlahović i njegov brat Toško, student filozofije, i profesor Jovan Radović i podnarednik Milan Drljević, student prava. Njihov dolazak imaće znatan uticaj na organizaciju i aktivnosti topličko-jablaničkog ustanka. Prvobitna namera ove grupe je bila da se preko Rumunije i Rusije domogne Solunskog fronta i tamo sa srpskim jedinicama učestvuje u oslobađanju zemlje. Kad su stigli u Srbiju i čuli da postoje

Kosta Vojinović je u avgustu 1916. godine osnovao Ibarsko- kopaoničku četu u Leposaviću na Ibru. Novoosnovani odred je svakodnevno jačao, pa je uskoro imao pedeset naoružanih četnika Od aprila 1916. pa do februara 1917. godine širom Srbije, a posebno u Toplici, Ibarskoj dolini, Kosanici i Jablanici, na Rogozni, Jastrepcu i Kopaoniku, pojavljuju se organizovane četničke jedinice – grupe srpskih vojnika obveznika i regruta, koji će kasnije sačinjavati jezgro odreda za vođenje ustanka. Ta područja za okupatora biće sve nesigurnija. Topličko-jablanički kraj i kopaoničko područje bili su ustanička središta. U toku leta 1916. godine u Mitrovici je osnovana tajna patriotska organizacija, čiji je predsednik bio sveštenik Anđelko Nešić. Organizacija se proširila

Pored masovnog ubijanja i batinanja Srba, Bugari su silovali više hiljada žena i devojaka. Za “protivnike” su proglasili i invalide, starce, čak i bolesne žene i decu Po osvajanju Srbije, okupatori su uporedo sa varvarskim zločinima i zlostavljanjima mesnog stanovništva, na ekonomskom planu realizovali totalnu pljačku svih materijalnih dobara. Bugari su, na primer, samo u Leskovcu, Vranju, Prokuplju, Kuršumliji, Nišu, Pirotu, Vlasotincu i drugim gradovima na jugu Srbije opljačkali fabrike, zanatske i trgovinske radnje, privatne kuće, vrednije pokućstvo stanovništva, skupocene predmete, odeću, obuću, ljudsku i stočnu hranu, što je dovelo do velikog nedostatka hrane za srpsko stanovništvo. U prvom redu su pljačkane sve vrste žitarica i stoke. Pljačkali su novac,

Surdulica je bila usputna stanica kolonama interniraca koje su kretale put Bugarske. Polovina je uglavnom osuđivana na smrt, a ostali slati na mučenje u bugarske logore Austrougarski pukovnik Fon Lustig, u izveštaju od 20. februara 1916. godine, između ostalog, piše: “Bugari ne propuštaju da iskoriste vreme svoje okupacije istočne Srbije i Makedonije. Oni su svoju novu upravu uveli bezobzirno i brutalno… Rad na bugarizaciji karakterišu dva osnovna pravca: uništenje gornjeg i srednjeg sloja domaćeg stanovništva i nasilno uvođenje bugarskog jezika… Kao što je poznato, veći deo srpske inteligencije… povlačili su se sa ostacima srpske vojske, ali izvestan broj se počeo postepeno vraćati… Čak, kao i one koji nisu ni bežali,

Svi natpisi na javnim mestima, knjige i drugi pisani materijali bili su na bugarskom jeziku. Sve srpske škole su zatvorene, a nastavno osoblje otpušteno, ubijeno ili deportovano Prepreka ostvarivanju velikobugarskih ciljeva bila je snažno nacionalno osećanje srpskog naroda, definitivno dovršeno još u 19. veku. Da bi ga slomio bugarski okupator svuda je intenzivno širio propagandu da su zauzeti krajevi Srbije, u stvari, oslobođene bugarske zapadne pokrajine. “Srbija je zauvek nestala kao država i u tim krajevima uopšte nema Srba, nego tu žive srbizovani stari Bugari” – bila je osnovna premisa u svim međusobnim kontaktima. Zato je, po zamisli bugarske vlade i generalštaba, trebalo u okupiranim krajevima silom ukloniti sve što

Izložbe u zrenjaninskom Narodnom muzeju povodom obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata Zrenjanin – Povodom obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata, u salonu Narodnog muzeja u Zrenjaninu otvorene su dve izložbe – “Srbija pamti savezničku Bizertu” i “Heroine u balkanskim i Prvom svetskom ratu”. Autor prve je Luka Nikolić, a druge grupa autora iz beogradskog Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918, njihovih potomaka i poštovalaca. Izložba “Srbija pamti savezničku Bizertu” govori o nesebičnoj pomoći naroda Tunisa, Alžira i Maroka koji su posle albanske golgote prihvatili na desetine hiljada srpskih vojnika i boraca i značajno doprineli njihovom bržem oporavku. U Bizerti je utočište našlo više od 40.000 ranjenika, od kojih je 36.000 izlečeno u okviru

Pronađene crkvene knjige, krštenice, bankarski zapisi, pisma, naredbe, fotografije,školska dokumenta, ukazuju da je bugarski krajnji cilj bio proširenje sopstvene teritorije na račun Srbije Najviša vojna i civilna vlast u jugoistočnom delu Srbije bila je u rukama vojnog generalnog guvernera, u prvo vreme general-majora Kutičeva. Bugarskim vojnim jedinicama, posle okupacije srpske teritorije, bilo je izričito naloženo da održe red i mir u okviru zakona i prestiža vlasti, a isto tako da garantuju život, posed i čast stanovništva. General Kutičev u svojoj naredbi daje i bliža uputstva. Najsigurnije mere za očuvanje opšte sigurnosti na teritorijama koje su podeljene na brigadne, pukovske i odredske rejone su: razoružavanje stanovništva, zavođenje reda i poslušnosti; da

Sa sporovima o našoj jugoslovenskoj prošlosti idu alternativne činjenice, kako je to, nedavno, zgodno rečeno. Na sporove niko ne može staviti tačku, niti se prošlost može ukinuti povremenim pokušajima pomirenja. Jedino je moguće tanjiti malo-pomalo još uvek debele činjenične alternative i povećavati korpus uglavnom nespornih fakata. Ovo je pokušaj u tom pravcu, podložan kritici. U Srbiji posle 1903. lična vlast i jugoslovenstvo kao državni programi nisu bili mogući. Ondašnje društvo pokazalo se sposobnim da obeshrabri protivustavne zamisli i obuzda neparlamentarne pokušaje, a jugoslovenska ideja nije imala uporišta u narodu. Promene su počele sa napadom Habzburške monarhije na Kraljevinu Srbiju. Drugog dana rata, 29. jula 1914. prestolonaslednik regent pozvao je Srbe

Ustanak u Toplici i Jablanici ugrozio je strategijski interes okupatora na prostoru gde su prolazile važne saobraćajnice prema Solunskom frontu i Bliskom istoku Narod jugoistočne Srbije, ne pristajući na okupaciju, denacionalizaciju, teror i zločine, u porobljenoj Evropi, započeo je oružanu borbu za sopstveno oslobođenje od okupatora. Na skupu u selu Obiliću u Pustoj Reci, 21. februara 1917. godine, okupljene četovođe donele su odluku za podizanje ustanka u Toplici, Kosanici i Jablanici. Taj jedinstveni događaj u novijoj srpskoj istoriji mnogi istraživači su, kasnije, nazvali Trećim srpskim ustankom. Ove, 2017. godine navršava se 100 godina od tog istorijskog čina koji će ostati trajno upamćen. Toplički ustanak, kako je u dosadašnjoj istorijskoj literaturi

Čačak – Učitelj Radomir (Koste) Cvijović iz Dučalovića na Ovčaru bio je učesnik oslobodilačkih ratova 1912–1918. i od 24. avgusta 1915. do 25. januara 1916. vodio dnevnik beležeći događaje do dolaska na Krf u prvom bloku, dok u drugom opisuje odlazak na Solunski front i događaje tamošnje. Ti zapisi svedoče iz prve ruke o nesreći i patnji jednog naroda napuštenog u pravednoj borbi, rešenog da se do kraja žrtvuje za očuvanje slobode. Ovaj deo beleški majora Cvijovića, koji sledi, počinje 22. oktobra 1915. u južnoj Srbiji… „Celu noć smo išli, užasno blato. Prešli smo reku i prošli kroz Vlasotince, 23. okt. prešli Moravu i zanoćili više Leskovca. Iste noći smo