Гаврило Дожић (1881-1950), епископ пећки (потоњи Патријарх српски) пише о злочинима које су чинили аустроугарске трупе које су се повлачиле кроз Босну и Херцеговину након срамотног пораза у Церској битци, када су потучени од стране херојске и скоро голоруке српске војске: „Недавно сам се вратио из Босне и Херцеговине, куда сам путовао са дринским одредом. Био сам на неколико километара од Сарајева. То што сам видео немогуће је описати људским језиком. Наши душмани у својем дивљаштву, нискости и суровим зверствима превазишли су Атилу и Алариха и све ужасе историје човечанства до 20. века. Све свештенике, учитеље и све виђеније Србе у областима које смо ослободили они су уморили пре нашег

На данашњи дан 1990. године, умро је српски академик и члан “Младе Босне” Васа Чубриловић, један од учесника атентата на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда 1914. године у Сарајеву. Основну школу и гимназију похађао је у Сарајеву. За вријеме гимназијских дана упознао се са Данилом Илићем, којег су многи сматрали “мозгом” организације “Млада Босна”. Након атентата на Фердинада, због малољетности, суд га је поштедио смртне казне и осудио на 16 година тешке тамнице, коју је издржавао у Сарајеву. Послије распада Аустроугарске монархије, крајем 1918. године, ослобођен је и одлази у Србију. Дипломирао је, а касније и докторирао историју на Београдском универзитету. До почетка Другог свјетског рата радио је као професор на

Прича која ће учинити да се осетите поносним што сте Србин. Капетан Цвијовић и његова три вода требало је да буду жртвовани да би се сви остали могли извући, али они су ипак савладали бројнију бугарску војску, стога је једну прелепу причу тим поводом написао и поставио на свој Фејсбук профил новинар Дарко Николић, а ми је преносимо у целости. Лепши говор од мајора Гавриловића или “Људи, ми ноћас има да изгинемо” „Ову сто година стару причу нећете наћи у мом роману о Гвозденом пуку. Не може у њега све да стане. Али, сто година откако се десила, ето је. Да подсети на нешто важно. Ово је прича о онима

Све контроверзе поводом стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Нишка декларација наишла на лош пријем код сила На крају године која је пред нама навршиће се тачно сто лета од формирања државе која је седам деценија функционисала, с малим прекидом у току Другог светског рата, најпре као Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а потом као Југославија. Њен настанак, у зависности од политичких, идеолошких, националистичких, монархистичких и иних околности, био је разнолико тумачен и објашњаван. Поготово након распада земље и разноразних националистичких еуфоричних дотеривања политичке прошлости. Провејавају разне опције и објашњења, али једна од оних настала у главама челника Коминтерне и Комунистичке партије Југославије, да је то, заправо, била окупација Хрватске,

Кад је 1912. године Србија прогласила мобилизацију за коначно ослобођење од турског ропства свих њених историјских земаља, Аврам Драгојловић са својим сарадницима у Окружној команди успео је да за само четири дана формира у Прокупљу чак четири пука са око 20.000 војника, да их све опреми и пошаље на фронт. То, кажу историчари, није забележено до тада ни у једној војсци у Европи. А потом се Аврам ставио на чело једног од батаљона Моравске дивизије са којим је ослободио Косово и Метохију и био тешко рањен у борбама за Приштину. Болницу је, међутим, сам напустио, сустигао свој батаљон и повео у јуриш за ослобађање Битоља. Одликован је Златном медаљом за

ОПШТИНА ВРЊАЧКА БАЊА НАРОДНА БИБЛИОТЕКА  „ Др. ДУШАН РАДИЋ“ УДРУЖЕЊЕ ГРАЂАНА „НОВОСЕЛАЦ“ УДРУЖЕЊЕ ЗА ОДБРАНУ ЋИРИЛИЦЕ „ДОБРИЦА ЕРИЋ“ – БЕОГРАД ПОВОДОМ 100.ГОДИНА НЕПОБЕДИВЕ ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ У СЛАВУ РУСКИХ ВОЈНИКА ПАЛИХ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ КРАЉЕВА И СРБИЈЕ О Р Г А Н И З У Ј У А  К  А  Д  Е  М  И  Ј  У У СЛАВУ РУСКИХ ВОЈНИКА ПАЛИХ ЗА СЛОБОДУ КРАЉЕВА И СРБИЈЕ У ПРОГРАМУ УЧЕСТВУЈУ          Јован Пејин,  директор Архива Србије и Архивски саветник у пензији са темом – ИДЕОЛОШКА ИСТОРИОГРАФИЈА И ИСТИНА. –  Појац Љуба Манасијевић са репертоаром Српских и Руских песама – Хор „АБРАШЕВИЋ“ из Врњачке Бање – Ученици ОШ „Братов Летоња“ из Шмартног об Паки –

Мало се зна и то да је Моравска дивизија одликована највишим ратним одликовањима, па су у лесковачком Народном музеју одлучили да јој одају пошту репрезентативном изложбом и фото-монографијом Сељаци са југоистока Србије су – уочи и током Великог рата – на бранику отаџбине провели више од седам година, те у саставу Моравске дивизије прешли пут од својих домова, преко балканских ратова, Дрине, Цера, Колубаре, повлачења преко Албаније, острва Видо, Крфа, Северне Африке, Солунског фронта и назад у домовину и слободу, све до Београда, Кикинде и Темишвара, али се српска историографија њима није много бавила. Мало се зна и то да је Моравска дивизија одликована највишим ратним одликовањима, па су у

„Добре, добре, ће видиме”, узвратио је бугарски пуковник бунтовној књижевници Даници Марковић, о јесени 1917. у поробљеном Прокупљу Чачак – Отаџбина је ступала из рата у рат, а Даница Марковић о јесени 1913. оставила Београд и осванула у Прокупљу. Са шесторо деце и изабраником животним, Момчилом Татићем, који ту бејаше постављен за окружног начелника. У новом станишту, попут хеленских јунакиња, прикључила се бунтовницима. И, много година касније написала: „Никад не осетих живот тако интензивно, као у паланци за време окупације.” Овако Милица Баковић, библиотекарка из Чачка, отвара причу о ратној части и усуду прве модерне српске песникиње. Кћи чачанског учитеља, Даница Марковић (Чачак 1879 – Београд 1932), пролећа 1917. стала је

Сећање на 20.000 цивилних жртава бугарских окупатора из 1915. и 1943. године Епархија врањска и локална самоуправа у Сурдулици су у порти локалног храма посвећеног Светом Ђорђу организовале прву славску прославу Светих сурдуличких мученика. Литургију су служиле владике врањски Пахомије, бихаћко-петровачки Сергеј и кумановско-полошки Јоаким, уз свештенство из Крушевца, одакле је стигао и црквени хор “Кнез Лазар” . Свети архијерејски сабор СПЦ је, подсетимо, прошлог маја у диптих светих уврстио Свете сурдуличке мученике – око 20.000 Срба са југа земље које су бугарски окупатори побили у јесен 1915. За празновање је одређен 29. мај, дан када су 2010. њихове мошти похрањене у нову Спомен-костурницу. Подсетимо, стара је била подигнута 1924,

У Градишци је вечерас отворена изложба 59 радова првог српског фото-репортера Ристе Марјановића из периода Првог свјетског рата под називом “Немојте нас заборавити”, поводом обиљежавања сто година од завршетка Великог рата. Аутор изложбе је виши кустос историчар у Народном музеју Шабац Бранислав Станковић, а изложба је настала као плод сарадње Српске академије наука и уметности, Музеја Новог Сад, Војног музеја у Београду и шабачког Народног музеја, и била је најпосјећенија изложба у Србији 2014. године. Према ријечима Станковића, Ристa Марјановић рођен је у Шапцу, школовао се Београду, Берлину, Бечу и Паризу, гдје је и направио велику каријеру као уредник “Њујорк херал трибјуна” за Европу. Станковић наводи да је почетком балканских

др Предраг Зеновић Ако су француски аналисти били у праву, свака прича о историји је у ствари прича о нама. Култура памћења и сјећања су, уколико овај став доведемо до крајности, увијек нове интерпретације историјског. Такав је и Први свјетски рат. Стогодишњи рат сјећања након Великог рата говори о нашем схватању историје, њене улоге у изградњи европских националних митова и великих повијесних наратива. Велики наративи су, по природи тотализујући, како објашњавају постмодернисти. Тако је и са наративом Великог рата. Међутим, ако се овом историјском проблему приступи из мултиперспективне и мултидисциплинарне историје могућности за интерпретације су веће, а за ревизије мање. Мултиперспективност подразумијева да о рату мислимо из различитих перспектива: географских (вернакуларна,

Угледни будвански историчар др Мирослав Лукетић о (не)спорним чињеницама у вези са ослобођењем Будве 1918. године. Бока которска, Будва и Паштровићи нису ушли у састав Краљевине СХС преко одлука Подгоричке скупштине, већ самостално У рат који бесни у Будви, али и целој Црној Гори – поводом билборда којима се најављује прослава ослобођења Будве 8. новембра 1918. године, а с друге стране се оспорава српској војсци да је она ослободилац – укључио се угледни научник, историчар, аутор више књига из прошлости Будве и Паштровића, Будванин др Мирослав Лукетић. На аргументовану реч о томе натерала га је, како каже, професионална дужност, без “примеса” политике. – Окружје бококоторско, којему је припадала Будва са

Могао сам, као дечак, да бацим камен на одређено место, по жељи. Док сам са вршњацима чувао стадо на пашњацима Милутовца, кладио сам се да ћу убацити камичак у гнездо, у оџак на кући, да ћу каменом „скинути“ крушку. Кладио сам се да ћу на одређену црту, на одстојању од тридесетак метара, бацити камен. Био сам непогрешив, увек сам добијао опкладе. Кад сам дванаесте позван у војску, шта бих ја тада могао да будем, ако не – бомбаш? Хајде, Миладине Милетићу, говорио сам себи, лако је било са каменчићем на ливади, убаци ти, брајко, бомбу у турски ров! И, богами, да се не хвалим, убацивао сам бомбе где год је