Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Srpkinja se ne odriče Otadžbine za čanak sočiva.

Datum objave: nedelja, 3 juna, 2018
Veličina slova: A- A+

„Dobre, dobre, će vidime”, uzvratio je bugarski pukovnik buntovnoj književnici Danici Marković, o jeseni 1917. u porobljenom Prokuplju

Danica Marković (Foto GB DIS Čačak)
Danica Marković (Foto GB DIS Čačak)

Čačak – Otadžbina je stupala iz rata u rat, a Danica Marković o jeseni 1913. ostavila Beograd i osvanula u Prokuplju. Sa šestoro dece i izabranikom životnim, Momčilom Tatićem, koji tu bejaše postavljen za okružnog načelnika. U novom staništu, poput helenskih junakinja, priključila se buntovnicima. I, mnogo godina kasnije napisala: „Nikad ne osetih život tako intenzivno, kao u palanci za vreme okupacije.”

Ovako Milica Baković, bibliotekarka iz Čačka, otvara priču o ratnoj časti i usudu prve moderne srpske pesnikinje. Kći čačanskog učitelja, Danica Marković (Čačak 1879 – Beograd 1932), proleća 1917. stala je uz rame topličkim ustanicima, ali je posle sloma bune počeo novi krug pakla za nju. Te sudbinske dane lepe književnice opisuje, u sećanjima 1932, njena učiteljica Milena Bojović. Ovako…

Prva posledica ustanka bila je dolazak 21. puka bugarske vojske. Ostaviše zgarišta i krvave tragove naslednicima. To je bio 11. puk „opolčežaca”, a za njima u jesen, kao u najgorim zbitijima, dođoše komitadžije, da dovrše ako je šta ostalo. Pročuše se, po zlu i nečinu, imena pukovnika Atanasova, Nikolova, Orovčanina, Kruma…

U Prokuplju je sedeo neki pukovnik, nerad da se podigne protiv komitskog besa, pa Danica reši da ide u molbu, generalu Tasovu koji je stolovao u Nišu. Reče, da bi je pustili, da u Niš nosi rakiju a trampiće je za so. Te krete pešice sa još tri sirotne žene, koje su terale jedno natovareno magare. Danica se srela sa generalom i predstavila mu svu nesreću koju trpi njen narod, molila je i neke bugarske žurnaliste da služe istini, dobila adresu bugarskog romanopisca Ivana Vazova, te mu pisala o zlom stanju. Malo umirena, i s nešto nade, vrati se kući i deci.

Tasov je obećao da će zulum prekratiti, a Danicu je u Prokuplju sačekao pukovnik Atanasov i stao ispitivati: zašto je išla u Niš, s kim se viđala, šta rekla. Jednom je pretio – odvojiću te od dece i internirati „v stara Blgarija”. Motrio je kud se kreće. Pa okrenuo priču. Veli, sad, da će joj nabaviti sve namirnice, šta treba. Ona, ovako otpozdravlja bugarskom pukovniku: „Vi tražite od mene, kao Srpkinje, da se za čanak sočiva odreknem svoje dužnosti. To neću nikada učiniti, ni po cenu života svoje dece.”

Junaštvo je bilo razgovarati na taj način s nečovekom koji je vodio krvavo kolo.

„Dobre, dobre, će vidime”, otpozdravio je pukovnik Čačanki.

Ali, general Tasov beše od reči, pokušao je da domoroce reši komitskog iga. A jedina duševna odbrana nesrećnicima pravoslavnim ukaza se u Kosti Vojinoviću. I uteha. Časom, onako oko Jastrepca protiv Austrijanaca, časom sa ove strane Toplice oko Vidovače protiv bugarskih komita. I, tako iz dana u dan, dok ne pogibe blizu Grgura, na koncu 1917. To je bilo neminovno. Onaki junaci moraju poginuti.

Komite se na tu pogibiju pomamiše od radosti i dadoše u novi bes, trpajući narod u neki podrum u Prekadinu kod Prokuplja, gde ih je mučio komita Lazar, veoma u volji Atanasovu. Očajni narod još jedared moli Danicu da ide u Niš kod generala, i opet je uspela da prođe kroz te dveri. Srećom, u povratku Atanasov ne beše u Prokuplju, Tasov je tamo poslao nekog pukovnika Rajeva da stvar ispita, a Danica javila Topličanima: „Doći će izaslanik generalov i treba ići pred njega, žalbom protiv zločina, i molbom da se naši ljudi otrgnu iz ruku Atanasova i Lazara, i sprovedu u Beloljin gde će postupati komandant ’opolčežaca’. Digoše se žene jer su ljudi bili pokupljeni, a Rajev se pokaza kao pristupačan, i njemu je bilo komita preko glave.

„Čim je stigao Rajev, doleteo je i Atanasov da štiti svoje ’vojvode’. Naši behu provedeni u obližnji Belonjin, gde ostaše do početka juna. Posle tih događaja mene su Bugari proterali na austrijsku teritoriju preko Blaca, i više se nikad ne videh sa sirotom Danicom” – zabeležila je njena učiteljica.

U vreme Topličkog ustanka, bugarske vlasti uhapsile su Danicu Marković, utamničile u Niškoj tvrđavi i osudili na smrt, a oslobođena je blagodareći zalaganju Crvenog krsta, holandske kraljice Vilhelmine i bugarskog književnika Ivana Vazova. Sve do kraja okupacije nije uspela da pobegne iz Prokuplja i u to vreme umire joj sin Slobodan.

Po povratku u Beograd razvela se od muža koji je otišao s drugom, izgubivši pri tome i zdravlje i prilično imanje, pa je ubrzo umro, ostavljajući Danicu samu u prestonici i nemaštini, sa petoro dece. U razmaku od nekoliko leta preminule su i njihove dve kćeri, Milica i Ljubica, a književnica je skončala 9. jula 1932. na klinici doktora Antića u prestonici Srbije.

Autor: Gvozden Otašević

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

100 godina od bune u Toplici: Zašto je važan „Treći srpski …

Spomenik Parcanskoj bici | Jadovno 1941.

Toplički ustanak: Nema života bez slobode | Jadovno 1941.

Sećanje na Toplički ustanak

Morava pamti, a mi?




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top