Како је Загреб заборавио злочине које је њихова војска чинила по Подрињу, Рађевини, Шумадији… После рата и уједињења, Србија је опростила и пружила руку за историјско помирење Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 27. маја 2018. године. Тачно пре десет дана Хрватска је дошла на ред да председава Савету Европе, баш у време “ерупције” расправа о болним историјским питањима око којих не постоји сагласност између Београда и Загреба. Преузимајући штафетну палицу руковођења европским парламентом, представници наших комшија су као приоритетне правце свог деловања навели заштиту националних мањина. Само неколико дана доцније, из Ђакова, познатог као вековно седиште католичке бискупије, из које би морао

Пише: др Александар Раковић У социјалистичком друштву шездесетих, у којем су прослава Српске нове године и дужа коса будили сумњу на српски национализам, редитељ филма „Марш на Дрину“ Живорад Жика Митровић пронашао је пут да југословенској публици представи тријумф српске војске у Церској бици (август 1914). Филм „Марш на Дрину“ премијерно је приказан 1964. на Фестивалу играног филма у Пули, у Социјалистичкој Републици Хрватској. Према Митровићевом сећању, филм „Марш на Дрину“ је овацијама поздравило 12 хиљада гледалаца у Пулској арени. Филм је награђен Великом сребрном ареном, Митровић је добио Златну арену за режију, а Љуби Тадићу (који је глумио српског мајора Курсулу) додељена је Златна арена за најбољу мушку главну улогу. Филм

У Андрићевом институту у Андрићграду од сутра до 1. јула биће одржана Међународна конференција “Године које су промијениле свијет: Први свјетски рат у историји и историографији”. Конференција ће бити отворена у 20.00 часова, а у суботу, 30. јуна, биће одржан панел “Пут у рат – почетак рата” на којем ће, између осталих, говорити Брус Менинг теми “Додатна размишљања о Јулској кризи 1914”, Олег Ајрапетов “Почетак Првог свјетског рата: реаговање руског друштва”, Фјодор Гајда “Руски радикални либерали и руски циљеви у Првом свјетском рату”, Јован Заметица “Немирни сусед: историчари и балкански узроци Првог свјетског рата”, те Мирослав Перишић “Атентат у Сарајеву: отворена питања”. На панелу “Први свјетски рат на Балкану и

Начелник општине Источно Ново Сарајево Љубиша Ћосић положио је данас вијенац на гроб Гаврила Принцип у федералном Сарајеву и одао пошту видовданским јунацима, члановима “Младе Босне”. “Сматрам да је веома битно то што и 104 године од Сарајевског атентата, од чина који је означио почетак борбе за слободу српског и свих осталих народа на овом подручју чувамо сјећање на Гаврила Принципа и видовданске јунаке. Гдје год да будемо и гдје год да живимо, никада нећемо заборавити Принципа и видовданске хероје”, поручио је Ћосић. Он истиче да се код Срба није промијенило сјећање на та времена, као код других народа, те навео да, нажалост, федерално Сарајево јесте заборавило Гаврила Принципа и

Откривен и освештан споменик руској хероини која je oбожавала Србе Лозница – На Гучеву, легандарној планини изнад Лознице, у присуству људи из свих крајева Србије и Републике Српске, епископ шабачки Лаврентије, са свештенством из Јадра, освештао је тек откривени споменик Рускињи Дарји Александровној Коркобини, која је 3. октобра 1914. године погинула на тој планини, у Чувеној Гучевској бици, делу велике Црерске операције, збрањавајући и соколећи српске јунаке. Споменик који је, до детаља у споне комплекс уобиличио град Лозница, дар је Српске краљевске академије научника и уметника граду Лозница и српском роду, а урадио је, како се то популарно каже, „о свом руву и круву“, академик Драгољуб Драго Мирковић, ликовни уметник

Војвода Живојин Мишић је био против повлачења српске војске преко Албаније 1915. године. Наиме, он је изнео своје неслагање о повлачењу Пашићу и престолонаследнику Александру које они нису прихватили. Мишић је предлагао две варијанте војних операција. Прва: „Ослањајући се на погодне положаје, пружити одлучујући отпор непријатељу“ и друга: „Прећи на нови начин ратовања, односно на основу стања трупа и ситуације на земљишту, мишљења сам да пређемо на герилски начин ратовања и напустимо досадашњи распоред трупа.” У четири наврата је покушао да оствари своју замисао. „Боримо се за отаџбину без гаранције!? Гаранција су ови мученици који бране куће. Политички је, војнички и национални разлог да бранимо сваку стопу, а ми се повлачимо

Да ли су “Галски петлови” волели Србију колико смо ми волели њих. Париз је на помоћ упућену српској војсци обрачунао зеленашке камате Готово код свих малих народа уочљива је склоност ка претераној захвалности према великим силама које су им у одређеном часу пружиле помоћ, стале уз њих, или их на било који начин заштитиле. Сведоци смо шта се радило у нашем комшилуку, како су Хрвати певали “Данке Дојчланд”, или како се на Косову подижу споменици америчким званичницима и дају имена улица и путева. Исти случај био је и са нама. И данас Калемегдан краси споменик на коме пише “Волимо Француску као што је она волела нас”. Па, када су и

Општина Нова Варош и Народни музеј из Ужица припремају изложбу. Позив грађанима да уступе своје сакривено породично благо Ратници у гуњевима и шајкачама, са ордењем на грудима за подвиге и ране или обележени тракама на рукаву у заробљеничким логорима Европе – мотриће на потомке са паноа одељења ужичког Музеја у Новој Вароши. Цео век после Солуна трећепозивци, регрути, добровољци у прекобројним пуковима и старовлашке комите подсећаће поколења на време смрти, албанску голготу и васкрс Српске војске. Пожутеле слике из скривница на таванима и у дрвеним сандуцима, као и записи у архивама, где су нажалост, нашим грехом и немарношћу остављени, угледаће светлост дана на изложби у одељењу Завичајног музеја града под

Књига “Александар Први витешки краљ” Душана Бапца. Некада најславнији српски владар, данас је најоклеветанији Србин Постоји ли личност коју је српски народ за живота више волео и након његовог трагичног краја за њим више жалио од краља Александра Првог Карађорђевића? Од некадашњег најславнијег српског монарха уз цара Душана и међународно најуважаванијег српског државника свих времена, данас је он најоклеветанији Србин коме се уз поплаву накнадне памети, наслаге пропаганде и веома слабо познавање чињеница из његовог доба, приписује готово сва кривица за недаће југословенског експеримента. Зашто се то догађа, покушао је да одговори Душан Бабац, члан Крунског већа Краљевског дома Карађорђевић у књизи “Александар Први витешки краљ”. Луксузно двојезично издање “Евро

Приказ књиге Владете Р. Кошутића „Док су Солунци још говорили“; издавач: „Чигоја“, 2011, Београд, стр. 116 Реч је о збирци казивања, које је професор Владетa Кошутића почео да прикупља 1972. године, прво из сокобањског, а годину дана касније и из сврљишког краја. Најбоље да препустим реч самим српским ратницима. Владета Кошутић посетио је 1972. године Драгутина Јанковића из Читлука, сокобањска општина, рођеног 1890. Ево његове приче: „Проврвео сам свуда, и кроз Албанију, и Крв, и Француску и Солун. Рањен прву пут у Мачви 1914, а други пут 1916, на Кајмакчалану… Преко Малте се враћамо за Солун, сунце ујутро изађе из воду, увече зађе у воду.“ Веома је интересантна судбина Јеремије

Гаврило Дожић (1881-1950), епископ пећки (потоњи Патријарх српски) пише о злочинима које су чинили аустроугарске трупе које су се повлачиле кроз Босну и Херцеговину након срамотног пораза у Церској битци, када су потучени од стране херојске и скоро голоруке српске војске: „Недавно сам се вратио из Босне и Херцеговине, куда сам путовао са дринским одредом. Био сам на неколико километара од Сарајева. То што сам видео немогуће је описати људским језиком. Наши душмани у својем дивљаштву, нискости и суровим зверствима превазишли су Атилу и Алариха и све ужасе историје човечанства до 20. века. Све свештенике, учитеље и све виђеније Србе у областима које смо ослободили они су уморили пре нашег

На данашњи дан 1990. године, умро је српски академик и члан “Младе Босне” Васа Чубриловић, један од учесника атентата на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда 1914. године у Сарајеву. Основну школу и гимназију похађао је у Сарајеву. За вријеме гимназијских дана упознао се са Данилом Илићем, којег су многи сматрали “мозгом” организације “Млада Босна”. Након атентата на Фердинада, због малољетности, суд га је поштедио смртне казне и осудио на 16 година тешке тамнице, коју је издржавао у Сарајеву. Послије распада Аустроугарске монархије, крајем 1918. године, ослобођен је и одлази у Србију. Дипломирао је, а касније и докторирао историју на Београдском универзитету. До почетка Другог свјетског рата радио је као професор на