Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Toliko o prijateljstvu: Francuska nam i pertle naplatila suvim zlatom

Datum objave: ponedeljak, 25 juna, 2018
Veličina slova: A- A+

Da li su “Galski petlovi” voleli Srbiju koliko smo mi voleli njih. Pariz je na pomoć upućenu srpskoj vojsci obračunao zelenaške kamate

Spomenik zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu, Foto Dokumentacija “Novosti” i fotoarhiv “Borbe”
Spomenik zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu, Foto Dokumentacija “Novosti” i fotoarhiv “Borbe”

Gotovo kod svih malih naroda uočljiva je sklonost ka preteranoj zahvalnosti prema velikim silama koje su im u određenom času pružile pomoć, stale uz njih, ili ih na bilo koji način zaštitile. Svedoci smo šta se radilo u našem komšiluku, kako su Hrvati pevali “Danke Dojčland”, ili kako se na Kosovu podižu spomenici američkim zvaničnicima i daju imena ulica i puteva.

Isti slučaj bio je i sa nama. I danas Kalemegdan krasi spomenik na kome piše “Volimo Francusku kao što je ona volela nas”. Pa, kada su i ti Francuzi počeli da nam iz nebesa šalju “milosrdne anđele”, prekrili smo tragove te zahvalnosti. Često smo potpuno gubili iz vida, da nijedna velika sila u istoriji nije nikad ništa učinila – iz saosećanja ili iz moralne obaveze da slabijem pomogne u nevolji, već samo i isključivo u sklopu svojih interesa. Na istorijskiom primeru ukupnih odnosa između nas i Francuza, to najbolje može da se ilustruje.

Laganim prelistavanjem hronika minulih vremena, lako ćemo utvrditi da postoje mnogobrojna dokumenta koja pokazuju da kontakti Srbije sa Francuskom, datiraju od začeća stvaranja moderne države, odnosno iz vremena Prvog ustanka. Karađorđe se bio obratio Napoleonu, tražeći pomoć i zaštitu u borbi protiv Turaka. Posle bitke kod Asperna, 1810. godine, Napoleon je Karađorđa nazvao najvećim vojskovođom onog vremena. Svojim maršalima je rekao:

“Lako je meni biti veliki uz našu iskusnu vojsku i ogromna sredstva. Ali, daleko na jugu, na Balkanu, živi jedan vojskovođa, koji je proizišao iz prostog seljačkog naroda i koji je, prikupivši oko sebe svoje čobane, uspeo da iako bez oružja i snabdeven samo višnjevim topovima, uzdrma temelje svemoćnog Osmanlijskog carstva i da tako svoj porobljeni narod oslobodi tuđeg jarma. To je Crni Đorđe i njemu pripada danas slava najvećeg vojskovođe…”

Međutim, taj isti Napoleon oglušio se o molbu Srba da im u borbi protiv Turaka pruži pomoć i zaštitu. On je čak 28. jula 1810. ponudio Srbiju – Austriji “u svojinu”. “Srbija mora jednog dana pripasti vama”, rekao je on lukavom austrijskom kancelaru Meternihu. “Ako hoćete da zauzmete Beograd, ja se tome protiviti neću…”

Kada je ubijen knez Mihailo, Francuska je pokazala interesovanje za zbivanja u Srbiji. Zauzela je tada stav, da pitanje vladara u Srbiji treba da se reši onako kako to Srbi hoće. Njihovo protivljenje Rusiji da na presto dođe jedan Crnogorac, odnosno knez Nikola Petrović, bilo je zato što su bili protiv sjedinjenja ove dve srpske države…

PRIKRIVANjE ZLOČINACA

Situacija u kojoj se Jugoslavija našla posle atentata na kralja Aleksandra bila je veoma teška. Poseban problem bio je držanje Francuske. Umesto da podrži vladu Jugoslavije u njenim, na činjenicama zasnovanim optužbama, protiv Italije i ustaša, i zahtevima za izručenje ustaških vođa, Ante Pavelića i Eugena Kvaternika, Francuska je, uz Veliku Britaniju, sve činila da se od toga odustane. Na zahtev novog francuskog ministra spoljnih poslova, Pjera Lavala, ni štampa u Jugoslaviji nije smela da piše o Italiji kao krivcu za atentat na kralja Aleksandra.

Posle završetka Velikog rata u Evropi, i svetu, vladalo je opšte uverenje da je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca “pupčanom vrpcom” vezana za Francusku, da je Pariz “patron” Beograda, i da novostvorenoj državi rade ono za šta su dobili “zeleno svetlo” sa Sene, i – na drugoj strani – da je Francuska životno zainteresovana za Jugoslaviju, da je ona njen prvi, najveći i najznačajniji podržavalac i apsolutno nesebičan prijatelj… Sve to, međutim, ni izdaleka, nije bilo tako.

Dvostruku igru Francuzi će nastaviti odmah posle Prvog svetskog rata. Na rečima, bila je za sjedinjenje Srbije i Crne Gore, ali kako se rat bližio kraju, Francuska je sa Engleskom bila sve predusretljivija prema kralju Nikoli. Isplaćivala mu je mesečno 200.000 franaka. Zbog Crne Gore Francuska se usprotivila prihvatanju jugoslovenske delegacije na mirovnoj konferenciji u Parizu, koju je predvodio Nikola Pašić.

Krajem 1918. iz Zagreba u Beograd svakodnevno su stizali izveštaji o direktnom agitovanju francuskih oficira u korist Italije. Francuska je u jesen 1918. godine, Srbiji iza leđa, raspustila vojsku Esad-paše, koji se izjašnjavao za saradnju sa Srbijom, odnosno Kraljevinom SHS, i čak mu zabranila ulazak u Albaniju.

Razočaranje u Francusku dostiglo je u Beogradu kulminaciju kad je Vlada Francuske, 1920, počela da sondira teren za formiranje “francuske srednje Evrope”, čiji je centar trebalo da bude Mađarska. Generalni sekretar ministarstva spoljnih poslova Francuske, Moris Paleolog, čak je, tokom pregovora sa predstavnicima Mađarske, u aprilu 1920, pristao na promenu granica predviđenih nacrtom mirovnog ugovora, a na štetu Jugoslavije. Budimpešta je tada zahtevala da se Mađarskoj dodele i Senta, Sombor, Subotica, Vršac i Temišvar.

I ono što je najvažnije, Francuska je obračunala i naplatila od Srbije sve što je učinila za njenu vojsku, tokom rata od 1914. do 1918. godine. Za svaki svoj franak obračunavala je visoke, zelenaške kamate. I posle rata, svuda po Srbiji je bio prisutan francuski kapital, počev od malih klanica, pa do borskog rudnika. Francusko-srpska banka u Beogradu je bila toliko moćna, da je potiskivala i Narodnu banku Jugoslavije i ugrožavala njen monopol u emisiji novčanica.

POČETKOM 1921. godine, Francuska ispostavlja svoj račun za pruženu pomoć u toku Velikog rata. U Beogradu su svi bili zaprepašćeni i pitali se šta donosi savezništvo i prijateljstvo sa Parizom. Prema toj računici, Francuzima je trebalo platiti 1.162,5 miliona franaka, i to u zlatu, jer je francuski franak do 1918. godine imao zlatnu podlogu. To je bila ogromna suma, a sam način obračuna bio je – zapravo lihvarski. Sitničave francuske knjigovođe nisu u ovom obračunu, zaboravile ni pertle (od opute), koje su slate uz svaki par cokula srpskoj vojsci na Solunskom frontu…

Srpski vojnici na Krfu su verovali u iskrenost Francuza
Srpski vojnici na Krfu su verovali u iskrenost Francuza

U novoj jugoslovenskoj prestonici tražili su da se podnesu dokazi, da je srpska vojska, uistinu, sve to i primila, što je bilo stavljeno u račun.

Oko celog slučaja nastao je veliki spor, i ministar spoljnih poslova Jugoslavije izjavio je da Francuska stavlja Jugoslaviji “nož pod grlo”.

Na nespremnost jugoslovenske vlade da plati tu sumu, Francuzi su počeli da odlažu i izbegavaju potpisivanje ugovora o prijateljstvu dve zemlje. I ne samo to, diplomate iz Pariza na svakom koraku pravile su raznorazne smetnje u njenim kontaktima sa drugim zemljama.

Suočena sa ovakvim stanjem stvari, Vlada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, prihvata da isplati Francuzima traženu sumu, ali ne zlatu, već u devalviranim francima, što je predstavljalo šestinu “ukupnog ratnog duga”. “Galskim petlovima” nije padalo da pamet da prihvate ovu varijantu i nastavili su da otežavaju bilo kakvu saradnju na relaciji Beograd-Pariz.

Posle četiri godine “zamrznutog konflikta”, krajem decembra 1925. godine, Francuzi izlaze sa novim predlogom – da Jugoslavija plati jednu manju sumu, odnosno, prvobitnu umanjenu za hiljadu miliona franaka (od 1.162,5 miliona franaka). Međutim, Beograd nije ni na to pristao, jer su njegove računice bile sasvim drugačije.

U martu 1928, Vlada Francuske je zatražila od Beograda da potpiše ugovor, kojim se pitanje ratnih dugova Srbije predaje na arbitražu Međunarodnom sudu u Hagu. Ali, čelni ljudi Kraljevine to ne prihvataju, već iznose podatak da je dug Srbije, odnosno Jugoslavije, 157,3 miliona starih zlatnih franaka.

Francuska ostaje pri svom zahtevu, tražeći da se bez izgovora plati milijarda i 162 miliona franaka, sve u zlatu, ali obračunali su i kamatu, tako da dug narasta na – 2,4 milijarde franaka u zlatu!

Novo zaprepašćenje u Beogradu. Dara je ispala skuplja nego mera. Na nesreću, Francuzi su umešali svoje prste u pregovore sa Rotšild bankom iz Londona, sa kojom je bio dogovoren zajam od 12,5 miliona funti i od ovog posla nije bilo ništa.

Istovremeno, diplomate iz “Kej d`Orseja” vrši strahovit pritisak na kralja Aleksandra i vladu Kraljevine, da prihvate sve zahteve hrvatskih političara, na čelu sa Stjepanom Radićem, vođom Hrvatske seljačke stranke.

Sve do 1929. godine, do uvođenja ličnog režima kralja Aleksandra, 6. januara, problem ratnog duga ostao je otvoren.Tada po nalogu kralja, prihvata se arbitraža Međunarodnog suda u Hagu, po Francuskom zahtevu, da Jugoslavija plati Francuskoj ceo dug u zlatu, sve u svemu – 16 milijardi dinara…

I odjednom, iz grada na Seni stižu drugačiji signali. Njihove diplomate postaju blagonakloni prema Aleksandrovoj diktaturi i zauzimaju stav da je u interesu Francuske “da Srbi zadrže vlast u Jugoslaviji”…

Autor: Ivan Miladinović

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Rusija pomogla besplatno, Francuzi naplatili.. | Jadovno 1941.

Zemljodelac se spasao kad je potopljena lađa francuska

Vjerni otadžbini: Od Srbije do Krfa – put golgote




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top