Svetozar Poštić: Ubistvo Cara

Datum objave: sreda, 18 jula, 2018
Objavljeno u Prvi svjetski rat
Veličina slova: A- A+

Povodom 100. godišnjice stradanja ruske carske porodice.

Kada je u pola dva ujutro 17. jula, 1918. godine stigao kamionet koji je trebalo da prebaci tela ubijene carske porodice, svi su spavali. Prvo je probuđen lekar Romanovih, Jevgenij Sergejevič Botkin, i on je zatim probudio ostale. Carskoj porodici je rečeno da je u gradu nesigurno, i da ih moraju prebaciti sa sprata u prizemlje, koje je ustvari bilo napola ispod zemlje. Oblačili su se pola sata. Dole je izabrana soba sa drvenom namalterisanom pregradom, da se meci ne bi odbijali, i iz nje je iznet sav nameštaj. Kazneni odred od 12 ljudi, među njima šest stranaca, takozvanih “Letonaca”, čekao je sa zapetim puškama u susednoj sobi. Romanovi ništa nisu posumnjali.

Sveti Carstveni mučenici Romanovi
Sveti Carstveni mučenici Romanovi

Sam komandant, Jakov Mihailovič (Jankel Haimovič) Jurovski popeo se na sprat i sproveo Romanove u prostoriju u suterenu. Car Nikolaj je na rukama nosio carevića Alekseja, jer je dečak tada imao težak napad hemofilije, a ostali su sa sobom nosili jastuke i razne sitne stvari. Kad su ušli u praznu sobu, carica Aleksandra Fjodorovna je rekla: “Šta, nema ni stolice? Zar ne možemo ni da sednemo?” Jurovski je naredio da se donesu dve stolice. Car je spustio sina na jednu, a na drugu je sela carica. Ostalima je rečeno da stanu u red, i pozvan je odred. Kada su izvršioci ušli, komandant je tihim glasom objavio Romanovima da je Uralski izvršni komitet naredio da ih streljaju zato što njihovi ljudi nastavljaju pohod na Sovjetsku Rusiju. Nikolaj se okrenuo prema porodici, a zatim prema komandantu i odgovorio: “Šta, šta?” Komandant je ponovio istu rečenicu i naredio dželatima da se pripreme. Unapred je određeno ko će u koga pucati. Streljačkom vodu je naređeno da gađaju pravo u srce, da bi carsku porodicu što pre ubili. Nikolaj se ponovo okrenuo prema porodici, čulo se nekoliko usklika. Sve je trajalo samo nekoliko sekundi.

Egzekucija je trajala dva ili tri minuta. Cara je na mestu ubio komandant. Carica, jedna ćerka i četvoro carskoj porodici odanih ljudi koji su sa njima bili (doktor Botkin, sluga Alojzije Trup, kuvar Ivan Haritonov i sobarica Ana Demidova) takođe su odmah izdahnuli. Aleksej i tri sestre su preživeli prvi metak, pa su morali ponovo u njih da pucaju. Jedna od devojaka dokrajčena je bajonetom. Zatim su počeli da iznose tela i stavljaju ih u kamionet.

Dva i po meseca pre toga, boljševici su carsku porodicu prevezli iz Tobolska u Jekaterinburg zbog opasnosti od dolaska Belih vojnih snaga. Smešteni su u jednospratnu, prostranu kuću vojnog inženjera Ipatjeva, od koga je ona neposredno pre toga oduzeta. Većina istoričara se slaže da je odluku o ubistvu Romanovih bez suda doneta u Moskvi. Iako je Trocki, navodno, bio za suđenje, Lenjinu i Sverdlovu se žurilo. Za šta je car Nikolaj, uostalom, mogao biti optužen? Za to što se rodio kao prestolonaslednik i bio Imperator? Za šta da se sudi njegovoj ženi i deci? Za to što su bili njegova žena i deca?

Četvrtog jula straža nad Ipatjevljevom kućom oduzeta je od Uralskog saveta i predata tajnoj policiji, Čeki. Jurovskom je 15. jula naređeno da se pripremi egzekucija. Osim šest čekista, u “ekipi” je bilo i šest stranaca, ljudi “severno-evropske spoljašnjosti”. Sa petoricom je Jurovski govorio nemački. Na zidu jedne o prostorija istraživačka komisija je našla natpis: “Verhaš Andraš. Stražar. 15. juli, 1918”. Postoje svedočanstva da je među ubicama bio i kasnije poznati mađarski komunista Imre Nađ. Dva “Letonca” su odbili da pucaju u devojke, i odstranjeni su iz grupe. Samo jedan od njih se kasnije hvalio svojim “podvigom”. To je bio Hans Majer, Austrijanac, koji je pobegao iz Istočne Nemačke 1956. godine.

Osim sedmoro Romanovih i četiri lojalne sluge, boljševici su još upucali i dva psa carske porodice, a najmanjeg su obesili. Odmah posle ubistva tela su izneta iz grada na pusto mesto, gde su na telima žena izvršene gnusne radnje. Onda su leševe pokušali da spale i unište kiselinom, pa su ih zakopali.

Pošto su boljševičku vladu sve do početka septembra 1918, kada su počeli da se povlače sa zapadnog fronta, čuvali nemački bajoneti, Nemačka je lako mogla da spreči ubistvo cara i njegove porodice. Kajzer Vilhelm je, međutim, znao da car nikako ne bi podržao Brestski mir, tako da im je careubistvo odgovaralo koliko i boljševicima. Čak je vrlo verovatno da je po ovom pitanju između Lenjina i nemačkih vlasti postojao i dogovor.

Sveti Carstveni mučenici Romanovi
Sveti Carstveni mučenici Romanovi

Posmrtni ostaci pet članova carske porodice i njihovih slugu nađeni su jula 1991. nedaleko od Jakaterinburga i identifikovani. Oni su sahranjeni 17. jula 1998. u Petropavlovskoj sabornoj crkvi u Sankt Peterburgu. U julu 2007. godine nađeni su i ostaci carevića Alekseja i Velike kneginje Marije. Septembra 2015. godine istraga povodom ubista carske porodice je obnovljena, i u vezi sa okolnostima ovog čina vode se još uvek veliki sporovi. Postoje svedočenja da je carska porodica ubijena i spaljena po kabalističkom ritualu, i da su dželati po utvrđenom obredu cara prineli na žrtvu satani. Starac Nikolaj Gurjanov je izjavio da su ubice pile pepeo  spaljenih žrtava.

Ruska Pravoslavna Crkva u Inostranstvu (Zagranična) ubrojala je članove carske porodice u likove svetih mučenika 1981. godine. Posle duge rasprave, 2000. godine i Ruska Pravoslavna Crkva Moskovske Patrijaršije kanonizovala ih je kao “carske strastotrpce”. Strastotrpci su hrišćani koji nisu ubijeni zbog svoje vere, već zbog zlobe, koristoljublja, pokvarenosti ili zavere. Taj naziv obično se dodeljuje članovima vladarske porodice, kakvi su, recimo, bili i kneževi Boris i Gleb. U tom nazivu posebno se ističe glavna odlika njihovog podviga – nezlobivost.

Ljudi bliski carskoj porodici opisuju život svih njenih planova kao jednostavan i u potpunosti predan Bogu. Kada je 1903. godine po odluci Cara Nikolaja i Svetog Sinoda kanonizovan jedan od najvećih svetitelja Ruske Crkve, Sv. Serafim Sarovski, imperatoru je predata njegova poruka napisana 70 godina ranije – proročanstvo o skorom velikom stradanju. Iako je znao kakva mu je sudbina namenjena, car je svoj dug otplatio do kraja. “Spreman sam ne samo svoje carstvo, već i život svoj da dam za Domovinu”, rekao je generalu Dubenovu na početku velike smute.

Poslednji ruski car i njegova porodica uništeni su kao ovaploćenje svete monarhije, i kao takvi se proslavljaju. Pali su kao zastareli oblik vladavine od strane ubica i bezbožnika koji su hteli da se razračunaju sa celokupnom prošlošću i uvedu novu klasnu i materijalističku svest.

Kada je tri dana nakon ubistva Patrijarh Tihon obavešten o zlodelu, on je sa amvona crkve poručio: “Mi smo dužni, povinovavši se rečima Reči Božije, da osudimo to delo, jer inače krv streljanoga pada i na nas, a ne samo na te ko ih je izvršio”. Skoro celokupna ruska inteligencija zagovarala je smenu cara, i kao rezultat svrgavanja monarhije dobila je pljačku, laž i genocid nad sopstvenim narodom. Među ruskim vernim narodom postoji verovanje da je Rusiji dato sto godina da se pokaje zbog ovog gnusnog čina, u protivnom sledi Božija kazna. Ovih dana taj rok ističe.

Vernici se carskoj porodici najviše mole za očuvanje porodice i ljubav među njenim članovima. Jedna od molitava poslednjem ruskom caru glasi: “Pognimo glave, srca naša i preklonimo kolena naša pred Rabom Tvojim, poniženim, oklevetanim i izmučenim prećutnim saglasjem očeva naših, Imperatorom. velikomučenikom Nikolajem i s njim postradalima”.

Sveti Carstveni mučenici Romanovi
Sveti Carstveni mučenici Romanovi

Vezane vijesti:


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top