Пратећи различите документарне емисије поводом обележавања стогодишњице завршетка Великог рата, приметио сам да, нажалост, монументалних, сакралних артефаката посвећених нашим страдалницима, како војницима тако и цивилима, по земљама окружења, има јако, јако мало, а и тамо где их има, да су у лошем, запуштеном стању, препуштени зубу времена, забораву (част изузецима, попут Зејтинлика у Солуну, наравно). Мислим да је најмање што Србија као држава која држи до себе, поштује своје претке, слави хероје и одаје почаст невиним жртвама, може и треба да учини, јесте да преко својих дипломатско-конзуларних представништава, а у сарадњи са земљама у којима се гробља налазе, покрене акцију уређења свих постојећих гробаља са нашим страдалницима из Великог рата.

Филм обухвата Церску и Колубарску битку, пут преко Албаније. Прича о највољенијем српском краљу, али и о обичним војницима, који су заједно проживели пакао Првог светског рата. Историјска драма „Краљ Петар Први“, редитеља Петра Ристовског, која ће премијерно бити приказана 5. децембра у Сава центру, на великом платну ће представити причу и о највољенијем српском краљу, али и о обичним војницима, који су заједно проживели пакао Првог светског рата. – Основна нит је грижа савести краља Петра Карађорђевића, који сматра да је рат могао да се избегне – казао је, за „Новости“, редитељ Петар Ристовски, на премијерном представљању трејлера за овај филм. – Краљ осећа сваку жртву рата на својим

Немачки генерал Аугуст фон Макензен после освајања Београда 1915. наредио је да се српски браниоци, њих 36, сахране међу немачким војницима. „Војници, ви не полазите ни на Италијански, ни на Руски, ни на Француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог и оштрог. Ви полазите на Српски фронт и на Србију, а Срби су народ који изнад свега воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке армије.” Тако је у саопштењу пруским ратницима који су 1915. године пребачени са Источног фронта да се боре у Србији на положајима

„Нико није за рат, никоме није стало до тога да стане пред топовску или пушчану цев, пред бомбу и митраљез, а ратује. Зашто? Е то зашто је необјашњиво”, писао је Вуковић Ужице – Војевао је храбро за отаџбину официр Драгољуб Т. Вуковић (1880–1930), а кад битке утихну водио ратни дневник. Бележница је чувана у породици дуго после Драгољубове смрти, да би је његов син Момчило, као књигу „Голгота и васкрс Србије” (уз поднаслов „Очев дневник Првог светског рата”), објавио у Минхену 1979. године. Но та књига никад није била публикована код нас. Шест дневничких бележница и Вуковићеве војне записе настале у Војсци Краљевине Југославије сачувала је Момчилова поћерка Анамари Хер. И

Љубичасти цвет који се 11. новембра носи на грудима подсећа на крај Великог рата, али и на Наталију Обреновић, жену краља Милана и мајку Александра, последњег српског владара из те династије. Школарци се 11. новембру радују јер знају да тог дана неће бити наставе. И одраслима овај датум прија јер је радна седмица за један дан краћа. Али многи, осим назива празника Дан примирја у Првом светском рату, не знају шта се тачно празнује, због чега се на грудима носи значка с малим љубичастим цветом и по коме је он добио назив. Сваког 11. новембра обележава се дан када је 1918. у Првом светском рату у Француској потписано примирје. У

Анита Хохенберг, прапраунука аустријског престолонасљедника Франца Фердинанда и Бранислав Принцип, потомак рођака Гаврила Принципа руковали су се данас симболично на стогодишњицу од завршетка Првог свјетског рата. Током сусрета у Грацу потомци Хабсбурга и Принципа пружили су руке у склопу догађаја названог „Руковање за мир“, преносе београедски медији. Аустријски умјетник Игор Петковић организовао је у Грацу низ културних догађања поводом сто година од завршетка Великог рата и позвао најближе рођаке двије породице које су биле директно уплетене у његов почетак. „Био је то њихов први сусрет. И био је емотиван“, рекао је Петковић. Гаврило Принцип убио је аустријског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију у Сарајеву 28. јуна 1914. године.

Ђорђе Стојанац у разговору за „Новости“: Мој прадеда своје сељане стављао испред катедре на војним школама. Мом прадеди су били важнији његови сељани од катедре на војним школама, а у мојој породици се с колена на колено преносе његове врлине – скромност, част и поштење. То у разговору, за „Новости“, истиче праунук славног војводе Живојина Мишића Ђорђе Стојанац, који данас живи у Паризу. – Растао сам поред бабе Олге која ми је од малих ногу, од како знам за себе, причала о свом оцу, о његовом детињству, ратовању, голготи преко Албаније. Живела је најдуже од све Живојинове деце, све до 1977. године. И касније, када бих долазио из Француске да