Кантонални суд у Зеници ослободио је Ранка и Жељка Ракића, те Марка Станковића оптужби за злочин против цивилног становништва у љето 1992. године у селу Кућице код Завидовића. Ракићи и Станковић ослобођени су оптужбе да су, као припадници Војске Републике Српске, крајем августа или почетком септембра 1992. у мјесту Кућице убили Зухру Хусановић. Судија Енес Маличбеговић образложио је да је оптужба цијели случај базирала на исказу свједока Раска Хусановића, али да на основу тога вијеће није могло ван разумне сумње донијети осуђујућу пресуду. „Није спорно да је његова мајка Раска Хусановића убијена, али за једно овако тешко кривично дјело Тужилаштво је морало провести одговарајућа вјештачења, психолога, балистичара, те обавити увиђај

Првостепена пресуда Радовану Караџићу од 40 година затвора наишла је на запажен публицитет у руским политичким кроговима и јавности. Једногласна је оцена да је пресуда исполитизована, да је непримерена, заснована на импровизацијама и изражено антисрпска. То није пресуда којом би била задовољена правда, а још мање пресуда која би водила помирењу народа на простору бивше Југославије. Уместо да води том циљу, пресуда је поново разбуктала страсти и значајно отежала пут помирења, који, очигледно, не одговара појединим центрима моћи на Западу. Међу првима огласило се руско министарство иностраних послова које је оценило да је Трибунал за бившу Југославију постао место за обрачуне и инструмент освете. Уз то, игноришу се и рокови

АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ Зашто су они који би да од Срба направе нове нацисте побегли од начела на основу којих је и суђено нацистичким злочинцима Као што се и могло очекивати, тзв. Међународни кривични трибунал за бившу Југославију донео је драконску првостепену пресуду против првог председника Републике Српске Радована Караџића, осудивши га на 40 година затвора, односно фактички на доживотну робију. Могло се очекивати зато што је било наивно помислити да би овај очигледно политички суд добровољно срушио грађевину коју систематски, под строгим надзором својих западних газда, гради последњих 20-так година. Грађевину утемељену на „неупитној“ поставци да су главни и одговорни кривци за распад СФРЈ, ратове који су уследили и жртве

Др Радован Караџић, први председник Републике Српске, драконски је осуђен на процесу који нема много везе са суђењем за ратне злочине. Од суда који за смрт 30.000 Срба није осудио нити једног Бошњака или Хрвата. Од судија који су показали пристрасност, неразмевање за истину и бахатост… Осуђен је од установе коју су Сједињене Државе и неколико њихових европских савезника створиле за Србе и Хутуе. Привременог суда коме САД неће да уступе сведока, а камо ли да прихвате његову или било чију јурисдикцију.    Караџић је осуђен за најтеже злочине, за геноцид, прогон… Таквом пресудом, после процеса на коме се показало да су поједини Србима приписани злочини били инсценирани од стране