Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

KARADžIĆ IZ NIRNBERŠKOG UGLA

Datum objave: utorak, 29 marta, 2016
Objavljeno u Ostalo
Veličina slova: A- A+
Radovan Karadžić
Radovan Karadžić

ALEKSANDAR PAVIĆ

Zašto su oni koji bi da od Srba naprave nove naciste pobegli od načela na osnovu kojih je i suđeno nacističkim zločincima
Kao što se i moglo očekivati, tzv. Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju doneo je drakonsku prvostepenu presudu protiv prvog predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića, osudivši ga na 40 godina zatvora, odnosno faktički na doživotnu robiju. Moglo se očekivati zato što je bilo naivno pomisliti da bi ovaj očigledno politički sud dobrovoljno srušio građevinu koju sistematski, pod strogim nadzorom svojih zapadnih gazda, gradi poslednjih 20-tak godina. Građevinu utemeljenu na „neupitnoj“ postavci da su glavni i odgovorni krivci za raspad SFRJ, ratove koji su usledili i žrtve koje su pale – Srbi i njihovi tadašnji politički i vojni lideri. Zato je i odabran 24. mart kao dan izricanja presude: da bi bilo savršeno jasno da je reč ne samo o nastavku nego i o kontinuitetu agresije protiv nas. Ko to ne vidi, ne vidi ništa i nema mu pomoći.

Da li u ovom trenutku možemo da sprečimo rad tzv. Haškog tribunala? Ne možemo. Niti, bar ne u ovom trenutku, možemo da oslobodimo Radovana i sve druge njegove sužnje. Ono što možemo da uradimo – a, Bogu hvala, sve relevantne političke snage u Republici Srpskoj i Srbiji jasno iskazuju svest o tome – je da ne dopustimo da ova i predstojeća presuda protiv generala Mladića dovedu u pitanje legitimitet Republike Srpske.

No, uz sve druge praktične napore koje je neophodno preduzimati u datoj situaciji, isto tako je važno da održimo ono što bi se moglo nazvati nekom vrstom mentalne higijene. Da postavljamo stvari na pravo mesto i ne dozvolimo da nam spolja inspirisani medijsko-propagandni pritisak oblikuje stvarnost i percepciju o sebi samima. Dakle, kao što je važno da održimo svest o NATO bombardovanju kao zločinačkoj agresiji, tako je važno da održimo svest o pravoj prirodi tzv. Haškog tribunala i ne dozvolimo da nam se preko ove pseudopravne tvorevine nameće krivica od strane glavnih izvornih krivaca za zlo koje je zadesilo naše prostore tokom poslednjih četvrt veka. Za to imamo oslonac u najpoznatijim procesima za ratne zločine koji su se u istoriji vodili, tzv. Nirnberškim procesima, koji su u mnogo čemu oblikovali posleratni poredak koji je upravo brutalno razbijanje SFRJ srušilo.

PONIŠTENA NIRNBERŠKA NAČELA
Drugim rečima, oni koji bi da od Srba naprave nove naciste – beže upravo od načela na osnovu kojih je i suđeno nacističkim zločincima. To možda zvuči paradoksalno, ali je tako. Ako su Srbi ti novi „nacisti“, zašto im jednostavno nije suđeno po istim aršinima? Možda zato što bi onda neko drugi, a ne Srbi i njihovi lideri, morao da bude osuđen?

Radovan Karadžić

U samoj prirodi stvari, uzrok se uvek smatra bitnijim od posledica. Ako se hoće rešiti neki problem, ili ako se želi suočavanje sa njegovim posledicama, prvo se mora krenuti od uzroka. U svetu posle Drugog svetskog rata, logično se nametnula potreba suočavanja sa posledicama tog, najvećeg sukoba u istoriji sveta, potreba za njegovim definisanjem, ne samo na ad hoc već i na univerzalnoj osnovi – dakle definisanje i same prirode rata i ratnih zločina – koje bi bilo ugrađeno u budući korpus međunarodnog prava. Iz posleratnih suđenja glavnim nacističkim zločincima (1945-1946), tzv. Nirnberških procesa, proizašla su i tzv. Nirnberška načela, koja je 1950. kodifikovala Komisija za međunarodno pravo, na osnovu Rezolucije 177 Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, kao Načela međunarodnog prava priznata u Povelji Nirnberškog tribunala i presudama Tribunala. [1] U Načelu VI Nirnberških načela definisani su „zločini koji su kažnjivi prema međunarodnom pravu“. Na prvom mestu, pod (a), navedeni su „zločini protiv mira“:

„(1) Planiranje, priprema, započinjanje ili vođenje rata agresije ili rata koji krši međunarodne ugovore, sporazume ili garancije;

(2) Učešće u zajedničkom planu ili zaveri radi izvršavanja bilo kog od akata pomenutih pod (1).“ [2]

U vremenu tokom i posle ratova koji su se vodili na tlu bivše SFRJ tokom 90-tih, navedeni deo Nirnberških načela je brutalno poništen. [3] Razlog je vrlo jednostavan: zemlje koje su bile pokretači osnivanja tzv. Haškog tribunala, tj. zapadne sile predvođene SAD, nisu bile zainteresovane da se njihovo čedo bavi i njima samima, tj. da ispita izvorne „zločine protiv mira“, odnosno najteže međunarodne zločine, u koje su možda i one same bile umešane, a koji su predstavljali inicijalnu kapislu za izbijanje ratnog požara u bivšoj SFRJ početkom 90-tih. A u to vreme (Tribunal je osnovan 1993) nije bilo ni sile koja je mogla ili želela da se zapadnim silama u tom njihovom naumu suprotstavi. Jer dve nezapadne sile članice Saveta bezbednosti UN, Rusija i Kina, nisu bile ni ono što su bile samo deceniju ranije, ni ono što će (ponovo) postati samo deceniju kasnije – sile bez kojih se ne može krojiti nijedan istinski svetski poredak.

SVET VIŠE NIJE HAŠKI
Dakle, trebalo bi imati na umu da u sadašnjem vremenu Haški tribunal sigurno ne bi mogao da se konstituiše – a, ako i bi, sigurno ne bi imao isti oblik. To samo po sebi već navodi na zaključak da priroda tog tribunala nije univerzalna (na kraju, i sam Haški tribunal je definisan kao ad hoc sud), i da je pre slika određenog odnosa snaga u određenom istorijskom trenutku, koji je već otišao u istoriju. S obzirom da je to slučaj, i da je danas odnos snaga u svetu bitno drugačiji, još više se nameće potreba da se kritički posmatra ceo sukob u bivšoj Jugoslaviji, tj. cela tematika kojom pretenduje da se bavi i Haški tribunal, preko kog se ta slika prvenstveno i oblikuje, pa tako i presuda Radovanu Karadžiću.

Presuda Karadžiću

Svet, dakle, nije više unipolaran, i, stoga, same „vrednosti“ koje je taj unipolarni svet pokušao da nametne kao univerzalne – ali, nažalost, više snagom sile i novca nego snagom prava i argumenta – još manje treba da budu tako tretirane u sadašnjem trenutku, kada je multipolarnost postala realnost. Ako je, dakle, Haški tribunal u interesu sila koje su ga stvorile izostavio da se bavi prvouzročnim zločinima, na prvom mestu zločinima protiv mira, to ne znači da se time ne treba baviti sada i u budućnosti, i da dešavanja u bivšoj SFRJ ne treba gledati kroz tu prizmu – pa i prvenstveno kroz tu prizmu. A sve to u sklopu jednog objektivnijeg, pa što ne reći i revizionističkog gledanja na stvar. Prvo intelektualnog. A jednog dana i pravnog, odnosno političkog.

Stoga, kao što je Katon Stariji završavao svaki svoj govor rečima „uostalom, Kartaginu treba razoriti“, treba neprekidno ponavljati, svakom prilikom, da su ratovi u SFRJ – a, u kontekstu presude Karadžiću, i rat u Bosni i Hercegovini i događanja u Srebrenici, koji su postali praktično njegov „zaštitni znak“ – posledice jednog ogromnog još uvek nekažnjenog zločina, zločina protiv mira, iz kojeg su proizašle sve potonje strahote od početka 1992. do zaključivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, kao i sva zla krv koja se stvorila i stvara nestabilnim i neraščišćenim stanjem koje se gaji u Bosni i Hercegovini od Dejtona do današnjih dana. To je taj prvi zločin, bez kojeg svi potonji ne bi bili mogući. A taj zločin protiv mira počinili su na prvom mestu kada je reč o BiH:

1. Savezna Republika Nemačka i Vatikan, svojim protivzakonitim priznanjima Slovenije i Hrvatske u decembru i januaru 1991, [4] što je predstavljalo neposredno kršenje Helsinškog završnog akta iz 1975. godine o nepovredivosti granica [5] kao i Povelje Ujedinjenih nacija, i širom otvorilo put širenju rata sa Hrvatske na BiH;

2. Alija Izetbegović, predsednik bosanskih muslimana, i glavni lokalni izvršitelj zločina protiv mira u BiH, koji je svesno i ciljano propustio više prilika za smirivanje situacije u BiH, pre nego što je rat u toj bivšoj jugoslovenskoj republici buknuo u martu 1992. godine, kao i u kasnijim fazama, kada su ratna razaranja još uvek mogla da budu ograničena i sam rat skraćen. [6] Naravno, Izetbegović to nije činio sam niti se prvenstveno uzdao u sopstvene snage, [7] što su konstatovali i bitni pripadnici zapadnog establišmenta, koji su bili neposredno umešani u mirovne pregovore u BiH [8];

3. SAD svojim aktivnim učešćem u miniranju tzv. Kutiljerovog plana, kojim je mogao da bude sprečen rat u BiH [9] i kasnijom podrškom islamističkoj struji bosanskih muslimana.

SAMO ĆE NAS ISTINA OSLOBODITI
Ovo sve je važno isticati ne samo iz političkih već i iz psiholoških razloga. Psihološki gledano, pristajanjem na to da se bez ovakve prethodne ograde bavimo problemom ratnih zločina na tlu bivše SFRJ, onako kako su ga postavili počinioci izvornog zločina protiv mira i inicijatori rata agresije – odnosno, glavne zapadne države – mi sebe osuđujemo na permanentno defanzivan položaj, na sizifovsku borbu pobijanja propagandnih optužbi koje dolaze upravo od izvornih ratnih huškača i počinilaca vrhovnog zločina. A sa naučno-pravnog stanovišta, bez ovake prethodne ograde, mi dozvoljavamo da nam agresorska politika i propaganda zauvek veštački omeđe polje našeg ispitivanja, da nas svedu na večito bavljenje posledicama izvornog, nekažnjenog i još uvek uveliko ignorisanog zločina, i to tako da će izvorni zločinci uvek biti ti koji optužuju a mi ti koji se branimo i posipamo pepelom, baveći se veštački suženim poljem koje obuhvata samo jednu od posledica njihovog – a ne našeg – izvornog zločina.

Presuda Karadžiću

Radovanu sude i presuđuju oni koji su i njega, i njegov narod, i sve druge narode na području bivše SFRJ nemilosrdno i cinično gurnuli u rat. Koji su od BiH napravili bazu radikalnog islamizma i međunarodnog terorizma koji danas ugrožava ceo svet. Koji su zatim napravili sud koji se bavio ne uzrocima, već posledicama, da bi se zataškala njihova sopstvena uloga, ravna nacističkom izazivanju Drugog svetskog rata. I koji sada pokušavaju da „nacifikuju“ prvog evropskog političkog borca protiv preteča Daeša i Al Kaide, koje su oni sami stvorili. Naravno, takvom našem položaju su doprinele i naše sopstvene istorijske greške i zablude. Ali to ne znači da bi trebalo da nastavimo da ga mazohistički prihvatamo kao normalnog, ili jedinog mogućeg. Naprotiv. Jer, kao što se zna otkako je sveta i veka, samo će nas istina osloboditi. I neprestana borba za nju.

____________________
Uputnice i napomene:

[1] http://untreaty.un.org/ilc/texts/instruments/english/draft%20articles/7_1_1950.pdf

[2] Isto.

[3] Bilten međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju br. 5/6: Istorija od Nirnberga do Haga – proceduralne razlike,
http://www.un.org/icty/BL/05art5e.htm

[4] Savezna Republika Nemačka donela je odluku o priznanju 19. decembra 1991, odmah iza Islanda, s tim što je priznanje zvanično stupilo na snagu priznavanjem Hrvatske i Slovenije od strane 12 zemalja-članica Evropske zajednice, 15. januara 1992. Vatikan je priznao Hrvatsku i Sloveniju 13. januara 1992.

[5] To je, zapravo, predstavljalo akt agresije protiv jedne suverene međunarodno priznate zemlje – tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Prema Konačnoj presudi Međunarodnog vojnog tribunala za suđenje glavnim nemačkim ratnim zločincima: „Inciranje rata agresije, stoga, predstavlja ne samo međunarodni zločin; to je vrhunski međunarodni zločin, koji se razlikuje od drugih ratnih zločina u tome što u sebi sadrži svo akumulirano zlo celine“. Konačna presuda međunarodnog vojnog tribunala za suđenje glavnim nemačkim ratnim zločincima (30. septembar 1946.), stav Zajednički plan ili zavera i agresivni rat, (između ostalog, na http://avalon.law.yale.edu/imt/judnazi.asp#common).

[6] U svom osvrtu na knjigu Džona R. Šindlera, Nesveti teror: Bosna, Al Kaida i uspon globalnog džihada, (John R. Schindler, Unholy Terror: Bosnia, Al-Qa‘ida, And The Rise Of Global Jihad, Zenith Press, 2007) (prevod na srpski, Rastko Jovanović, Službeni glasnik, Beograd, 2009), Edvard Herman daje sledeći kratak istorijat Izetbegovićevih miniranja mira: „Šindler tvrdi da su Izetbegović i njegova ‘lenjinistička prethodnica islamista’ verovatno bili najvažnija snaga koja je proizvela bosanske ratove i raspad zemlje. Bosanski Srbi su pokušali da postignu sporazum sa Izetbegovićem pre izbijanja bilo kakvih borbi, 1990, ali ‘muslimani nisu pokazali nikakvo zanimanje’ (63); dogovor sa Srbima o podeli vlasti, postignut u julu 1991. nakon kojeg je Izetbegović izjavio da su ‘naše pozicije veoma bliske’, propao je, jer ga se ‘Izetbegović odrekao samo što je izašao iz sobe’, a njegova stranka izjavila da ‘neće učestvovati ni u jednom aranžmanu o podeli vlasti sa Srbima’ (71). Poslednji pokušaj da se izbegne veliki rat, u februaru 1992, doveo je sve tri strane u Lisabon, gde su svi potpisali aranžman koji je predviđao jedinstvenu državu koja je davala značajnu autonomiju etničkim regionima. Ali, ‘samo što je pristao, Izetbegović je promenio mišljenje’. Kako kaže Šindler: ‘Lisabonski debakl bio je neposredni uzrok rata’. (74).“ Edward S. Herman, Safari Journalism: Schindler’s Unholy Terror Versus the Sarajevo Safari’s Mythical Multi-Ethnic Project, http://www.fifth-estate-online.co.uk/comment/safarijournalism.html

[7] Isto: „Ovo povlačenje iz Lisabonskog sporazuma učinjeno je uz ohrabrenje američkog ambasadora [u Beogradu – prim aut.] Vorena Zimermana, a Šindler i drugi obavešteni komentatori tvrde da je Iztebegovićevo odbijanje da pregovara bilo zasnovano na njegovom uverenju i razumevanju da će moći da računa na Sjedinjene Države i NATO u ostvarivanju svojih političkih ciljeva putem rata. Ono što je njegova stranka SDA (Stranka demokratske akcije) želela, prema stranačkom ideologu Džemaludinu Latiću, bilo je bar 45 odsto Bosne, plus Sandžak (region u samoj Srbiji!), što je bio cilj koji ‘Sarajevo nije imalo šanse da postigne bez značajne američke vojne pomoći’ (202).“

[8] U svom ogledu Jugoslavija: Hjuman rajts voč u službi partije rata (Yugoslavia: Human Rights Watch in Service to the War Party, Edward S. Herman and David Peterson and George Szamuely), autori citiraju lorda Dejvida Ovena: „Pišući o novim naporima Klintonove administracije početkom 1993. da unište Vens-Ovenov mirovni plan, koji je paljanskim Srbima dodeljivao nekih 42 odsto Bosne i Hercegovine, umesto 49 odsto, koliko je predviđao Dejton, glavni pregovarač Dejvid Oven objašnjava da je Alija Izetbegović povukao svoj potpis sa plana jer se ‘osećao ohrabren američkim stavovima da odugovlači dok ne dobije bolju ponudu’. Oven zatim reprodukuje izvod iz jednom telegrama kojeg je poslao rane 1993. jednom od svojih pomoćnika u Vašingtonu: ‘Ova administracija brifuje medije tako da pojačava rešenost onih muslimana koji žele da nastave sa ratom. Imamo [predstavnika sarajevske vlade u UN, Muhameda] Šaćirbeja koji otvoreno govori svima da je američka administracija rekla da oni ne treba da osećaju nikakvu potrebu da potpišu mapu.’Kasnije, Oven dodaje da je ‘nova administracija već donela odluku i bila rešena da eliminiše [Vens-Ovenov mirovni plan]… Obećali su da će izneti alternativu tokom sledećih nekoliko sedmica, ali su u međuvremenu delovali rešeno da unište detaljan plan kojeg su podržavali svi njihovi saveznici i koji je bio blizu toga da bude prihvaćen od strane zaraćenih strana. Po svim standardima međunarodne diplomatije, to je bilo skandalozno ponašanje. Balkanska Odiseja, str. 111-119. – Ovde jednostavno dodajemo to da se ovo dešavalo rane 1993, a Dejtonski mirovni sporazum potpisan je skoro tri godine kasnije, krajem 1995.“
http://www.zmag.org/content/showarticle.cfm?ItemID=12200

[9] http://www.nezavisne.com/novosti/bih/Izetbegovic-potpisao-pa-odbacio-Kutiljerov-plan/290287

Revidirana verzija izlaganja sa naučnog skupa održanog u Ruskoj akademiji nauka u aprilu 2009. godine

Izvor: Fond strateške kulture

 

Vezane vijesti:

Predsednik Karadžić

Haški sudija: Bošnjaci gađali Markale, Karadžić za to nije kriv

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top