
Дневник ратног хирурга: „Боже, поштеди децу!“
17.јули 1993. године Ова прича и ова страница посвећена је дечаку од седамнаест година, по имену Пеђа. Тако се зове и мој син. Мој син је у Нишу, а овај дечак је са Врела Босне. Тачније, био је са Врела Босне. Цео дан жестоке борбе за Игман. Тутњи око нас. Жестока битка. После дванаест месеци креће се на ту „планину смрти“. Завила нас је у црно и, ево, и данас гађају по нама, по болници, по простору на којем се налази. Око седамнаест сати, из очаја, из немоћи, фанатици циљају болницу. Једна граната погађа двориште суседне куће. Мајка и син. Син, седамнаест година, има име као мој. Отац Жика је












