Dnevnik ratnog hirurga: „Bože, poštedi decu!“

Datum objave: ponedeljak, 9 aprila, 2018
Veličina slova: A- A+

Izbjeglica

17.juli 1993. godine

Ova priča i ova stranica posvećena je dečaku od sedamnaest godina, po imenu Peđa. Tako se zove i moj sin. Moj sin je u Nišu, a ovaj dečak je sa Vrela Bosne. Tačnije, bio je sa Vrela Bosne. Ceo dan žestoke borbe za Igman. Tutnji oko nas. Žestoka bitka. Posle dvanaest meseci kreće se na tu „planinu smrti“. Zavila nas je u crno i, evo, i danas gađaju po nama, po bolnici, po prostoru na kojem se nalazi. Oko sedamnaest sati, iz očaja, iz nemoći, fanatici ciljaju bolnicu. Jedna granata pogađa dvorište susedne kuće. Majka i sin. Sin, sedamnaest godina, ima ime kao moj. Otac Žika je gore na Igmanu. Bori se za svoju porodicu i svoju kuću. Ispratili su ga jutros rano žena i sin. Brinu za njega, gore visoko na Igmanu, odakle vidimo i čujemo žestoku bitku. Ostali su u svojoj kući i brinu za oca i muža. Direktan pogodak. Granata tačno između njih dvoje, na dva-tri metra. Dečko bez rada srca, u kliničkoj smrti. Hitno ga intubiramo, reanimiramo, masiramo. Majka, takođe teško ranjena, plače i pita za sina. Srce ponovo radi, dečak je živ. Hitno u Operacionu salu. Operišem ga. Grudni koš, jetra, bubreg, creva, leva ruka, više od trideset rana po telu. Završavam operaciju. Možda je grubo rečeno, ali operacija je tehnički dobro odrađena. Dečak ide u Intenzivnu negu, ali se ne budi. Jedna zenica je šira. Strah u mojim očima. Mnogo sam puta to video i znam kako izgleda kad je mozak oštećen, kontuzovan. Nešto se u glavi dešava. Plašim se da se, i pored ove operacije, neće nikada probuditi. U drugoj sali kolega Čalić operiše majku. Takođe teška operacija. Više desetina povreda. Slika sledeća: dečko i majka u Intenzivnoj nezi. Jedno pored drugog. Kreveti broj četiri i pet. Majka umire neposredno posle operacije. Dečak se budi. Na trenutak počinje spontano da diše, govori nešto nerazumljivo i okreće glavu prema krevetu gde je bila njegova majka, do pre nekoliko minuta. Nešto strašno! Neverovatno! Da niko ne veruje! Suza u dečakovom oku i jedine reči koje je izgovorio jasno: „Majko“. Rastaje se sa srpskom bolnicom i njenim osobljem. Poljupci i mahanje. Na naše: „Do viđenja“, njegovo, na srpskom jeziku: „Akobogda!“ Drag prijatelj je otišao. Ostalo je veliko prijateljstvo. Hvala ti za sve, hvala ti na podršci, na pomoći srpskom narodu. Neka je Bog sa tobom, to ti žele tvoji prijatelji, Srbi sa Ilidže. Šta donosi sutrašnji dan? Bože, poštedi decu! Nemoj samo deca da stradaju! Još sam pod utiskom dečaka od četrnaest godina koji je pogođen u grudni koš dok se igrao u centru Ilidže. Mnogo dece je stradalo u ovom ratu, i već se plašim njihovog dolaska u bolnicu. Oni ostavljaju poseban trag u našim dušama. Mnogo veći, mnogo jači ožiljak, od koga se teško oporavljamo. Pišem, ali mi je sve teže da uzmem olovku u ruku. Da li to znači da me ruše strahote ovog pakla, ili sam premoren? Od krvi i rana nemam vremena za druge stvari.

Jutro, pet sati. Možda će se neko pitati zašto pišem u to vreme. Pa pre pola sata sam završio zadnju operaciju. Mi nemamo ni dana, ni noći, ni sata, ni vremena. Da li je pet ujutro, tri popodne, da li je deset pre podne, ili si u sali, ili spavaš, ili pišeš? Nema onih normalnih vremena, određenog vremena za rad, za spavanje, druženje. Krade se slobodno vreme, pa makar i u pet ujutro. Eto, tako, sedoh jutros da napišem nešto. Celog prethodnog dana nisam uspeo da napišem ni reči. Žestoke borbe se vode i dalje oko nas, za Žuč i Sokolje. Detonacije od 12 sati razvaljuju po sarajevskoj kotlini. Ranjenici neprekidno stižu. Dečak iz Milića, teške povrede trbuha i grudnog koša. Dečko iz Vogošće, stomak. Mladić iz Ilijaša, grudni koš i stomak. Sve za jedan sat. Trojicu operišem zaredom, sva trojica su dobro. Stižu novi ranjenici. Borbe za Žuč, za Golo brdo na Igmanu. Važno je da su naši zauzeli kotu Golo brdo i da nezadrživo napreduju. Neprijatelj ima mnogo mrtvih i beži u panici. Borbe traju celu noć. Teške detonacije. Dolazi ranjenik iz Milića, prostrel podlaktice. Posle petnaest minuta stiže još jedan mladić, iz Srebrenice. Teška povreda glave. Desna strana oduzeta, a samo dvadesetjedna godina. Bitka ide dalje, tutnji sve. Donose Svetozara Kašikovića, hrabrog borca elitne jedinice iz Ilijaša, teško ranjenog. Operišem trbuh i grudni koš, izuzetno teške povrede, veliko razaranje organa trbuha, pluća. Sestra i majka su se odmah tu stvorile. Pored njega su. Čim je izašao iz sale, one ga gledaju sa strahom u očima. Sestra pored njega sedi ceo dan, noć. Jedan sat posle ponoći, kažem joj: „Idi, odmori se malo, lezi“. Majka je sve to teško primila pa su je odneli kući, da se odmori, da se smiri. Znao sam da ću raditi cele noći, da neću ležati u sobi. Hteo sam da se sestra, koja satima sedi pored svog brata, odmori. Jutros u pet sati polako otvaram vrata sobe, ali nje tamo nema. Vraćam se. Ona sedi pored Intenzivne nege, i kroz staklo netremice gleda u brata.

 

O piscu

Dr Miodrag Lazić rođen je u Zemunu 31.5.1955. godine, gde je i završio osnovnu školu. Otac, oficir, biva premešten u Niš. U tom gradu Lazić završava gimnaziju, a zatim i studije medicine. Kao student, aktivno se bavi sportom (odbojkom i fudbalom). Specijalizaciju iz hirurgije završava na VMA u Beogradu, u svojoj tridesetoj godini, i postaje jedan od najmlađih hirurga. Potom, godinu dana radi u Vojnoj bolnici u Nišu, a onda prelazi na Hiruršku kliniku Kliničkog centra, gde i danas radi. Na poziv naroda Srpske Krajine, u julu 1991, odlazi, kao hirurg dobrovoljac, i godinu dana radi u ratnim bolnicama u Dvoru na Uni, u Glini i Kostajnici. Sa borcima učestvuje u prodoru koridora. U julu 1992. godine vraća se u Niš, porodici, deci -sinu Peđi koji ima šest godina i kćerki Nini od četiri. U bivšoj BiH bukti rat. Kao dobrovoljac, u septembru 1992. godine odlazi na Pale, u bolnicu Koran. Posle mesec dana, kao šef hirurške ekipe, odlazi na Ilidžu i radi u ratnoj bolnici „Žica“ u Blažuju. Došao na mesec dana – ostao četrdeset meseci. Kao jedini hirurg za trbuh i grudni koš radi skoro dve godine na prostoru najšireg ratišta Republike Srpske (pet opština sa više od 100.000 stanovnika). Sa nekoliko hirurga, lekara opšte prakse i srednjeg medicinskog osoblja, primer je herojstva „ljudi u belom“ (o čemu najbolje svedoči sam Dnevnik ratnog hirurga). Pored iscrpljujućeg rada i pisanja Dnevnika, stiže da napiše i 16 stručnih radova i učestvuje na tri velika međunarodna kongresa, na kojima njegovi radovi izazivaju veliku pažnju stručnjaka. Godine 1994. dobija zvanje primarijusa. Za njegov rad u Republici Srpskoj, njegova svetost patrijarh Pavle ga odlikuje Ordenom svetog Save. Nosilac je i niza drugih priznanja. Februara 1996. godine odlazi iz Srpskog Sarajeva, kući, u Niš. Kako sam kaže: „Odlazim sa tugom i setom. Ponosan sam što sam se borio i delio dobro i zlo sa herojskim narodom Srpskog Sarajeva. Tužan sam i slomljen zbog njihove tragedije…“

 

Dnevnik ratnog hirurga (Knin 1991 — Srpsko Sarajevo 1995), autor: Miodrag Lazić, izdavač: Srpska novinska agencija SRNA, Srpsko Sarajevo (1996).

FOTOGRAFIJA: Preuzeto iz lista „SRPSKA VOJSKA“ broj 7, fotografisano 1. februara 1993. godine u izbjegličkom kampu u Bijeljini.

Izvor: Srbi u BiH

Vezane vijesti:

Dnevnik ratnog hirurga: „Doktore, Srbijanac, gde je Beograd?“


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top