Учешће српског народа пореклом из Кантона 10 (општине Ливно, Грахово, Дрвар, Гламоч, Купрес и Дувно) на општим изборима у БиХ је од великог значаја за опстанак нашег народа на подручју овог кантона. Једино учешћем на изборима можемо осигурати већи број истинитих представника српског народа у кантоналној скупштини, влади, и осталим органима. Једино ако изгласамо праве представнике нашег народа у кантоналне институције можемо очекивати да ћемо имати коме да се обратимо ако у нашем селу треба насути или асфалтирати пут, обновити коју кућу, довести струју, обезбедити здравствену заштиту, па и запослење младих људи. Због свега овога, Удружење Огњена Марија Ливањска, у сарадњи са другим завичајним удружењима из нашег кантона, још једном

Комплетан усташки план и стратегиjа уништења српског живља, не само у Ливну и околини, почивала jе на фактору таjности и потпуног изненађења. Мучки су припремали покоље и на све начине настоjали да глас о злочинима не иде пред њима, да се већ у сусjедном селу не чуjе за покољ приjе него што село буде блокирано. Оне коjи су се тих дана коjим случаjем затекли ван села ниjе имао ко на вриjеме упозорити на опасност па су обично упадали у клопке и умjесто кућа и укућана затицали пустош и крвнике. Умjесто топлих кућних њедара чекала их jе сигурна смрт. Тако jе у вриjеме покоља у Челебићу, на Огњену Мариjу и коjи

Међу документима о усташим звјерствима почињеним над Србима у тој првој ратној години друге свјетске катаклизме у двадесетом вијеку, свакако је посебно занимљив један чланак објављен у ратној „Борби” од 22. октобра 1942. године. Непотписани аутор у чланку под насловом „Стуб злочина”, на основу оригиналних усташких спискова и извјештаја говори о злочинима у Доњим и Горњим Рујанима, Оџаку и Лиштанима. Поднасловом „Како су четнички савезници усташе тријебили српски народ“, аутор сугерише да су ови стравични спискови синоним злочина свих који су оружје окренули противу свог народа, који су се ставили под скут окупатора и за његове интересе огрезли у злочинства: „По званичном ‘исказу’ Оружничке постаје Пролог — пише ‘Борба’ — тајни

Извjесно jе да jе Иван Горан Ковачић боравио у многим ливањским селима и слушао потресна свjедочења о звjерствима коjа су усташе починиле над српским становништвом. „Дивни галеб” jе, приjе него што ће управо ту у Ливну кликнути своjу страшну пjесничку оптужницу, своj величанствени поетски и људски протест противу безумља и разбраћивања, чуо и за живу гробницу изнад села Руjана и за слична друга губилишта и безданице — неопоjене гробнице око Ливањског поља, у коjима никада нико неће кости изброjити. Ако руjанска jама може бити и ниjе директно инспирисала великог поету, на чиjем ће врату убрзо послиjе тога такође сиjевнути злочиначко сjечиво и прекинути jедну од наjтананиjих пjесничких жица коjе су

Књига Љуба Анђелића „Ливањска легенда” свакако је једно од најпотреснијих ратних свједочанстава. Овај умни Колашинац, марљиви хроничар једног опаког времена и ратник племенита срца, оставио је својеврстан дневник о звјерствима која су починиле усташе на простору Ливна, Дувна, Купреса, Гламоча… Остале су тако записане крваве легенде о злу, о фанатизму, мржњи и безумљу усташких црних легија и њиховим злодјелима из љета 1942. године, које, сматрам, упечатљиво говоре и до кости разголићују усташки покрет, његове коријене и идеологију, његову крволочност и суманутост, односно допуњују и употпуњују слику његових злочина започетих годину дана раније. Једна од тих „крвавих легенди” је запис Љуба Анђелића о злочину у селу Катинићима у Вуковском пољу, почињен

Књига „Ливањски Срби-просвјетна и духовна заоставштина“, аутора проф. Бранка Докића и Радована Јовића, промовисана је 8.октобра у сали Вазнесењске цркве у Београду. Скуп је благословио отац Мирко Јамеџија, некадашњи парох лијевањски, а отац Михајло из бежанијске цркве Светог Георгија обратио се скупу поздравним, уводним речима у име домаћина, Вазнесењске цркве. Проф. Бранко Докић, професор Електротехничког факултета у Бања Луци, признаати стручњак у међународним круговима, огледао се и на терену политике, сада амбасадор Босне и Херцеговине у Атини, поред свих обавеза има вољу и налази времена да пише и књиге које осветљавају материјалну и духовну заоставштину његовог и нашег народа у његовом и нашем завичају. Радован Јовић, дугогодишњи новинар и дописник