Krivi samo zato što su Srbi

Datum objave: petak, 8 juna, 2018
Veličina slova: A- A+

Pre 77 godina, 6. juna 1941, u Livnu i okolini otpočeo je ustaški pogrom nad Srbima, jedan od najstravičnijih genocidnih zločina koje je počinila soldateska bojovnika Anta Pavelića. Ne toliko po broju žrtava, iako je od tada pa za nepuna dva meseca potom, a posebno 30. jula i 2. avgusta, na Ognjenu Mariju i Svetog Iliju, koliko je do sada, po imenu i prezimenu utvrđeno, pobijeno 1.587 Srba, uglavnom nejači, među njima i više od 400 dece mlađe od deset godina, ovi zločini ostaju za pamćenje po zverstvima i bestijalnosti koju su ustaše ispoljile, bacajući uglavnom žive žrtve u jame bezdanice i ostavljajući ih da tu danima skapavaju u najstrašnijim mukama.

Originalan snimak bacanja u jamu načinjen krajem jula ili početkom avgusta 1941. wikipedia.org
Originalan snimak bacanja u jamu
načinjen krajem jula ili početkom
avgusta 1941. wikipedia.org

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 19. juna 2016. godine.

Taj 6. jun 1941. godine, kad su pale prve žrtve, iako to sve do danas nigde zvanično nije priznato, mora se smatrati i kao dan ustanka srpskog naroda u ovim krajevima protiv zla koje se na njega ustremilo, da su se tada prvi Srbi u ovim krajevima digli na oružje i otpočeli borbu protiv ustaša i njihovih pokrovitelja Nemaca i Italijana, protiv bezumnog Pavelićevog nauma da iz Hrvatske istrebi sve Srbe tako što će jednu trećinu proterati, drugu pokatoličiti, a ostale pobiti.

Čim su se domogli vlasti, ustaše su i u Livnu započele sistematske i temeljite pripreme za potpuno istrebljenje srpskog življa. Uputstva o tome doneli su oni koji su sa blagoslovom Stepinca i potpunim ovlašćenjima Pavelića stigli iz Zagreba ubrzo nakon kapitulacije i raspada Jugoslavije.

Znali su dobro da je prvi i najvažniji zadatak dokopati se najviđenijih i najuticajnijih ljudi i pokupiti oružje i ratnu opremu iz ruku Srba, zaostalo nakon sloma i propasti Jugoslavije i njene vojske, a potom ih, goloruke i obezglavljene, u datom trenutku sasvim uništiti.

Crna knjiga

Napravljena je crna knjiga, a jedan od prvih koji je u nju upisan bio je Cvijo Pajčin, zvani Oraščić iz Sajkovića, koji je već prilikom prvog dolaska ustaša u selo došao u sukob sa njima. Bilo je to negde u maju 1941. Dr Dragan Urumović, jedna od ustaških perjanica u Livnu, banuo je s ustaškom svitom u Sajković, da i tu pritvrdi naredbu o predaji oružja i pripreti nemilosrđem prema svima koji se o tu naredbu ogluše. Cvijo Pajčin je izleteo pred njega i u brk mu rekao da nikad neće dati oružje i da ustaše više ne smeju kročiti u Sajković.

Urumović se vratio besan i praznih ruku, a Cvijo se latio oružja i odmetnuo u planinu. Od tada ustaše su neprekidno vrebale priliku da sa Cvijom izmire račune, a on opet da održi datu reč i vrati im milo za drago, da oružje ne da živ iz ruku.

Po kazivanju nekih svedoka, koja sam većinom zabeležio polovinom 1990, među kojima je i profesor Marko Pajčin, Cvijov brat od strica, tom prilikom je došlo i do tuče između Cvija i pratilaca dr Urumovića. U neravnom boju Cvijo je izgleda izvukao deblji kraj, ali su i ustaše osetile kako on udara i, što im je najteže palo, nije im pošlo za rukom da ga svežu i povedu sa sobom.

Kako je ustaška vlast uzimala maha, Cvijo im je postajao sve veći trn u oku. Njegov nepokor je predstavljao veliku opasnost i nanosio nesagledive štete pri ostvarivanju ustaškog paklenog plana. Svesni da bi buna Cvija Oraščića mogla da se rasplamsa i poprimi ozbiljnije razmere, da njegov ugled iz časa u čas vrtoglavo raste među srpskim stanovništvom, ustaše su odlučile da se sa njim i njegovim istomišljenicima na vreme nemilosrdno obračunaju.

Jednog dana, u prvoj polovini juna 1941, upali su u Sajković u potrazi za Cvijom. Kad nisu uhvatili njega, pohapsili su i poveli drugih 12 meštana, na čelu s uglednim i omiljenim popom Ristom Ćatićem i Cvijovim mlađim bratom Jovom Pajčinom.

Oskrnavljena crkva

I o ovom događaju zapis je ostavio Milan Radoja, ugledni prvoborac i domaćin iz Čelebića, čije zapise citiram u originalu:

“Tragali su stalno za Cvijom Pajčinom, ali ga nisu mogli uvatiti, i onda je došo red na popa Ristu Ćatića.

Za vrijeme Austrougarske, kad je kavo đak učijo crkvenu bogosloviju, bijo je dobar prijatelj Gavrila Principa i sa njegovom grupom bijo je u atentatu na prestolonaslednika Ferdinanta sa još nji’ nekoliko. Nije bio razotkriven pa je tako izmako kaznu austrinski vlasti.

Padom Austrije rađa se nova kraljevska Jugoslavija 1918. godine. Risto završio popovsku školu. Dolazi u gubinsku parohiju. Smijenijo nekog starog popa Uroša. On se ponosio da pripada Mladoj Bosni. Nosio je na kaputu i neku značku i bijo priznat kod oni’ vlasti.

Poslim kad su se počeli voditi izbori, odma su postala dva tabora: Radikalna stranka i Seljačka hrvatska stranka. U našoj okolini Donjeg polja svi Srbi glasali bi za radikale, a Hrvati za Hrvatsku seljačku stranku.

Onoga vremena popovi su odigravali glavnu ulogu. Oni bi tumačili svaki na svoj način. Nijedan sveštenik nije nikada reko nijednu riječ o bratstvu i jedinstvu nego su odma postojala dva tabora, ko je koje vjere.

Pop Risto, sveštenik, i župnik Božo Šimleša slabo su se gledali. Niko ji nije vidijo da su zajedno govorili. U župi Bože Šimleše bilo je i Srba, u Lištanima i Gornjim i Donjim Rujanima.
Iz ovi sela ljudi molili popa Ristu da jim odobri i pomogne da naprave jednu malu crkvicu pa da im on dođe nekoliko puta u godini održavati molitvu. To im je on pomogao. Napravili su jednu malu crkvicu i jednu molitvu u njoj održali. Odma, kroz nekoliko dana, neko došo ponoći, polomio ciglu, razbilo vrata i vršilo nuždu u crkvi.”

Namerili se na popa Ristu

Radoja dalje navodi:

“Odma taj glas kroza selo otišo do popa Riste. Iskupilo se nešto oko stotina ljudi, vjerski zagriženi. Obantuju popa Ristu da ide pred njima i da ponesu crkvenu zastavu na lice mjesta pa kada vide da je to istina da će ići i oni sa tom ruljom razoriti lištansku crkvu.

Kada je došla ta rulja sa crkvenom zastavom, onda su Srbi iz ova tri sela, što su u manjini, doletili moliti da to ne rade. Ljubili popa Ristu i one viđenije ljude da to ne rade: nas će onda noć progutati pa šta će nam crkva. Tako moleći, u galami ove rulje, vjerski zagrižene, vratili se natrag, galameći.

Jedan čovjek, neki stari Perić koji nije znao nizašto, u čudu gledo šta se dogodilo. Onda neko iz puške opali. Čovjek pade mrtav ni kriv ni dužan.

Nakon nekoliko dana došlo je nešto oko 30 žandara iz Splita, Mostara, Livna. Dolazili na lice mjesta. Crkva je bila obrisana. Dovodili župnika Božu Šimlešu. On se pravdo da on nije nikoga nagovorijo, nego da su to neki berekini uradili. Tako se to utišalo, a seljaci između sebe još više vjerski zagrizli. Dva sveštenika su se krvnički gledali. Čekao se momenat osvete za te događaje. Došao je sada red na popa Ristu.

Jedan autobus i jedna luksuzna kola sa oko 15 ustaša, sa jednim puškomitraljezom, otišli su u Gubin kod crkve, u popovsku kuću. Uvatili popa Ristu i tražili Oraščića Cviju. Nisu ga mogli naći. Uvatili su mu brata Jovu i još mirni seljaka. Neki su kopali krumpir, neki šišali ovce kavo mirni seljaci, nisu se tome nadali.

Potrpali ji u autobus. Ustavili su se u Strupniću kod žandarske stanice. Tamo je neki zbor bijo. Iz autobusa smijali se i vikali ponosito: ovo su hrvacki sokolovi što kupe srpsku bandu, mi ćemo našu domovinu očistiti od bande.

Oćerali su ji više Kablića u planinu i bacili u jamu. Od nji, uspjeli su dva pobjeći – Cvijin brat Jovo i Rosić Niko.”

Grotlo jame Ravni dolac na Dinari u koju su ustaše bacile 218 žena i dece wikipedia.org
Grotlo jame Ravni dolac na Dinari u koju su ustaše bacile 218 žena i dece wikipedia.org

Bekstvo sa strelišta

Jovo Pajčin i Pero Rosić, zvani Perić, uspeli su da pobegnu iznad jame u trenutku kada su shvatili da će ih postreljati. Kako su kasnije kazivali, između njih je bio Rade Zagorac. I on je sunuo da beži, ali je njegova sudbina do dana današnjeg ostala nerazjašnjena i sasvim pokrivena velom misterije.

Po jednoj verziji on je u bekstvu ranjen. Ustaše su uspele da ga pristignu i dotuku, a potom ga bacile u neku drugu jamu ili škrip koji do danas nije otkriven. Po drugoj, on je u toku noći, bežeći sa strelišta, upao u neku kuću da potraži spas, ali je ipak našao smrt jer je pogodio i ušao u hrvatsku kuću.

Tragovi o njegovoj smrti su dobro skriveni. Istina o sudbini popa Ćatića i grupe oko njega, međutim, već sutradan je obelodanjena kad su kućama dobežali živi Jovo Pajčin i Pero Rosić, a malo potom i Mirko Rosić (a ne Niko, kako je zabeležio Milan Radoja).

Jovo Pajčin je, po kazivanju profesora Marka Pajčina, pošto je umakao plotunima, uspeo da se pod okriljem mraka udalji neopaženo niz polje ispod sela Kablića. Tu se sklonio i predanio u jednoj rakiti, a pošto su livade već bile zabranjene za ispašu, nije bilo opasnosti ni od čobana da ga nađu i otkriju. Odatle se prebacio do kuće, ispričao šta se desilo, izvukao pušku iz potaje i odmetnuo se i on u planinu, u društvo bratu Cviju, a oružja su se latili i svi ostali u selu koji su ga imali jer se očekivalo da bi ustaše ponovo mogle doći da kupe nove žrtve i prave odmazde.
To se, ipak, nije dogodilo sve do 27. jula, kada će u Sajkoviću kresnuti i jedna od prvih ustaničkih varnica u Bosni i Hercegovini.

Sudbina Mirka Rosića, po majci zvanog Ružić, posebno je zanimljiva. Po jednoj priči njemu se ukazala sreća da je među ustašama bio i neki koji je sa Mirkom služio vojsku i koji, izgleda, ipak nije zaboravio vojničko drugovanje. Slučajno ili namerno, tek zgodilo se da baš taj puca na Mirka i promaši ga. Verovatnija je ipak druga verzija. Mirko je pao već od prvog plotuna, ali je bio samo lakše ranjen. Uprostio se, međutim, i nije pokazivao nikakve znake života, pogotovu kad je čuo da na njegove drugove ponovo pucaju i dokrajčuju ih kuršumima u glavu.

Pomoć Hrvata

Jednog po jednog su zatim bacali u jamu. Mirka potonjeg. To ga je po svemu i spaslo jer je u jamu pao na gomilu tela i tako ostao živ. U toku noći on je nekako uspeo da se izvere i izvuče iz jame i onako ranjen pobegne kući. No, ako ona priča o dobročinstvu ustaše i pomoći koju je pružio Mirku Rosiću i nije, može biti, tačna, tačno je da mu je Hrvat kasnije spasao glavu. Bio tu u selu neki Pilip Bencun, šumar, rodom odnekud iz Dalmacije. Radio čovek svoj posao i nije se mnogo baktao politikom.

Jednog dana, lutajući po šumama, šumar naiđe na Mirka Rosića koji se, takođe, odmetnuo u planinu čim je stigao kući i izbegao smrt u jami Suhači. Mirko je spavao ispod nekakvog omara, ali ga Bencun pažljivo probudio i bratski posavetovao da se čuva “bandita ustaških” – baš tako rekao – jer ako im ponovo padne šaka više glavu neće izneti.

I Mirko je zapamtio to njegovo dobročinstvo i Pilipa Bencuna, koji je u narodu inače bio omiljen, nikog nikad od Srba nije mrko pogledao, čak ni kad je počeo ustanak, sve dok mu se u ratnom vihoru nije zameo trag. Po nekim podacima, i on sam je kasnije osetio zloću i nemilosrđe ustaško, bez obzira na to što je bio Hrvat, jer ustaše su posebno bile kivne na Hrvate koji u Srbima nisu videli zlotvore samo zato što su Srbi i što se krste sa tri prsta.

Tela prvih žrtava ustaških zločina u Livnu i okolini nalazila su se u jami iznad sela Suhače dugi niz godina. Izvađena su tek posle Drugog svetskog rata i njihovi posmrtni ostaci su sahranjeni u porti Gubinske crkve…

Autor: B. Simović

Izvor: Vesti online

Vezane vijesti:

VIDEO – PAKAO U RAVNOM DOCU

Imena žrtava ustaškog genocida u Livnu i okolini ljeta Gospodnjeg 1941.

Priča za sva vremena – Jama

Kalendar genocida: 06. jun 1941. godine. Stradanje Srba sa livanjskog područja

Budo Simonović: Ognjena Marija Livanjska (VIDEO)


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Jedan komentar za Krivi samo zato što su Srbi

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top