fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Јама

ognjena_marija_livanjska/autor-knjige-na-dnu-jame.jpg

Извjесно jе да jе Иван Горан Ковачић боравио у многим ливањским селима и слушао потресна свjедочења о звjерствима коjа су усташе починиле над српским становништвом. „Дивни галеб” jе, приjе него што ће управо ту у Ливну кликнути своjу страшну пjесничку оптужницу, своj величанствени поетски и људски протест противу безумља и разбраћивања, чуо и за живу гробницу изнад села Руjана и за слична друга губилишта и безданице — неопоjене гробнице око Ливањског поља, у коjима никада нико неће кости изброjити.

Ако руjанска jама може бити и ниjе директно инспирисала великог поету, на чиjем ће врату убрзо послиjе тога такође сиjевнути злочиначко сjечиво и прекинути jедну од наjтананиjих пjесничких жица коjе су се икада гласнуле на овим просторима, jедан други човjек се латио пера и у десетерцу срочио своjу поему о овоj jами.
Никола Буловић из села Билетића код Сиња ниjе пjесник. Самоук, невjештом руком jе забиљежио стихове о страдалницима из Руjана коjи су изаврели из рањеног горштачког срца. Ниjесу до сада нигдjе и никада обjављени:

Аоj, Босно, широких брегова,
После турских паша и бегова,
Цара Фрање, бечкога главара,
И његових сурових жандара,
Наjвеће си доживjела муке,
Кад си пала Хитлеру у руке.

И његових крволочних слуга,
Била би ти историjа дуга,
Кад би твоjе све описа jаде,
Само Ливно споменућу саде.

На хиљаду девете стотине,
Четрдесет и прве године,
Неколико нађе се изрода,
На срамоту хрватског народа,
Спремише се по усташком плану,
У акциjу организовану.

Сво оружjе Србима узеше,
Угледниjе људе похапсише,
Отjераше те их пострељаше,
И у jаму мучки побацаше.

Па када им то за руком пође,
Српскоj раjи црни петак дође,
Нахушкаше кума и комшиjу,
Да свакога Србина убиjу,
И у jаме побацаjу живе,
Мушке, женске, ни дужне ни криве.

Концем jула, жарко сунце гриjе,
Мало приjе Огњене Мариjе,
С обjе стране Ливањскога поља,
Крену коло страшнога покоља.

Започеше коло наопако,
Покупише старо и неjако,
Што jе српско, све од реда чисте,
Оста пуста кућа и огњиште.
Нико не зна пута куд да бjежи,
Наjвише их под Прологом лежи.

Побиjено на разне начине,
На свирепе грдне опачине,
Броjа нема колико их паде,
И костура по jама остаде.
У несретњоj ливањскоj општини,
Зликовачка рука што учини.

Вратимо се сада у Руjане,
Ту су моjе наjболниjе ране.
Буловићи, моjих триста jада,
Свих дванаест из куће настрада.
Не остаде ни мало диjете,
Од усташке оштре баjонете.
Крампови им полупаше главе,
Сви падоше од руке крваве.

Равни долац, jама jе дубока,
Знаде живих четрнаес свjедока,
Коjи у њоj чудом преживjеше,
Шест неђеља и три дана више.

После страшног лома и кршева,
Међу двjеста несрећних лешева,
У том страшном jезовитом стану,
Једнако jе по ноћи и дану.
Не види се сунца ни мjсеца,
Ни планинских зелених горица,
Само jаук и шкрипање зуба
И постеља од камења груба.
Диjете плаче, маjку вапиjући,
Гдjе си маjко, носи мене кући.
Мртва маjка не говори ништа,
Нема куће, ватре ни огњшта.

Диjете не зна о чему се ради
И коначно умире од глади.
Тако страшни пролазише дани,
Око jаме свраћаjу чобани.
Опазише да их живих има,
И казаше у селу своjма,
Па се онда зликовци дигоше,
И до jаме с конопом стигоше.
На превару извукоше неке,
Не жалише ни брата ни секе.
Поново их на муке ставише,
И на главу у jаму бацише.

Док се jедном jави провиђење,
Талиjанско воjно наређење,
Изненада у Руjане пође,
Да све живе из jаме поваде.
Под контролом jеднога органа,
Жандар Винка из Доњих Руjана,
Када коноп спустише у jаму,
У дубоку jезовиту таму,
Дохвати га Бошковић Даница,
Измучена, блиjедога лица.
Сваког живог око паса веже,
Десном веже, лиjевом притеже.
Кад тринаест извукоше вани,
Онда коноп спустише и Дани.
Па кад сунце и она угледа,
Младо срце умирит се не да,
А туга се око њег савила,
Кад погледа jаму гдjе jе била,
И сад из ње извађене жртве,
Изломљене и напола мртве.

Види маjку пребиjене руке,
Гледа сестру и њезине муке,
Сестру Милку са раном на глави,
Кост смрскана, а рана крвави.
А две сеjе и брат Ристо мали,
Заувиjек у jами остали.
То наjтеже на срцу jоj паде,
С њима двjеста у jами остаде.
Без опела и без свештеника,
Без свиjеће и без споменика.

Ко су живи свjедоци из jаме,
Из дубоке повађени таме,
Записаћу њихова имена,
да се прича за вjечна времена.
Ђапић Цвета, Бошковић удана,
И две ћерке, Милица и Дана.
Па Бошковић Госпава и Мара,
Извађене jами из њедара,
Стоjић Глиго и Ерцег Милица,
Козомара Сава jе осмица,
Лалић Стана, Мара и Љубица,
Јања, Боjа и с њима Даница.
Из jаме их живе повадише,
Да о њима историjа пише,
Да се млађа покољења чуде,
Какво бjеше доба и услови,
Да се ово никад не понови,
И освете да не буде страшне,
Самовоље круте и опасне.

Сад из jаме ове извађене,
И поново на свиjет рођене,
Спроведоше у село Руjане,
Свако своjе нек лиjечи ране,
И причаjу што jе био jуче,
Нека памти девето унуче.

Част поштеним, заведеним просто,
Али оним, неколико одсто,
Коjи своjе испољише страсти,
Вjерске мржње, силе и превласти,
Српски народ невини поклаше,
И у jаму живе побацаше,
На чуђење културном свиjету,
Изазваше мржњу и освету.
Браћо моjа, поштени Хрвати,
Ниjе ово лако опjевати,
И пронаћи у гомили змиjу,
Јер се криви иза правих криjу.

Сви праведни нека буду свети,
А злотвори за вjечност проклети.
Ова пjесма не тражи освете,
Него да се покољења сjете,
Тог ужаса и страшног покоља,
Око равног Ливањскога поља.
Да се сjете Вука Бранковића,
И злотвора Анте Павелића.
И супротно Обилић Милоша,
И великог пjесника Његоша,
Па барjака славног Душанова,
И на њему она четир слова,
Па да сунце слободе нам сине,
Сви Словени да се уjедине…

У широком горштачком срцу овог племенитог човjека нашло се одмах послиjе рата мjеста за Хрватицу Мару Кекез из сусjедног села Румина:
— Заволио сам jе, брате, а знао сам и да jоj се фамилиjа ниjе осрамотила у рату, да су са нама Србима подиjелили и зло и добро. Нимало ми ниjе сметало то што jе Шокица. А знаш како jе: не ваља о људима судити по капи него по ономе што криjу под капом…
Крепки, осамдесетогодишњи старац обjашњава како jе овом пjесмом лиjечио и своjе породичне ране:
— Кад оно би она прва окупациjа те Аустриjа освоjи и умjесто турске дође њена управа, моjи Буловићи се били склонии у Ливањско поље. Рат, jад и муке, али љубав очиjу нема. Петар — то ти jе био брат мога диде Дмитра — заљуби се и не врати се више у Бителић. Бог му даде липи пород — пет синова. Али, ди jе сриће, ту jе и несриће. Остаде само Јово, звани Гредар. Он се повратио на пустолину, обновио кућу и имање, ено му сина Бранка и данас у Руjану, а jош троjица: Милан, Перица и Свето, Бог да иг чува и здравље да им да, живе у Ливну… Али, ране љуте, Петрове синове Васу и Филипа, коjи су дванаестеро чељади остадоше под Прологом и у jами у Руjану, никакви мелеми лиjечит не могу…

*   *   *

Кад сам се почетком августа 1990. године  поново нашао у Ливну, од професора Светозара Буловића сам дознао да се у Доњим Руjанима налазе браћа Миле и Илиjа Бошковић, синови Маре Бошковић, jедне од преживjелих из jаме Равни долац, о коjима jе већ било риjечи. Они, вели професор Буловић, знаjу пут до пакла на Динари из коjег им jе маjка извађена  послиjе мjесец и по дана и у коjем су им остали брат и  сестрица.
Истог часа сам се запутио у Доње Руjане. Све jе било како ми jе професор Буловић казао. У старовремскоj каменоj кули сам затекао два млада човjека са супругама и букетом лиjепе дjеце. Кад сам им испричао ко сам и куд сам наумио, ни часа ниjесу часили, на брзу руку су се спремили и кренули смо уз планину. Са нама jе пошао и њихов комшиjа Ацо,синовац професора Буловића коjи се ту затекао.
Док смо се пели потпуно  зараслом стазом, чинило ми се као да идем већ добро познатим путем – све jе било  тачно онако како су ми  преживjели из Равног доца причали. Познао сам Саjдину пећину и брежуљак изнад пећине преко коjег су их одводили  на губилиште – до гротла jаме.
Познао сам и jаму, посебно по старом гранатом црнограбу над њом коjи спомињу готово сви. Једино ми се учинило  да jама ниjе баш дубока „два колна конопа“ – четрдесет и пет метара, како тврде они коjи су jоj видjели дно.
Готово годину дана касниjе, краjем маjа или почетком jуна 1991, телефоном ми се из Ливна  jавио Душко Никић, jедан од главних  људи у одбору коjи се старао о вађењу посмртних остатака жртава усташког геноцида из jама и  са других губилишта. Пита да ли сам  био на jами Равни долац и да ли бих сада умио доћи до ње – нема, каже, ко да их поведе до тог стратишта: преживjели и они коjи знаjу остарали и немоћни за напорни пут уз планину, а нема никога  од млађих коjи су били на jами и знаjу пут до ње…
У речени дан потом освануо сам у Доњим Руjанима и у кућама Бошковића затекао велики броj људи, углавном потомака и родбине страдалих и преживjелих у овом губилишту, приправних да крену уз Динару. Међу њима и моj колега и приjатељ, стари знанац  са jама из источне Херцеговине, познати новинар сараjевског „Ослобођења“, спелеолог Миро Куртовић и поп Мирко Јамеџиjа, парох ливањски.

МИРО КУРТОВИЋ над jамом Равни долац

МИРО КУРТОВИЋ над jамом Равни долац

Ниjе нас омела ни киша, топла прољећна, коjа jе већ трећи дан лила као из кабла. Мени су додали jедно шаторско крило, али већ послиjе неколико стотина метара био сам мокар до коже. На челу подугачке колоне људи коjа jе носила тешку опрему за спуштање у jаму (поред осталог и тешки чекрк, агрегат за струjу, моторне пиле и остало) ишли смо као водичи Ацо Буловић и jа, размичући од росе отежале и савиjене гране и тражећи у трави  некадашњи пут.
Кад смо након више од два сата пењања угледали нама већ добро знану Саjдину пећину, порадовали смо се, не само зато што смо  тада већ сасвим били сигурни да смо погодили пут него и зато што ћемо  у тоj  каквоj-таквоj сувоти моћи да предахнемо и склонимо се мало од кише.
Ни данас не знам  како се и откуд створило  суво лишће и грање и како jе за тили час на сред пећине планула  ватра…
Кад смо, након краћег одмора у пећини, дошли над jаму, киша jе и даље немилице лила. Миро Куртовић jе одмах везао своjе алпинистичке конопе око старог црнограба и кренуо у тамни понор у коjем jе пљуштала вода. Било jе то оно врело о коjем су ми причали преживjели, коjе jе избиjало у jами чим би  горе на Динари ударила  мало jача киша, врело коjе jе неке спасило, али и многе, оне коjи ниjесу могли да се уздрже и коjи су попили превише воде, убило.
У том часу ми се и даље чинило да jама ниjе дубока колико тврде преживjели из ње, али видим да се Миро некако дуго и споро спушта. Не задржа се дуго на дну, запали свиjећи и крену натраг:
– Ужас! Да ништа нигдjе више ниjесу учинили, ово овдjе jе доста зла и срамоте за сав хрватски народ док jе свиjета и виjека! – изусти  уморни  Куртовић по изласку из jаме на наша ниjема питања шта има доље.
– Миро, колико jе jама дубока? – питам нестрпљиво.
– Не знам, можда двадесет, двадесет пет метара, али сад ћемо измjерити – рече и из ранца извуче двадесетпетометарску пантљику на коjу привеза  jедан француски кључ и пусти jе низ мокру литицу у гротло. Гледам и снимам са супротне стране jаме. Видим, кључ се заклати високо изнад дна. Миро онда надодаде и краj конопа и jа убрзо увидjех да сам грешно сумњао у истинитост приче преживjелих  из ове безданице. Са камене заравни поред старог црнограба, са коjе су их гурали и бацали у jаму, до прве тачке на дну, неколико метара  високе наслаге костиjу, камења и трулог лишћа коjа се уздизала уз литицу на jужноj страни, има тачно четрдесет и шест метара!
Киша jе и даље лила. Поп Мирко се припремао за опело:
– Сад ће киша да престане, чим почне опело – вели Миро Куртовић, док га сви забринуто гледамо и мислимо да нас он то само храбри.
За велико чудо, било jе управо тако. Чим се уз младу букову гору изнад jаме  разлегао глас попа Мирка, над Динаром jе проведрило и грануло сунце и за три дана колико jе траjала акциjа вађења костиjу, над њом се више не поjави облака.
Сjутрадан, чим jе активиран агрегат и на дно спуштена jедна мала сиjалица, замолио сам Мира Куртовића да ме спусти у jаму, да видим и снимим таj девети круг пакла приjе него почне вађење костиjу. Разумио jе моjу професионалну знатижељу,жељу и настоjање да се што више приближим истини и  изблиза, своjим очим видим и опишем оно  што ће тешко повjеровати ико ко то ниjе видио, и невољно почео кратки курс алпинистичке обуке за почетника коjи се тиме никада ниjе бавио…
Тешко jе рећи како и зашто, али jе сигурно да сам  у jаму кренуо без икаквог страха и jезе, а тек  кад сам на прилично пространом дну, знатно ширем од отвора, међу неброjеним, углавном дjечjим, као сниjег биjелим лобањицама, нашао мало простора и стао, схватио сам сву страхоту овог губилишта, да су све оне приче преживjелих тек дjелић истине о ономе што се овдjе стварно десило…

Аутор књиге на дну jаме у Равном доцу

Аутор књиге на дну јаме у Равном доцу

У јами сам остао више од два сата. За то вријеме горе над отвором је од облица направљена  чврста платформа и монтиран чекрк са челичном сајлом за спуштање оних који ће вадити кости.

У јаму су се, иначе, прије мене, низ конопе били спустили спелеолог и Куртовићев помоћник Ристо Савовић из Требиња и Владо Маљковић, чија је мајка Милка, баш као и тетка му Даница и баба Цвита, преживјела у овој јами. Потом су се, уз помоћ чекрка, у јаму спуштали остали. У једном тренутку на дну се обрела и једна крупна људина.Стоји за тренутак као укопан и као да се привикава  на полутаму, а онда, загледан у једну шпиљу на источној страни дна јаме, као за себе, тихо прозбори:
– Е, овдје мора да је мој брат- имењак…
Каза онда да је син Милице Ерцег зване Галка – Илија – и да му је  мајка дала име по петогодишњем брату Илији који је, како је већ описано, завршио у овој безданици. Остарјела мајка му испричала и како је  мртвог сина на дну јаме  данима држала у наручју и објаснила му гдје је положила његово тијело увијено у плетени, вунени капут, такозвани садак…
И зиста,мало потом на том мјесту се под танком наслагом лишћа прво указаше пешеви још несатруле вунене тканине, а онда и танане дјечје кости…
Иако је било недвосмислено јасно да су то стварно посмртни остаци малог Илије Ерцега, ни његов брат – имењак ни ојађена мајка Галка нијесу жељели да их одвајају од осталих – нека вјечно почива  са онима са којима је подијелио страшну судбину и педесет година почивао у јами…
Мучно је, а и немогуће, описати детаље вађења костију, свега што је остало од мученика који су овдје скончали и зато издвајам само један који иде у прилог истинитости и вјеродостојности сјећања оних који су ту преживјели.
Сви памте како су се усташе у више наврата враћали над јаму и како су  бацали  бомбе и камење да угасе и потоњи знак живота у њој. Управо Милица Ерцег ми је испричала како је једног дана бомба пала на гомилу мртвих тијела, одскочила и ударила је у леђа, али некаквим чудом није експлодирала:
„Е кад онда загрмјеше бомбе и камење! Само сам стигла рукама главу да покријем и склупчам се. Опазиг само да ме нешто у плећи погоди. Мислим камен. Кад се све смири, погледам, кад оно једна бомба, како је пала на ону гомилу меса, одскочила и ударила ме у плећи, али не пуче.
Гледам је, крвницу, а она баш ки качамар.
Дође ми прво да је узмем и треснем њоме у стину. Да прекратим муке. Онда просто као да ми неко каза: ти ћеш претећи!
Од тога трена ја сам утувила у главу да ми је суђено да преживим. Беспримјетно, да остали не опазе, бомбу сам привукла и склонила је испод себе. Понекад кад би ко умро, престравим се да ћу ја остати једина жива, да сама скапавам, али мислим — бомба је ту…“
Бомба је, наравно, остала у јами кад су извађени преживјели и они који су тог јунског дана 1991. године вадили кости, нађоше остатке од ње. Дрвена дршка добро познате њемачке бомбе, разумије се,  иструнула. Остала, међутим,  опасна глава као непобитни доказ шта су усташе све чинили да докрајче своје жртве, али и као потврда да су казивања и сјећања преживјелих истинита и тачна до најситнијих детаља.
Из јаме су извађене тачно 203 лобање што је такође непобитни доказ да је тачна и тврња преживјелих, и не само њих,  да је у ту јаму бачено укупно 218 чељади, српске нејачи, али ни до данас  до краја није утврђено да ли су сви они били из Доњих и Горњих Рујана или је, како многи с разлогом тврде, ту било и оних који су доведени из других  околних мјест.
Тодор Бошковић и његова браћа, чијих је петоро браће и сестара по оцу завршило у овој јами, излили су месингану плочу са кратким натписом, која је, након вађења костију, остављена на дну јаме као мали споменик, подсјетник и опомена, дуготрајни и неизбрисиви траг да се зна  и памти како је у овој безданици звјерски и окрутно угашено  више од двије стотине  живота. На плочи пише:
„НА ЗВЈЕРСКИ НАЧИН 1941. ГОД. ПРВЕ КОМШИЈЕ, ХРВАТСКЕ УСТАШЕ ИЗ Д. РИЈАНА, ИЗМУЧИШЕ И ЖИВЕ У ЈАМУ Р. ДОЛАЦ (ОВДЈЕ) УБАЦИШЕ  ЖЕНЕ И ДЈЕЦУ, САМО ЗАТО ШТО СУ БИЛИ СРБИ.
МИ ЊИХОВИ ПОТОМЦИ 1991. ГОД., НАКОН 50 ГОДИНА ОД ЊИХОВЕ СМРТИ, ПОВАДИСМО И САХРАНИСМО ЊИХОВЕ СВЕТЕ МОШТИ ПОРЕД ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЛИЈЕВНУ.
ВЕЧНА ИМ ПАМЈАТ,
ЗАХВАЛНИ ПОТОМЦИ ИЗ Д. РУЈАНА“

budo-ognjena_marija_livanjska.jpgЗахваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: