Седам дана у гробници

Напомена редакције: Јуче, 29. октобра 2017. упокојила се у Господу Мара Козомора рођена Црногорац, једна од мученица која је након седам дана изашла жива из јаме Бикуше. Ово је њена прича коју се записао књижевник Будо Симоновић.

Опијело и сахрана ће се обавити на Бежанијском гробљу у сриједу 1. новембра. Опијело ће почети у 11 часова.

Покој души мученици Мари.

Занимљиво jе такође да jе, чак и од оних коjа су спашена и на неки начин избjегла усташко немилосрђе, веома мало дjеце из ливањског краjа преживjело Други свjетски рат. Много их помрло jош у току рата. Стигле их посљедице страдања, покосиле болести, глад и свакоjаке друге недаће коjе су надолазиле у ратном вихору, а и она коjа су претекла и дочекала слободу, углавном су била кратковjека.

Једна од риjетких jе Мара Црногорац из Челебића. Дочекала jе да се и послиjе пола виjека присjећа свега што jе преживjела за седам дана боравка у jами Бикуши из коjе jе спашена заjедно са Анђом и Мићом Ерцегом.

Ниjе, додуше, те 1990. године жељела више на то да се враћа и наjрадиjе би све заборавила. Бjежећи од стравичних успомена и кошмарних снова због коjих се годинама ниjе радовала ноћима и починку, доспjела jе у Београд, у нади да ће у великом бучном граду наћи мир и заборав.

Нажалост, ни даљина, ни вриjеме, ни срећан брак и радост коjу су дониjела дjеца и унучад, ниjесу извидали њене ране и дониjели заборав. Децениjама, кад би путовала, чинила jе то само ноћу како би избjегла мрак тунела коjи jе подсjећао на мрак jаме Букуше.

Само jедном jе Мара Црногорац отворила срце и испричала шта jе све доживjела, испричала оно што се тако незаборавно и непреболно урезало у душу осмогодишње дjевоjчице. То упечатљиво и драгоцjено свjедочанство сачувано jе у зборнику „Босанско Грахово у Народноослободилачком рату“:

„Нас jе било деветоро у фамилиjи. Имала сам тада 8 година, а муке и злочине коjе сам видjела и преживjела памтим као да су били jуче. Чини ми се да би ликове и ужасне сцене могла насликати да сам умjетник…

28. jула 1941. године затекла сам се са стрином Томом у планини, у мjесту звном Ливаднице код стоке гдjе смо имали стаjе. Тада сам чула гдjе жене причаjу да су усташе нападнуте код села Грковаца, да их jе доста изгинуло и да су љути на Србе.

Убрзо jе дошла моjа мама Цвита Црногорац и рекла стрини да су усташе позатварале све мушкарце из нашег села у школу, па да она иде интервенирати преко браће од стрица, Римаца, jер су они били у усташама. Видjела сам по њима двjема, а и оно што сам чула, да нешто ниjе у реду, управо да се догађа нешто страшно у селу.

Сjећам се да су њих двиjе рекле нека мала остане (мислили су на мене), нећемо jоj ни jављати да не би плакала. Међутим, све сам ово слушала и гледала сакривена у грму иза стаjе. Остала сам без риjечи, а њих двиjе су отишле. Више их никад нисам видjела.

Одмах чим су дошле у село отjерали су их у школу и ту поклали заjедно са осталим српским становништвом нашега села. Заклали су тада моjу маjку Цвиту, стрину Тому и сестру Веселинку — диjете од пет година коjа jе, по причању очевидаца, бjежала око школе; иако рањена из пушке оптрчала jе школу три пута док су jе крвници ухватили и заклали.

Моjа сестра од стрица Боjа, брат Божо и jа чували смо овце у Ливадницама. Ту jе било jош тринаесторо. Нисмо знали шта се у селу дешава. Други дан отишли смо код комшинице Маре Римац — Хрватице. Убрзо затим, пошто су нас усташе тражиле да дођемо у село, ми смо, не слутећи зло, кренули.

Стигли смо у село и отишли свако своjоj кући. Наша кућа jе била закључана па смо отишли у кућу Илиjе Црногорца коjа jе била откључана, али у њоj ниjе било никога. Одмах смо видjели да jе неко зло и почели плакати jер у наших седам кућа Црногораца ниjе било никога.

Међутим, у кући Раде Црногорца чуо се неко. Отишли смо одмах тамо и умjесто његове породице нашли смо усташе како муче Радиног оца (старца од преко 70 година) коjи jе био стар и болестан па ниjе могао отићи на ‘кланицу’ до школе. Зато су крвници дошли да га казне због недоласка, наjприjе мучењем, а клање му и онако ниjе изостало.

Ту су нас усташе видjеле, а ми, надаjући се спасу, одмах смо побjегли код Маре Римац коjа jе мало приjе тога дошла с нама из планине, да нас ‘заштити’ и да њу питамо гдjе су наши. Сjећам се да сам страшно плакала и вриштала па ме сестра Боjа држала за руку и тjешила, али сам jа и даље запомагала:

— Јао, гдjе jе моjа мама?

Тада ми jе рекла Мара Римац:

— Маро, немоj плакати, отишла jе твоjа мама доље да те упише у школу…

Усташе, наше комшиjе, били су под пушкама, ужурбано се кретали по селу и на нас мрко гледали. Одоше брзо по породице Ерцега и Црногораца, а нас затворише у кућу Илиjе Црногорца — свега петнаесторо.

Кратко иза тога отjерали су нас челебићкоj школи. Покушала сам остати код Јање Римчеве, али ме она отjерала да идем са усташама. Пролазећи кроз село видjели смо да у српским кућама нема никога живог, у хрватским се видио понеко, туробан и заплашен. Све jе било необично и стравично да jе и њима већ улиjевало страх.

Кад су нас усташе утjерале у школско двориште, угледали смо jезив призор коjи jе тешко испричати или описати.

Видjели смо крваве пањеве, а на њима крваве брадвине, сjекире и сатаре. Поред пањева леже у крви одсjечене женске плетенице коjе су зликовци одсиjецали заjедно с главама. Цио плат — гомила вредниjе одjеће и обуће, женске и дjечjе. На више мjеста биjели се просут људски мозак на локвама крви на коjе су наваљивали роjеви мува.

Схватили смо сви шта jе било и шта нас чека, тим више што смо препознавали дjелове одjеће наших маjки, сестара, браће и рођака. Страва jе била таква да нико ниjе могао изустити риjеч нити плакати, па ни ми дjеца. Били смо просто паралисани.

Ту смо у дворишту видjели нашег комшиjу Пичу Римца, без пушке и униформе, сав крвав по рукама и лицу. Сjећам се да га jе упитала Милка Црногорац:

— Е, моj Пиле, шта jе ово, шта се ради од нас?

Он одговори хладнокрвно:

— Видjећемо брзо шта ће бити и са вама…

Ту смо остали док су се усташе нешто договориле. Затим су нас отjерали у jедну учионицу школе. На степеништу школе било jе толико крви и људског мозга да смо се клизали по њему као кроз велики глиб. У учионици jе било по клупама разних вриjедних ствари: пршћења, наруквица, ланчића, хране и слично. Усташе су нас преброjиле jош jедном и закључале. Послиjе jедан сат времена дошли су и са нас поскидали све вриjедне ствари. С мене су скинули кецељу и наруквицу.

У униформи с оружjем дошло jе осам усташа коjи су нас другим степеништем истjерали из школе према задрузи. Чула сам тада да жене говоре:

— Нису нас овдjе поклали, тjераjу нас у бунар.

Кад смо прошли бунар и окренули уз страну Виjенац, нисмо знали куда ће са нама. Поклали нас нису сигурно због тога што су остале већ били затрпали у рупе гдjе jе некад вађен пиjесак, на мjесту званом Барjак, а копати за нас нове рупе нису хтjели. Уствари, попунили су мjеста у рупама са око 300 наших мjештана из села Челебића тако да мjеста за нас ту ниjе било.

Тjераjући нас уз Виjенац чула сам како Милка Црногорац гласно кука jер су jе усташе тукле кундацима — она jе била стариjа жена и ниjе могла брзо ићи уз брдо. Тада су нам рекли:

— Идете ви у Србиjу међу своj народ, шта се плашите.

Нисмо jош коначно знали куд ће с нама, а да смо знали и смjели, могли смо се сигурно разбjежати по жбуњу и спасити више од половине.

Одjедном су нас зауставили и одмах нам запуцали у леђа. У том тренутку био jе jедан дечко, син Пере Ерцега, испред мене, а поред мене били брат ми Божо и сестра Боjа. Одмах смо, по отварању ватре, попадали на земљу, моj брат и сестра били су рањени. Видjела сам како Божи цури крв из вилице, а Ерцегу jе пушчано зрно скинуло лобању и просуло мозак. Један од усташа одмах га jе зграбио и убацио у jаму. Тада сам тек видjела да jе то jама звана Бикуша.

Затим jе бацио и мене. Нисам дуго падала. Пала сам на нешто меко. У ствари, пала сам на лешеве људи коjи су раниjе побацани. То су били лешеви наших мушкараца коjи су приjе неколико дана били бачени. Кад сам се зауставила на jедноj полици jаме, познао ме Ђорђе Црногорац коjи jе остао жив од раниjе бачених људи у jаму. Видио jе да сам жива и одмах ме повукао у страну под jедну jамску полицу, рекавши да ћутим. Затим су на исто мjесто пали моj брат Божо и сестра Боjа. Иако рањени, били су живи. Њих jе исто Ђорђе склонио у страну међу шпиље.

Кад ус све убацили у jаму, тукли су Боjу Рамушу над jамом. Ми смо све то чули jер смо били на дубини од десетак метара. Она jе пркосно рекла усташама:

— Кољите мене, крвници! Имам jа три сина, три сокола, ниjедног нисте ухватили, зликовци. Осветиће они мене!

Заклали су jе над jамом и убацили, али се и она зауставила на првоj полици код нас. Била jе страховито измрцварена. Ужасно jе било Боjу гледати. Ђорђе jе нашао неку мараму и покрио jе да ми не гледамо.

Кад су усташе све побацали онда су одозго звали:

— Има ли ко жив, нека се jави да га спасимо!

Ђорђе нам jе строго шапнуо да ћутимо. Тако jе, како он каже, било и с њим. Пошто су се неки jавили, поново су бацали бомбе на њих. Заћутали смо, али убрзо око нас и испод нас тутњале су подмукле експлозиjе бомби и ломљава камења. Циjела се jама тресла. Била сам рањена од бомбе или камена у ногу.

Убрзо се све умирило. Мало касниjе осjетили смо да су усташе напустиле отвор jаме.

Сазнали смо за jош двоjе живе дjеце — Мићу и Анђу Ерцег, коjа су била рањена али jош жива. И њих смо извукли између лешева на страну. Остали су живи и ови моjи: сестра Боjа, брат Лука и jа. Живих jе било jош на већоj дубини, чула се кукњава, jаукање, па и псовке. Пешкан Петровић се свукао потпуно го, прича коjешта и наjзад умриjе сjедећи на jедном лешу.

Нисмо осjећали глад, али нас jе морила страховита жеђ па смо са стења сакупљали росу рукама и квасили уста. Други или трећи дан успjели су изаћи из jаме моjа сестра и брат, и Миjо. Они су рекли да ће дониjети од кошара скале — мердевине и воде, па ће нас спасити. Успjели су отићи до кошара у Ливадницама, али су усташе њих двоjицу поново ухватиле. Миjо jе успио побjећи. Они, несретници, нису хтjели бjежати с њим, jер су хтjели нама помоћи…

Остали смо немоћни у jами шест дана и шест ноћи… Седмог дана, кад се смрачило, спасиоци су спустили Ђорђа Ерцега на конопцу са батериjом у руци. Кад су га спустили доље Ђорђе jе препознавао своjе коjи су већ били мртви и почео се задржавати око њих. Они су одозго викали:

— Спасаваj живе! Не гледаj мртве!

Ђорђе jе мене прву завезао испод руку и већ сам се нашла горе. Затим су извукли Анђу. С Мићом Ерцегом имали су муке. Испод руке jе био рањен од бомбе, што га jе ужасно бољело…

Моjу сестру Боjу и брата Божу коjи су сами изашли из jаме и поново ухваћени од усташа, ипак су комшиjе спасиле од поновног клања. Божу су одвели у ливањску болницу на лиjечење у коjоj се опоравио и скоро оздравио. Међутим, тада jе jедан усташа дотрчао, наводно из борбе коjа се водила негдjе источно од Ливна, ушао у болницу и питао:

— Има ли ко овдjе од Срба, да га закољем!?

Нашао се неко ко му jе казао. Он jе утрчао у собу и заклао га на болничком кревету. Ово jе касниjе казала болничарка Ружа, коjа сада живи у Ливну.

Сестру ми Боjу, као одраслу дjевоjку, узеле су усташе са Даном Шуњком, Маром Ерцег и Ружом Радоjом. Водили их са собом, покрштавали, силовали, наjзад убили и бацили у jаму код села Луснића, негдjе у октобру 1941. године. Оне су могле побjећи jер су им неки од комшиjа Хрвата то омогућили и наговарали их да бjеже, али оне нису хтjеле због тога што су их усташе осрамотиле…“

Одмах послиjе рата Мара Црногорац се удала за свог вршњака Илиjу Козомару коjи jе такође случаjно избjегао смрт и на вриjеме умакао из усташких канџи. Са оцем Радом и браћом Пером и Лазом побjегао jе у посљедњи час, али му jе у селу остала маjка Стана са jош четворо дjеце. Нико од њих ниjе претекао…

Непозната дjевоjка из ливањског краjа, жртва усташких злочина

Мићо Ерцег, коjи jе са рођаком Анђом и Маром Црногорац као диjете преживио пакао jаме Бикуше, сада живи у Београду. И он се на вриjеме склонио из Челебића и у бучном граду живи за тренутке радости коjе му син и ћерка причињаваjу  позивима и риjетким доласцима из далеке Канаде гдjе су потражили животну срећу и мир.

Ни он не воли да се сjећа тих седам дана ужаса у гробници – jами Бикуши и свега онога што им jе претходило и што jе касниjе претрпио пошто jе пуким случаjем спашен и извучен из чељусти смрти:

– Ја сам био наjстариjи од нас троjе дjеце преживjелих у Бикуши – казуjе Мићо Ерцег.  – Била ми девета година.  Ја сам прво преживио покољ  у Челебићу и био тешко рањен испод пазува, а у Бикушу су нас побацали сjутри дан послиjе покоља, све ми се чини зато што више ниjе било мjеста у рупама на Барjаку и што их jе мрзjело да копаjу нове и сахрањуjу нас.

Прошло jе ево шездесет и шест година од тада а jа jош не умиjем и не нађох  риjечи коjима бих описао то што смо за тих седам дана претрпjели, ту су риjечи немоћне. Како описати дjечjи страх у мраку jаме испуњене умирућим ропцима, jауцима и дозивима у помоћ тешко рањених, оних коjи ниjесу имали срећу да заврше на самом дну jаме. Како описати глад, жеђ, хладноћу, несаницу и неизвjесност,очаj и тугу, како страшне болове од ране под пазувом и убоjа задобиjених при паду у jаму…

А тек радост кад смо седмог дана увече над jамом чули тихи жамор и препознали глас кума Влада Шуњке…

Са њим jе, поред осталих, био и Ђорђе Ерцег, моj брат од стрица, млади чобанин, врло вjешт и спретан, а храбр и неустрашив. Кум Владо га свезао и сустио  на коноп до полице на коjоj смо се ми налазили. Ђорђе нас jе ту везао  jедно по jедно испод пазува, а Владо и остали нас онда извлачили. Прво  Мару, па Анђу, на краjу и мене. Са мном мука жестока, како да ме вежу и како да ме извуку кад ме рана испод пазува боли, очи ми испадаjу  и без додира а не кад преко ње ставе и стегну коноп…

Би ми ипак суђено да преживим, а моj брат Ђорђе коjи ме спасавао тако рањеног и унакаженог, погибе послиjе у Народноослободилачкоj борби…

*   *   *

          А сем страхота и надљудских патњи коjе jе  преживио као диjете, Мићо  Ерцег живи и с jедном живом  родитељском раном на срцу, увjерен да му jе и њу задала бездушна рука и хрватска националистичка мржња.

Његов син Милорад, звани Ђећо, студент криминалистике у Загребу, jедан од наjљепших и наjомиљениjих момака у Челебићу, нетрагом jе нестао  у љето 1985. године. Младалачки занесен љепотом живота, био jе, кажу, помало авантуристички дух, волио путовања и нарочито планинарење. Једног дана се  запутио  к приjатељима у Гламоч – пjешке преко Голиjе.

Милорад Ерцег, звани Дећо

          На том путу му се изгубио сваки траг и никада ниjе  нађен било какав поуздан знак коjи бимогао бити кључ ове мистериjе. До данас jе, тако, остала загонетка и сумња да jе и њега живота и главе коштала љубав са jедном Хрватицом.

Наиме, у овог стаситог љепотана из Челебића загледала се прелиjепа средњошколка Мариjа, ћерка Карла Марића из сусjедног села Струпнић, Хрвата коjи се своjевремено  овдjе доселио однекуд од Посушjа и  годинама  био шумар у овом краjу. Планула обострана љубав, слиjепа и безгранична – она коjа не зна за бесмислене и безумне међе стариjих, коjа не пита ко се како крсти и ко у коjу цркву иде.

То, по прилици, ниjе било по вољи њеном оцу. Кад jе Милорад нестао, полициjа jе, кажу, испитивала и Карла Марића, али, наводно, ниjе  дошла до сазнања и било какве сумње да он зна нешто о његовоj судбини.

Марићева очаjна и уцвиjељена ћерка, кад jе изгубила и посљедњу наду да би се њен Ђећо  однекуд могао поjавити, отишла jе из Струпнића и станила се у Њемачкоj гдjе jе опет срела jедног Србина, родом однекуд од Крагуjевца, и удала се за њега. Да ли по њеноj или очевоj жељи, вjенчање jе, међутим, обављено у католичкоj цркви у Ливну, на Горици…

Прошло jе  послиjе десетак година, па jе изнова планула сумња да jе Милорада Ерцега, наводно, ипак ликвидирао Карло Марић. То, кажу, испричала нека Хрватица из Струпнића, коjа такође живи негдjе у Њемачкоj. По њеноj причи, Марић га jе  сачекао негдjе у пустињи на Голиjи, на путу  од Челебића према Гламочу, убио га и његово тиjело вjешто сакрио и затрпао у некоj од неброjених  jама и шкрапа за коjе jе знао само он као шумар.

Мићо Ерцег, ипак, не гаjи наду  да би, чак и ако jе све то  до краjа тачно, његовог злотвора и крвника сада могла стићи рука правде и заслужена казна, баш као што праведно ниjесу кажњени  ни они коjи су своjевремено њега бацили у jаму:

– Можда Карло заиста и ниjе лично дигао руку на мога сина, али да зна ко jе то учинио, коме jе на њега показао прстом и мигнуо да га смакне, у то нема никакве сумње – вели Мићо Ерцег.  – Мени, међутим, то више и ниjе толико важно, погинуле су хиљаде других за коjе нико ниjе одговарао и jедино што желим jе да знам  гдjе, у коjоj jами, леже његове кости, да их нађем и како доликуjе сахраним.

Захваљуjући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Мариjа Ливањска“

 Књига jе посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године. То jе прича о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе казивање своjевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своjу гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и броjни иновjерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи коjи у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог виjека, нису гледали ко се како крсти и шта jе коме на глави. Књига jе стога страшно свjедочанство о злу, оптужба за сва времена, али и траjни документ о величаjним примjерима добротворства и жртвовања човjека за човjека. Издавач књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) jе компаниjа „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, наjтиражниjа дневна новина у диjаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски jезик и jугословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназиjи „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романиjи, а онда се посветио новинарству (почео у сараjевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованоj Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада обjављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане виjести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци