Немам ниjедну лепу реч за Кристиjана Голубовића, нити ме интересуjе његов живот. Ни с jедним од таквих кафу нисам попио, у медиjе коjе сам водио (и водим) улазили су и улазе само преко црне хронике   Али, ово што се последњих дана у медиjскоj сфери догађа око Голубовића диже ми џигерицу, што би рекао народ. Опет двоструки стандарди и лицемерjе од коjег пуца образ. Дижем обе руке да сада и заувек све мале екране у Србиjи затворимо за људе из криминалног миљеа, осуђиване, осумњичене, проблематичне, али и за оне коjи су незапослени а возе кола вредна 80.000 евра, оне с вилама на Дедињу и Сењаку а нико не зна чиме

„Стожеру за хрватски Вуковар“ ниjе било доста што jе поскидао све ћириличне табле по граду и што jе сакупио 630 хиљада потписа широм Хрватске за расписивање референдума о забрани ћирилице, па jе недавно, по угледу на Хитлерове нацисте, обjавио списак локала и трговина чиjи су власници Срби. Историjа нас учи да иза овога следи „Кристална ноћ“ У нацистичкоj Немачкоj локале и куће Јевреjа обележавали су Давидовом звездом. У Вуковару ће, нема сумње, некретнине тамошњих Срба лоцирати с четири С или само словом С. У Немачкоj jе након обележавања следило одвођење Јевреjа у концлогоре, или директно на стрељање. Србима у Вуковару судбина jош ниjе jасна, али стрељање ће вероватно избећи; друго

Они коjима jе било и jесте важниjе све што jе туђе, а прљаво, затуцано, примитивно оно што jе домаће, српско, не могу Капору да опросте што jе деведесетих, с оловком и свеском, обилазио ратишта по разним Краjинама и бележио страдања народа из чиjег корена jе никао. Не ради се ту о лакоj прози нити он, Момчило Момо Капор, беше лак писац. Било jе то нешто ново у књижевности бивше државе, правац за многе, укључуjући оне коjи су Капора касниjе оспоравали, али нико од њих ниjе додирнуо ни греду таванице на коjоj су романи Моме Капора. Данас, четири године након што се преселио у одаjе из коjих никада више неће изаћи

Ниjе проблем кад неко из међународне заjеднице фалсификуjе историjу и лаже на рачун Срба и Србиjе, навикли смо, али jесте проблем кад то ради у Београду, или комшилуку, а београдски медиjи лажи преносе без осећаjа и потребе да их демантуjу Ниjе проблем кад неко из међународне заjеднице фалсификуjе историjу и лаже на рачун Срба и Србиjе, навикли смо, али jесте проблем кад то ради у Београду, или комшилуку, а београдски медиjи лажи преносе без осећаjа и потребе да их демантуjу, или неком другом пруже прилику да то учини. Јелко Кацин, словеначки европарламентарац, дао jе интервjу порталу „Аналитика“ – чиjе jе седиште у Подгорици, а Тањуг пренео – у коjем износи

Мечку с Косова пустили су 2008. године да лута светом и ево jе сада на Криму. Ако су Албанцима на Косову допустили да разбиjу Србиjу, ко jе таj ко ће спречити Каталонце, на пример, да jеднога дана направе своjу државу ХОЋЕ ли Украjина остати у границама скроjеним далеке 1954. године, у кабинету шефа комуниста СССР-а, Украjинца Никите Хрушчова, све са Кримом (отетим од Русиjе) унутар украjинске државне авлиjе? Тешко. Ко ће отерати руског воjника с те стратешки можда наjважниjе тачке у Црном мору? Да неће неки НАТО двоjац, сличан Солани и Кларку, подићи авионе и крстареће ракете, и послати их, уместо ка Београду, овога пута према Москви? Неће, наравно, све

Прошло jе ево више од двадесет година како службени Београд ћути пред дефинициjом рата коjи jе разорио Титову Југославиjу, коjа jе постављена у Загребу, Љубљани и Сараjеву, а прихваћена у Бону, Вашингтону, Лондону, Бечу…   Прошло jе ево више од двадесет година како службени Београд ћути пред дефинициjом рата коjи jе разорио Титову Југославиjу, коjа jе постављена у Загребу, Љубљани и Сараjеву, а прихваћена у Бону, Вашингтону, Лондону, Бечу… Та дефинициjа гласи: Југославиjу jе срушио српски хегемонизам, у лику Слободана Милошевића, потпомогнут САНУ и ЈНА. Уз додатак: Србиjа jе агресор, остале републике су жртве. На страну овога пута због чега jе Београд погнуте главе ћутао пред овом колосалном лажи, ко му jе наредио да ћути, шта jе

Процес коjи jе почео у Хагу, на основу хрватске тужбе коjа хоће да докаже геноцидност Србиjе и противтужбе Београда чиjи jе циљ да изнесе доказе о геноциду Хрватске над Србима, пружа српскоj страни велику шансу да у међународним оквирима коначно изнесе истину како се Југославиjа распала у грађанском рату што су испровоцирали сецесионисти на челу са Туђманом Пред Међународним судом у Хагу почео jе процес чиjи краj многи виде као нерешен резултат; суд ће, учи нас ова школа, констатовати да геноцид нису починиле ни Хрватска ни Србиjа, расправе о дометима судске пресуде у локалним оквирима потраjаће десетак дана, све ће се смирити а живот и дани потопиће оно што би

Ово што jе кренуло из Тузле, не слути на добро. Мотиви и захтеви jесу социjални, али нигде се почетни, поjавни облици тако великом брзином не претвараjу у нешто друго, као у Босни. Иво Андрић, таj велики зналац и тумач Босне и Херцеговине, има jедну у jавности мање познату приповетку, зове се “Писмо из 1920. године”, коjа на савршен начин, прецизно и неумољиво, скида све маске и намазе с лица оног што зовемо Босна и Херцеговина. На jедном месту тог антологиjског текста, писаног у првом лицу Андрићевог приjатеља коjи заувек напушта Босну, каже се да jе то земља тврде вере, узвишене чврстине карактера, земља нежности и љубавног жара, осећања и непоколебљиве

Ниjе и не треба Србиjи да буде за утеху, али Хрватска jе данас земља на рубу економског слома. Нови порези су jедино што цвате. Мржња према Србима jе иста, упорна, страсна и примењуjе се у већим и мањим количинама, према потреби. Што се медиjа тиче, оних штампаних, то jе у Хрватскоj на самом издисаjу Дан jе био сунчан и хладан. Горе на Сљемену, изнад града, трагови снега и облаци боjе олова. Загреб. После дужег времена имам на располагању неколико сати да прошетам градом коjи сам у драматичним околностима, спасаваjући главу,  напустио августа 1991. године, у међувремену тамо навраћао накратко, углавном с jасним циљем, у временскоj оскудици а сада исто циљано

Био је, кажу, 24. јун 1981. године. Петнаестогодишња Иванка Иванковић, и то кажу, на путу кући у село Бијаковице, видела је на брду Црница жену у белој одори, с белом марамом пребаченом преко главе и дететом у рукама Био је, кажу, 24. јун 1981. године. Смирај дана над ужареном Херцеговином, уклетим простором камена, крви и воде. Петнаестогодишња Иванка Иванковић, и то кажу, на путу кући у село Бијаковице, видела је на брду Црница жену у белој одори, с белом марамом пребаченом преко главе и дететом у рукама. Од тог тренутка до данас, 45 милиона људи из целог света посетило је брдо Црница и околни крај зван Међугорје. Оно на брду,

Српске филмаџије и даље беже од национално-историјских тема. Овде је, пре свега, реч о великом недостатку талената и мањку храбрости. Чекамо да се прво појави, а друго да нестане Српске филмаџије и даље беже од национално-историјских тема. Овде је, пре свега, реч о великом недостатку талената и мањку храбрости. Чекамо да се прво појави, а друго да нестане А српски филм? Е, ту се заставе доживљавају као провокација, национализам, чак увреда. „Марш на Дрину“ последњи је српски филм где национална застава има функционалну позицију и није предмет спрдње. Сличну улогу српска тробојка, истина, игра и у Драгојевићевим „Лепим селима…“, али око тог остварења постоје подељена мишљења. Они са негативним ставом