Nemam nijednu lepu reč za Kristijana Golubovića, niti me interesuje njegov život. Ni s jednim od takvih kafu nisam popio, u medije koje sam vodio (i vodim) ulazili su i ulaze samo preko crne hronike   Ali, ovo što se poslednjih dana u medijskoj sferi događa oko Golubovića diže mi džigericu, što bi rekao narod. Opet dvostruki standardi i licemerje od kojeg puca obraz. Dižem obe ruke da sada i zauvek sve male ekrane u Srbiji zatvorimo za ljude iz kriminalnog miljea, osuđivane, osumnjičene, problematične, ali i za one koji su nezaposleni a voze kola vredna 80.000 evra, one s vilama na Dedinju i Senjaku a niko ne zna čime

„Stožeru za hrvatski Vukovar“ nije bilo dosta što je poskidao sve ćirilične table po gradu i što je sakupio 630 hiljada potpisa širom Hrvatske za raspisivanje referenduma o zabrani ćirilice, pa je nedavno, po ugledu na Hitlerove naciste, objavio spisak lokala i trgovina čiji su vlasnici Srbi. Istorija nas uči da iza ovoga sledi „Kristalna noć“ U nacističkoj Nemačkoj lokale i kuće Jevreja obeležavali su Davidovom zvezdom. U Vukovaru će, nema sumnje, nekretnine tamošnjih Srba locirati s četiri S ili samo slovom S. U Nemačkoj je nakon obeležavanja sledilo odvođenje Jevreja u konclogore, ili direktno na streljanje. Srbima u Vukovaru sudbina još nije jasna, ali streljanje će verovatno izbeći; drugo

Oni kojima je bilo i jeste važnije sve što je tuđe, a prljavo, zatucano, primitivno ono što je domaće, srpsko, ne mogu Kaporu da oproste što je devedesetih, s olovkom i sveskom, obilazio ratišta po raznim Krajinama i beležio stradanja naroda iz čijeg korena je nikao. Ne radi se tu o lakoj prozi niti on, Momčilo Momo Kapor, beše lak pisac. Bilo je to nešto novo u književnosti bivše države, pravac za mnoge, uključujući one koji su Kapora kasnije osporavali, ali niko od njih nije dodirnuo ni gredu tavanice na kojoj su romani Mome Kapora. Danas, četiri godine nakon što se preselio u odaje iz kojih nikada više neće izaći

Nije problem kad neko iz međunarodne zajednice falsifikuje istoriju i laže na račun Srba i Srbije, navikli smo, ali jeste problem kad to radi u Beogradu, ili komšiluku, a beogradski mediji laži prenose bez osećaja i potrebe da ih demantuju Nije problem kad neko iz međunarodne zajednice falsifikuje istoriju i laže na račun Srba i Srbije, navikli smo, ali jeste problem kad to radi u Beogradu, ili komšiluku, a beogradski mediji laži prenose bez osećaja i potrebe da ih demantuju, ili nekom drugom pruže priliku da to učini. Jelko Kacin, slovenački evroparlamentarac, dao je intervju portalu „Analitika“ – čije je sedište u Podgorici, a Tanjug preneo – u kojem iznosi

Mečku s Kosova pustili su 2008. godine da luta svetom i evo je sada na Krimu. Ako su Albancima na Kosovu dopustili da razbiju Srbiju, ko je taj ko će sprečiti Katalonce, na primer, da jednoga dana naprave svoju državu HOĆE li Ukrajina ostati u granicama skrojenim daleke 1954. godine, u kabinetu šefa komunista SSSR-a, Ukrajinca Nikite Hruščova, sve sa Krimom (otetim od Rusije) unutar ukrajinske državne avlije? Teško. Ko će oterati ruskog vojnika s te strateški možda najvažnije tačke u Crnom moru? Da neće neki NATO dvojac, sličan Solani i Klarku, podići avione i krstareće rakete, i poslati ih, umesto ka Beogradu, ovoga puta prema Moskvi? Neće, naravno, sve

Prošlo je evo više od dvadeset godina kako službeni Beograd ćuti pred definicijom rata koji je razorio Titovu Jugoslaviju, koja je postavljena u Zagrebu, Ljubljani i Sarajevu, a prihvaćena u Bonu, Vašingtonu, Londonu, Beču…   Prošlo je evo više od dvadeset godina kako službeni Beograd ćuti pred definicijom rata koji je razorio Titovu Jugoslaviju, koja je postavljena u Zagrebu, Ljubljani i Sarajevu, a prihvaćena u Bonu, Vašingtonu, Londonu, Beču… Ta definicija glasi: Jugoslaviju je srušio srpski hegemonizam, u liku Slobodana Miloševića, potpomognut SANU i JNA. Uz dodatak: Srbija je agresor, ostale republike su žrtve. Na stranu ovoga puta zbog čega je Beograd pognute glave ćutao pred ovom kolosalnom laži, ko mu je naredio da ćuti, šta je

Proces koji je počeo u Hagu, na osnovu hrvatske tužbe koja hoće da dokaže genocidnost Srbije i protivtužbe Beograda čiji je cilj da iznese dokaze o genocidu Hrvatske nad Srbima, pruža srpskoj strani veliku šansu da u međunarodnim okvirima konačno iznese istinu kako se Jugoslavija raspala u građanskom ratu što su isprovocirali secesionisti na čelu sa Tuđmanom Pred Međunarodnim sudom u Hagu počeo je proces čiji kraj mnogi vide kao nerešen rezultat; sud će, uči nas ova škola, konstatovati da genocid nisu počinile ni Hrvatska ni Srbija, rasprave o dometima sudske presude u lokalnim okvirima potrajaće desetak dana, sve će se smiriti a život i dani potopiće ono što bi

Ovo što je krenulo iz Tuzle, ne sluti na dobro. Motivi i zahtevi jesu socijalni, ali nigde se početni, pojavni oblici tako velikom brzinom ne pretvaraju u nešto drugo, kao u Bosni. Ivo Andrić, taj veliki znalac i tumač Bosne i Hercegovine, ima jednu u javnosti manje poznatu pripovetku, zove se “Pismo iz 1920. godine”, koja na savršen način, precizno i neumoljivo, skida sve maske i namaze s lica onog što zovemo Bosna i Hercegovina. Na jednom mestu tog antologijskog teksta, pisanog u prvom licu Andrićevog prijatelja koji zauvek napušta Bosnu, kaže se da je to zemlja tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, zemlja nežnosti i ljubavnog žara, osećanja i nepokolebljive

Nije i ne treba Srbiji da bude za utehu, ali Hrvatska je danas zemlja na rubu ekonomskog sloma. Novi porezi su jedino što cvate. Mržnja prema Srbima je ista, uporna, strasna i primenjuje se u većim i manjim količinama, prema potrebi. Što se medija tiče, onih štampanih, to je u Hrvatskoj na samom izdisaju Dan je bio sunčan i hladan. Gore na Sljemenu, iznad grada, tragovi snega i oblaci boje olova. Zagreb. Posle dužeg vremena imam na raspolaganju nekoliko sati da prošetam gradom koji sam u dramatičnim okolnostima, spasavajući glavu,  napustio avgusta 1991. godine, u međuvremenu tamo navraćao nakratko, uglavnom s jasnim ciljem, u vremenskoj oskudici a sada isto ciljano

Bio je, kažu, 24. jun 1981. godine. Petnaestogodišnja Ivanka Ivanković, i to kažu, na putu kući u selo Bijakovice, videla je na brdu Crnica ženu u beloj odori, s belom maramom prebačenom preko glave i detetom u rukama Bio je, kažu, 24. jun 1981. godine. Smiraj dana nad užarenom Hercegovinom, ukletim prostorom kamena, krvi i vode. Petnaestogodišnja Ivanka Ivanković, i to kažu, na putu kući u selo Bijakovice, videla je na brdu Crnica ženu u beloj odori, s belom maramom prebačenom preko glave i detetom u rukama. Od tog trenutka do danas, 45 miliona ljudi iz celog sveta posetilo je brdo Crnica i okolni kraj zvan Međugorje. Ono na brdu,

Srpske filmadžije i dalje beže od nacionalno-istorijskih tema. Ovde je, pre svega, reč o velikom nedostatku talenata i manjku hrabrosti. Čekamo da se prvo pojavi, a drugo da nestane Srpske filmadžije i dalje beže od nacionalno-istorijskih tema. Ovde je, pre svega, reč o velikom nedostatku talenata i manjku hrabrosti. Čekamo da se prvo pojavi, a drugo da nestane A srpski film? E, tu se zastave doživljavaju kao provokacija, nacionalizam, čak uvreda. „Marš na Drinu“ poslednji je srpski film gde nacionalna zastava ima funkcionalnu poziciju i nije predmet sprdnje. Sličnu ulogu srpska trobojka, istina, igra i u Dragojevićevim „Lepim selima…“, ali oko tog ostvarenja postoje podeljena mišljenja. Oni sa negativnim stavom