Kaporove godine

Datum objave: nedelja, april 13, 2014
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/ratko-tribina.jpg

Oni kojima je bilo i jeste važnije sve što je tuđe, a prljavo, zatucano, primitivno ono što je domaće, srpsko, ne mogu Kaporu da oproste što je devedesetih, s olovkom i sveskom, obilazio ratišta po raznim Krajinama i beležio stradanja naroda iz čijeg korena je nikao.

Ne radi se tu o lakoj prozi niti on, Momčilo Momo Kapor, beše lak pisac. Bilo je to nešto novo u književnosti bivše države, pravac za mnoge, uključujući one koji su Kapora kasnije osporavali, ali niko od njih nije dodirnuo ni gredu tavanice na kojoj su romani Mome Kapora. Danas, četiri godine nakon što se preselio u odaje iz kojih nikada više neće izaći nijedan roman, nijedna njegova slika, bolje nego ikada pre vidimo koliko Kapor nedostaje srpskoj književnosti, kulturi, javnom životu.

Da ništa drugo nije napisao, a napisao je mnogo, samo dva njegova romana, „Konte“ i „Zelena čoja Montenegra“, dovoljni su da ga svrstaju među velikane srpske književnosti.

Pre nekoliko dana, osmog aprila, napunilo se 77 godina od Kaporovog rođenja. Umro je početkom marta 2010. godine. Beograd – onaj koji je Momo slikao i o kojem je pisao, mnogo i lepo, kao niko pre njega, čuvajući davno izbledele beogradske godine u svojim pričama, romanima, zapisima – nije se pojavio na tom poslednjem rastanku da mu se bar delimično oduži. Ispratili smo ga, nas nekoliko stotina. Dan je bio hladan, vetrovit, prošaran slabim snegom. Da smo ga sahranjivali u Zagrebu, došlo bi više ljudi, kazao je jedan od njegovih prijatelja.

Ali, Beograd je takav, Srbi su takvi. Zato nam i jeste ovako kako nam je. Beograd ima desetine ulica koje nose imena ljudi čiji je životni vrhunac bilo ubijanje Beograđana, 1945. godine, elite srpskog društva, ali nema ulicu s imenom Mome Kapora.

Beogradu su France Prešern i Boris Kidrič značajniji od Kapora.

Oni kojima je bilo i jeste važnije sve što je tuđe, a prljavo, zatucano, primitivno ono što je domaće, srpsko, ne mogu Kaporu da oproste što je devedesetih, s olovkom i sveskom, obilazio ratišta po raznim Krajinama i beležio stradanja naroda iz čijeg korena je nikao.

Ista ta bulumenta smatra – opravdano, razume se – da je Hemingvej nesporna svetska literarna veličina, ali namerno prećutkuju da je Hemingvej (ako je to nekakvo merilo) u Prvom svetskom ratu bio dobrovoljac, da je ratovao i na prostoru današnje Slovenije, u dolini Soče. Za njih takve – mondijaliste, drugosrbijance – španski borci s prostora Jugoslavije, na primer, i danas su obrazac herojstva, moralno neprevaziđena kategorija, iako se radi o ideološkim ratnicima koji su otišli u drugu državu, u klasičan građanski rat, da u ime politike ubijaju one koji im ništa nisu bili krivi. Kaporu ne opraštaju to što je bio na strani svojih. Zamerili su mu olovku i papir, ispisan i nagoreo u selima Hercegovine, Bosne, Dalmacije, Banije…

Ali sve je to već prošlo kroz sito vremena. Ko su i šta danas uopšte znače kritičari, pljuvači Mome Kapora? Ko će ih i spomenuti i zbog čega kad zauvek napuste svet u kojem su svoje sićušne duše hranili mržnjom prema boljima od sebe.

Kako vreme prolazi, Kapor je sve veći. Njegovo „lako štivo“ odavno je nedostižna visina za ove (i ne samo njih) čija se dela mere količinom evrofilije i anacionalnosti. Treba ih razumeti, znaju da su netalentovani, a onda negde nalete na tekst Mome Kapora i, uzmimo, rečenicu: „Leto je iz Beograda otišlo, tiho, neprimetno, ploveći niz Savu na korama od lubenica“.

 

Piše: RATKO DMITROVIĆ

 

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI

 

 

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top