Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Jovan Mirić: Vukašin iz Klepaca

Datum objave: četvrtak, 20 maja, 2021
Veličina slova: A- A+
Ko je od ljudi ikada imao prilike da upozna toliku snagu – da čovek pred koljačem ostaje sasvim miran i izgovara mirne, obične reči – „Radi ti, dijete, svoj posao!“?
Sveti-Vukasin.jpg
Sveti novomučenik Vukašin Jasenovački i Klepački;Foto: Jadovno 1941.

Januara meseca 1943. godine Ivica Matković, Luburićev zamenik u Jasenovcu, naredio je da se uspostavi lekarska komisija koja će podvrgnuti sistematskom pregledu određeni broj jasenovačkih koljača. Neki od njih već su bili smešteni u Zavod za umobolne u Zagrebu, što je Matkoviću kazivalo da postoji problem. Rešenje je video u osnivanju komisije, mada nije jasno šta bi bio njen krajnji cilj osim povećanja efikasnosti u klanju.

Stručni deo komisije činila su dva lekara logoraša, dr Nedeljko Zec i dr Nikola Nikolić, dok je za predsedavajućeg postavljen poručnik Mihovil Prpić.

Neposredno pred početak rada komisije dođe po doktora Zeca jedan ustaša i naredi mu da odmah pođe sa njim do zastavnika Ante Friganovića, zvanog Žile. Poziv jednog od najkrvavijih jasenovačkih koljača prepao je doktora Zeca, jer nije odmah shvatio da je pozvan kao član lekarske komisije. Ušavši u njegovu sobu zatekao je ustašu zavaljenog u fotelji, razdrljenog, razbarušene kose i zakrvavljenih očiju, pijanog i sa napregnutim izrazom lica. Usledila je možda najčudovišnija ispovest koju je iko ikada čuo.

„Znaš li ti doktore, zašto sam te zovnuo večeras ovdje? Razumije se da ne znaš. Ali, ne boj se, neću te zaklati. Večeras ja imam drugi posao s tobom. Ti mi moraš obećati da ćeš mi pomoći.“

Doktor Zec se nije dosećao šta to ovaj koljač namerava sa njim, pa je samo tupo rekao:

„Šta mognem, učiniću.“

Žile Friganović je nalio sebi još jednu čašu, iskapio je i nalio drugu, gurnuvši bocu logorašu da i on sebi nalije. Iskapivši i tu drugu čašu, nastavi.

„Elem, doktore, sad smo ovdje nas dvojica sami. I ako iko išta od ovoga što ćemo razgovarati sazna, ti znaš šta te čeka.“

Zastao je, upiljio pogled u doktora Zeca i nastavio isprekidano i neujednačeno.

„Ti znaš vrlo dobro tko sam ja. Ti si stari logoraš i ti znaš sve, pa ćemo stoga igrati otvorenih karata. Eto ja, Žile, najkrvaviji ustaša u Jasenovcu, koji je poklao desetine hiljada logoraša i najviše zadovoljstvo doživio u tome klanju, eto, taj Žile je sada postao poslednja pačavra zbog tamo nekog starog smrdljivog seljačine Vukašina iz Klepaca.“

Žile je ponovo zastao, ispio čašu rakije, pa opet nastavio.

„Ti se sjećaš kada je u kolovozu bio veliki nastup u logoru i kad je Jere Maričić poslao oko tri hiljade ljudi u Gradinu na klanje. Tada smo se Pero Brzica, Zrinušić, Šipka i ja opkladili tko će te noći zaklati najviše logoraša. Otpočelo je klanje, i ja sam već bio poslije jednog sata po broju zaklanih daleko izmakao ispred ostalih. Obuzeo me te večeri neki neobičan zanos, činilo mi se da sam na devetom nebu; nikada u životu nisam osjetio takvo blaženstvo i već poslije nekoliko sati zaklao sam hiljadu sto ljudi, dok su ostali jedva stigli da zakolju trista do četiristo. I tada, dok sam bio u najvećem zanosu, slučajno sam bacio pogled u stranu i tu ugledao jednog postarijeg seljaka, koji s nekim neshvatljivim mirom stoji i spokojno gleda kako koljem žrtve i kako se one u najvećim mukama preturaju. Taj njegov pogled nekako me presjekao; učinilo mi se kao da sam se iz onog najvišeg zanosa najednom skamenio i više nisam mogao da se maknem. A zatim sam otišao do tog seljaka i od njega saznao da je on neki Vukašin iz sela Klepaca kod Čapljine, kome su u kući sve poubijali, a njega s nekih šumskih radova poslali u Jasenovac.

On je sve to govorio s nekim nedokučivim mirom koji je mene teže pogađao nego sva stravična kuknjava oko nas. Gledajući i slušajući ovog starca, u meni se najednom razbuktala želja da mu razbijem mir i spokojstvo najsvirepijim mučenjima i da u njegovim mukama i stravičnim koprcanjima povratim svoj zanos i blaženstvo uživanja u bolu. Izdvojio sam ga i posadio na jedan panj. Naredio sam mu da vikne: ‚Živio Ante Pavelić‘, ili ako to ne kaže da ću mu odsjeći uho. Vukašin je šutio. Otkinuo sam mu uho. On nije rekao ni riječi. Ponovo sam mu rekao da viče: ‚Živio Ante Pavelić‘, ili ću mu otkinuti i drugo uho. On je i dalje šutio. Otkinuo sam mu i drugo uho. Viči: ‚Živio Ante Pavelić‘, ili ću ti otkinuti nos… A kad sam mu četvrti put zapovjedio da uzvikne: ‚Živio Ante Pavelić‘ i zaprijetio mu da ću mu nožem izvaditi srce iz grudi, on me pogledao i, uperivši pogled nekako kroz mene i preko mene u neizmjernost, polako i razgovjetno mi je dobacio:

‚Radi ti, dijete, svoj posao!‘

Poslije svega, ova njegova posljednja riječ potpuno me izbezumila, skočio sam na njega, iskopao mu oči, isjekao srce, preklao grlo od uha do uha i nogama ga sjurio u jamu. Ali, tada je u meni nešto prepuklo i te noći nisam više mogao da koljem. Pero Brzica je pobijedio jer je zaklao hiljadu trista pedeset logoraša i ja sam mu bez riječi platio opkladu. Od te noći više nemam mira. Kadgod u mučenju i klanju pokušam ponovo da doživim onaj posebni zanos i zadovoljstvo, uvijek me iznenada prostrijeli Vukašinov pogled i tada malaksam, bacim nož i ne mogu više da koljem. Počinjem sve više da pijem, ali mi to pomaže samo na trenutak. U piću, naročito predveče, često me iznenada trgne glas: ‚Radi ti, dijete, svoj posao!‘ I tada, izbezumljen, moram da tumaram okolo da začepim uha, udaram se u glavu, da vičem, da lomim sve oko sebe i bjesomučno napadam na koga stignem. Noću nemam nigdje mira, svaki čas se trzam iz sna i tada najednom u mraku ugledam prodorni Vukašinov pogled i čujem ono stravično: ‚Radi ti, dijete, svoj posao!‘ I, eto, sad sam postao posljednja crkotina i ničim više ne mogu sebi da pomognem.“

U nastavku ove priče prenosim doslovno tekst iz knjige doktora Nedeljka – Neđe Zeca.

„Poslije ove čudovišne ispovijesti, Žile je najednom umukao, unezvjereno se zagledao negdje u daljinu, sav se ukočio i tako jedno vrijeme ostao kao neka skamenjena figura. A zatim su mu se počeli nepravilno trzati mišići na licu, očima je počeo da sijeva okolo, stezao je šake i zarivao nokte sebi u dlanove, počeo je nepravilno da diše i da se bespomoćno vrti na mjestu.

I tada, odjednom, provalilo je iz njega neko čudovišno jecanje i plač, s animalnim ridanjem. Neočekivano, u jednom trenutku, naglo je ustao iz fotelje, sručio se na koljena ispred mene, u jednom mahu uhvatio moju ruku i počeo da je ljubi. Ovim neočekivanim obrtom bio sam potpuno zbunjen i tek poslije prvog zaprepašćenja mogao sam kroz njegovo ridanje i čudne animalne zvukove da razaberem kako govori:

‚Doktore, k’o boga te molim, pomozi mi! Ja znam da sam kukavica i ne mogu sam sebi ove muke prekratiti jednim hicem iz revolvera. Ni klanje, ni mučenja, ni najsvirepija zlostavljanja logoraša mi ne pomažu; ne pomaže mi više ni ispovijest, ni molitva logorskog fratra Brekala; ne pomaže ni razvrat sa ženama, ni piće, ni orgijanja do besvijesti; ništa mi više ne pomaže. – A sutra sam određen za liječnički pregled u ‚komisiji‘. Doktore, preklinjem te, pošalji me negdje na odmor, u neku banju, da se tamo pokušam primiriti. Molim te, doktore, hoćeš li mi to učiniti? Obećaj mi! To mi je jedini spas. Milost, milost mi učini!…‘

Činilo mi se kao da sam zanijemio. Navala neočekivanih utisaka u jednom neobičnom, napetom emocionalnom stanju, a uz to ukorijenjen logorski stav prema svim koljačima, čudovišna ispovijest ovog najsvirepijeg između njih – sve se to u meni uskomešalo do bijelog usijanja, tako da mi se remetio tok logičkog razmišljanja i počelo se i meni vrtjeti u glavi. Ali, kada mi je Žile počeo ljubiti ruke, odjednom mi se učini kao da me je dodirnula neka ljigava neman. Mahinalno sam trgnuo ruku; u meni se sve uskovitlalo, skočio sam sa stolice i poslije njegovih posljednjih riječi gotovo izbezumljen procijedio nekim dalekim tuđim glasom:

‚Dobro, predložit’ ću da te pošalju u Lipik.‘

Poslije ovog histeričnog plača Žile se smirio, pridigao se, prošetao još nekoliko puta po sobi, a tada stao pred mene i mrko mi dobacio:

‚Sad znaš sve, možeš ići.‘

Kad sam izašao napolje, osjetio sam kao da se budim iz nekog nesnosnog košmara i pokušao sam se osvježiti udišući punim plućima okrepljujuću hladnoću zimske večeri.

Te noći u kojoj nisam mogao spavati, pred očima mi je neprekidno lebdio svijetli lik Vukašina iz Klepaca i klupče jada i bijede koje se zove Žile.“

Pitanja i činjenice

Kad prođe zaista mučan utisak stvoren ovom „ispovešću“ jednog hrvatskog naciste, polagano počinju da se javljaju brojna pitanja. Uskoro se jedno od njih izdvoji u prvi plan: šta je to tako trajno uzdrmalo Antu Friganovića Žileta? I odgovor na to pitanje dolazi sam od sebe, jednako nametljiv kao i ono samo: koljača je uzdrmao mir Vukašina Mandrape i njegove reči „Radi ti, dijete, svoj posao!“. A zatim u prvi plan izbija drugo pitanje: zašto? Zašto je kandidat za pobednika u klanju i čovek koji je do tada zaklao više hiljada ljudi pokleknuo pred mirom i rečima jednog starca? Otkud tolika moć u miru – bez napetosti i bez akcije – i običnim rečima – lišenim čak i najmanje senke pretnje ili prekora?
To je osnovno pitanje pred kojim ovde stojimo. Tačnije rečeno, pitanje nije otkud Vukašinu tolika moć (jer na to pitanje možda i ne može da se odgovori), nego zašto su mir i reči Vukašinove uzdrmale jednog koljača.

Međutim, pre nego što dođemo do odgovora na to pitanje, moramo najpre iz ove priče izdvojiti činjenice koje su važne, kako bismo tačno znali šta stoji pred onim ko traži odgovor.

Ustaški zlikovac Miško Ratković iz Trilja, Dalmacija sa još jednim ustašom, isprljani ljudskom krvlju, posle zločina 1941. (Muzej Jugoslavije)

Prvo, Ante Friganović Žile nije sasvim slomljen, nego samo ozbiljno uzdrman. On nema snage da prekrati svoje muke, a čak se nada da mu se može naći pomoć. Da li bi se on kasnije slomio ili ne bi, da li bi našao snage za samoubistvo, to ne možemo znati jer je Ante posle nekoliko meseci poginuo na hercegovačkim Butigama.

Drugo, Žile nije uzdrman prolazno i nakratko, nego trajnije. Njega ne prestaje da „proganja“ Vukašin i reči „Radi ti, dijete, svoj posao!“.

Treće, ovaj ustaša nije više kadar da nađe mir sa sobom. Drukčije rečeno, on više ne može da se oslobodi Vukašina. Ubio je njegovo telo, ali nije mogao njegov duh.

Četvrto, Ante Friganović misli za sebe da je „pačavra“, što znači da je on u sopstvenim očima krpa koja služi za svaku prljavštinu. To znači da on negde sa sobom nosi saznanje da je klanje kojim se bavio nešto prljavo, najprljavije. Do susreta sa Vukašinom on nije, sasvim sigurno, tako o sebi mislio, pošto kao pačavra ne bi ulazio u takmičenje. Da li je to saznanje o prljavom poslu ono što mu je Vukašin ostavio rečima „Radi ti, dijete, svoj posao!“? Vukašin, naravno, nije rekao koljaču da njegov posao jeste prljav, ali je to, na neki način, kao saznanje ostalo ovom ustaši (i preko njega svima ostalima). Vukašin je rekao nešto najčistije, a u susretu sa tim čistim Žiletu je isplivala pred nos sopstvena prljavost. Vukašin je Anti bio ogledalo!

Peto, Vukašinov mir je „zgromio“ koljača u jednom specifičnom društvenom kontekstu. To je kontekst klanja i takmičenja u klanju. U nekom drukčijem kontekstu, recimo u mobi ili na utakmici, ni takav mir ni takve reči ne bi imale ni približno toliko snažno dejstvo. To jeste činjenica, ali nije poznato kakvo je značenje te činjenice. Najpre je očigledan kontrast između mira na jednoj strani i uzvitlanosti jauka, zapomaganja, agonije. Ima li tu još nešto? Da li je to kontekst rivalstva, nadmoći i oholosti koji dovode do osećanja božanskog blaženstva – do „devetog neba“?

Šesto, veoma je važan i unutrašnji Žiletov kontekst, tj. stanje u kom je bio kad je ugledao neobično mirnog Vukašina. Takmičar u klanju bio je u neobičnom zanosu, skoro siguran u predstojeću pobedu. Iz tog zanosa izbacio ga je starčev mir, gotovo ga skamenivši.

Drveni bunker i zidana osmatračnica; obezbeđenje Logora III Ciglana, jul 1943. godine (Foto: Hrvatski povijesni muzej/JUSP Jasenovac)

Sedmo, čim je izašao iz skamenjenosti, Ante Friganović je poželeo da povrati ono stanje blaženstva, uveren da će to postići tako što će najsvirepijim mučenjima „razbiti“ starčev mir.

Osmo, Žile se nadao da će Vukašin izgubiti mir tako što će ga poniziti, primoravši ga da uzvikne „Živio Ante Pavelić“ i nanevši mu bol postepenim sakaćenjem. Vukašin nije ni uzviknuo ni jauknuo.

Deveto, ne uspevši da povrati blaženstvo (i vođstvo u takmičenju), koljač Ante se razjario i prosto je rastrgnuo Vukašina Mandrapu.

Najzad (deseto), neophodno je uzeti u obzir još jednu činjenicu. Naime, spoljašnji društveni kontekst drame između Ante i Vukašina, pored onog već navedenog, sastoji se iz još jednog sloja. To je kontekst zatiranja Srba od strane Hrvata, čak institucionalnog zatiranja u ustanovi koja se zove Sabirni logor Jasenovac. Nije slučajno što je jedan od učesnika ove drame Srbin a drugi Hrvat. Taj spoljni kontekst vidi se još i iz toga što Ante od Vukašina nije zahtevao da slavi njega lično, nego Antu Pavelića.

Komentar

Onako kako su pre nekoliko vekova na Kosovu polju stajali jedan naspram drugog Knez Lazar i sultan Murat – dakle ne samo kao pojedinci i glavnokomandujući vojskama nego i kao zastupnici određenih normativno-vrednosnih poredaka (Carstva Nebeskog i Carstva Zemaljskog), tako isto avgusta meseca 1942. godine u Jasenovcu jedan spram drugog stoje Vukašin Mandrapa iz Klepaca i Ante Friganović iz Šibenika. Ni oni nisu samo pojedinci niti su samo pripadnici dvaju naroda, srpskog i hrvatskog – oni su, takođe, zastupnici istih vrednosnih koncepcija, Carstva Nebeskog i Carstva Zemaljskog.

Da je u obračun sa Vukašinom Žile ušao sa konceptom Carstva Zemaljskog, to možda izgleda makar malo bliže razumevanju nego ono drugo – da je Vukašin zastupnik Carstva Nebeskog. Ipak, najpre treba reći da se ni jedan ni drugi, ni koljač ni njegova žrtva, ne mogu razumeti bez tih koncepcija koje, uostalom, sačinjavaju i njihove savesti. Ali mi ćemo se najpre okrenuti hrvatskom nacisti Friganoviću kao „lakšem slučaju“, kome ćemo prići preko Kneza Lazara.

Kada se Lazar opredeljivao između dva carstva, njegovo opredeljenje je, logično, povlačilo žrtvovanje jednog i priklanjanje drugom. Važno je naglasiti da žrtvovano carstvo nije bila ni Srbija ni srpska država, pa čak ni Lazareva vlast u Srbiji. Ono čega se Lazar zapravo odrekao, to je bilo srpsko carstvo sa njime na vrhu, carstvo čiji neodvojivi deo čini kako određeni poredak vrednosti tako i određena hijerarhija ljudi. Možda bismo imali pravo da to carstvo istorijski konkretno poistovetimo sa carstvom Dušana Silnog, s tom razlikom da na mestu Dušana stoji Lazar (zato ga je narod i zvao carem, iako je bio samo knez). Tačnije rečeno, narodni pevač je (verovatno zajedno sa srpskom crkvom) poistovetio (ili konkretizovao) obrazac carstva zemaljskog sa Dušanovim carstvom.

Autor: Sestra Marija, monahinja manastira Jasenovac

U slučaju Ante Friganovića opet je reč o Carstvu Zemaljskom, samo ne srpskom nego hrvatskom. Normativno-vrednosni poredak (i glavni sačinitelj Antine savesti) toga carstva opet se ogleda u jednoj hijerarhiji vrednosti sa Hrvatskom i njenom ekspanzijom na vrhovnom mestu. Međutim, neodvojivi deo svakog Carstva Zemaljskog, pa i ovoga, čini i hijerarhija ljudi kojoj je paralelna hijerarhija njihovih vrednosti; tu je na vrhu (poglavnik!) Ante Pavelić, ispod njega je komandant svih koncentracionih logora Vjekoslav Maks Luburić (pri bekstvu u Italiju Pavelić je na njemu ostavio komandu vojskom), a dosta ispod Luburića svoje mesto imaju Ante Friganović i drugi obični koljači. A na dnu, ispod poslednjeg stepenika hijerarhije – zapravo sa negativnom vrednošću! – nalaze se Srbi i Cigani. Dakle, za Žileta kao podanika toga carstva na vrhu su Hrvatska i Ante Pavelić.

Ante Friganović Žile tačno zna gde je njegovo mesto u tome hrvatskom poretku-carstvu. Kao što smo videli iz njegove „ispovesti“, prvi korak koji je preduzeo kako bi razbio Vukašinov mir bio je da ga natera da uzvikne „Živio Ante Pavelić!“. Nadajući se da će zadržati i dodatno potvrditi nadmoć nad Vukašinom (tj. drugu asimetričnu relaciju svog položaja u poretku) tako što će proizvesti odgovarajuće starčevo ponašanje (naređeni uzvik, jauk bola, zapomaganje, preklinjanje, proklinjanje, makar psovke ili mržnju u očima), Žile se istovremeno nada da će ga potvrda te razlike poput opruge ponovo vinuti u blaženstvo devetog neba. Jer, agonija koju je svojim nožem stvarao oko sebe bila je odskočna daska koja je Žileta vinula u nebo! Vukašin, međutim, ni jednim gestom ne izlazi u susret tim nadama – i Žile se razjaruje sve više.

Prvo što mu dolazi do svesti jeste sopstvena nemoć pred Vukašinom. I koljač-takmičar odjednom je ispao iz svog dvostruko zglobljenog mesta u hrvatskom poretku-carstvu.

Izmešten, Ante Friganović dospeva na golu ljudsku ledinu. Još gore od toga: dospeva na ledinu na kojoj mu Vukašin, svojim nepomerljivim mirom i običnom rečju pokazuje čisto i nepomućeno ogledalo. U ogledalu, pak, Ante Friganović, ostavši odjednom bez svih laži o Hrvatima i Srbima, iznenada vidi sebe kakav zapravo jeste – poslednja pačavra. Niti može da povrati svoje mesto (bilo koje mesto!), niti može da skloni Vukašina-ogledalo-sebe. Ne može da se ubije, jer više ni u smrti za njega nema zaklona (naime, Žile zna da on nije pačavra samo u svojim očima, on je to objektivno, za svakoga i za svagda).

To je ono što je Vukašin pokazao svome dželatu. A ono što naš zaključak, iščitan iz Žiletovog ispadanja, sadrži kao ubedljivo saznanje jeste to da poredak Carstva Zemaljskog psihički nije održiv jer kolektivno guta individualno. Sa takvim poretkom čovek se ruši od najobičnijih reči. Za razliku od Lazara koji je svojom slobodnom voljom izabrao da mu srpsko Carstvo Zemaljsko ne bude vrh i sve, Ante Friganoviću se desilo, mimo njegove volje, da upozna individualnu neodrživost hrvatskog Carstva Zemaljskog: Velika Majka Hrvatska proždire svoju decu.

Najteže je nešto bliže i pozitivno reći o Vukašinu. Psihologija ne zna gde je on. Ante Friganović ga je doživeo kao svog rivala, mada Vukašin njega nije čak ni sažaljevao. Žile je doživeo poraz od Vukašina, iako Vukašin nije bio u borbi sa njim.

Ne možemo sa sigurnošću reći da je Vukašin toga avgustovskog dana 1942. godine, neposredno suočen sa smrću, već bio zakoračio u Carstvo Nebesko. Ipak, šta bi to jednog pravoslavnog Srbina, duhovnog potomka Lazarevog, moglo da nadahne tolikom snagom pa da savlada sve biološko u čoveku, ono biološko koje nam se najčešće čini jačim od svega? Ko je od ljudi ikada imao prilike da upozna toliku snagu – da čovek pred koljačem ostaje sasvim miran i izgovara mirne, obične reči – „Radi ti, dijete, svoj posao!“?

Godine 1997, odlukom Svetog sinoda Srpske pravoslavne crkve, Vukašin Mandrapa proglašen je novomučenikom.

Izvornik: Jovan Mirić, Prizori moralne svesti, Algoritam, Balkanija, Beograd – Novi Sad, 2015.

Izvor: STANjE STVARI

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top