Ђурђица Драгаш Архиве - Страница 3 од 8 - Јадовно 1941.

Почетна » Колумнисти » Ђурђица Драгаш » Страна 3

„Јер … ми смо иста крв“, пјеснички првенац Ђурђице Драгаш у Требињу

26. фебруар 2025.

У Музеју Херцеговине у Требињу, у суботу 01. марта 2025. од 18 часова биће представљена збирка поезије „Јер…ми смо иста крв“ Ђурђице Драгаш Вуковљак. Ријеч је о првој пјесничкој збирци коју чине стихови пуни сјете и туге, а коју Ђурђица посвећује свим невиним жртвама Покоља. Ђурђица Драгаш Вуковљак је уредницa привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда. Иако се дуго бави писањем а њени текстови и пјесме су објављивани на сајтовима удружења грађана „Јадовно 1941.“ и РТС-a, до сада није објавила књигу. Збирка пјесама Јер… ми смо иста крв њен је књижевни првенац. О поезији и књижевном изразу говориће Гордана Достанић из удружења Огњена Марија Ливањска из Београда, а о инспирацији за ову

Ђурђица Драгаш: Због истине, због незаборава и оних невиних душа које траже мир

26. фебруар 2025.

Случај је хтео да ми баш истог преподнева стигну поруке од двојице поштованих пријатеља са Фејсбука, двојице истомишљеника и, на неки наш начин, саборца. Председник удружења „Јадовно 1941.“ Душан Басташић ми је проследио мејл који му је стигао из Данске. Послао му га је син Анђелке Драгаш која је неким чудом, као дете у колевци, преживела усташки покољ на падинама Требевића. Човек је, претражујући интернет, пронашао текст објављен на сајту удружења у којем је описан и од заборава отргнут злочин над његовом породицом (Kрстовдан породице Драгаш). Замишљам његово изненађење, радост, тугу, море помешаних осећања кад је прочитао ове редове. Ми, потомци чудом преживелих, најбоље знамо шта значи једно такво сведочанство.

Ђурђица Драгаш: КАМЕН ЛИЧКИ ОКО ВРАТА

17. фебруар 2025.

Вуче ме Лика к себи, проклета и благословена. Притисла ме равница,црница ми на груди легла,тешко ми небо војвођанско.Без сунца и звезда,без краја и почетка. У оку ми Лика,крвава и плава,невина и крива.Лика,исплакана,од чемера црна,јауком испарана.Лика,у роси окупана,мирисом опевана,лепотом окајана. Осташе ми тамо два извора,два ушћа,две радости.Остаде ми камен хладни на узглављу дечјем. Распорише ме,срце ми узеше,а живог ме оставише.Да их очима ископаним гледам,да их рукама одсеченим грлим.Да децу своју Господу дајем,преклану,обезглављену,обожену. Пуста ми је војвођанска њива,џаба јој класје злаћано,узалуд песма девојачка.не мирише ми гладноме хлеб паорски. Вуче ме Лика к себи,проклета и благословена.Не да ми крв да је заборавим,да је одболим непреболну.Не да ми камен лички око вратада у равници

Ђурђица Драгаш: Јама

4. фебруар 2025.

Очи не виде, ал’ руке осете, крв, лепљиви страх и влажну земљу која их прима к себи. Проклета да си… јамо!!! Голе гране милују тешки облаци.Мирише на снег и море, на со и увело лишће.Мешају се ветрови с југа и личка бура.Самује Велебит! Видим је тамо, крај шумарка… готово неприметну, неугледну, тиху.Открила је јесен. Прилазим јој клецавим кораком, удрхталог ока, распараног срца.Склањам гране, разгрћем давно увелу траву и гледам…Гледам у њено црно, бездано око. Нема сам,нема ни гласа, ни сузе.Само зубе стежем…. проклета да си… На коленима сам, црна и болна као њена утроба.Очи не виде, ал’ срце чује.Чује смех окрвављених звери и варницу с њихових канџи.Чује врисак, јауке, невини

Ђурђица Драгаш: ВЕЛЕБИТУ…

2. фебруар 2025.

Како да те не волим кад све моје у теби спава. Лутала сам ноћас по стазама твојим, вољени мој.Шапутала сам ти песму, луда од среће што се сретосмо поново.Нестајала сам и рађала се на изворима бистрим.Умивала се снегом што вечно спава на врховима твојим.Питала сам те, старино моја, што се не видесмо толико дуго.Ћутао си… знаш за грехе своје… Немој, подигни главу, замириши лепотом.Опраштам ти…Опраштам пусто Брдо Драгашко,опраштам Крушковаче и Јарчју јаму.Опраштам Шаранову и Катину безданку,Јамину и Јадовно,пашку гробницу плаву.Опраштам ти мили,ниси ти крив. Знам да си једар од младости њихове.Да си моћан од крви прокључале, момачке.Знам да су твоје траве косе девојачке.Да се модриш као очи дечје.Знам да си

Ђурђица Драгаш: НАШИ

27. јануар 2025.

Наши сте, наша вас крв оживела. Корацима нашим трагове остављате. Гледамо вас,очима што не стигоше да остаре.Плачемо сузама невиним,небеским.Носимо штит над главама вашим.Наши сте,наша вас крв оживела.Корацима нашим трагове остављате. Ал’ не знате ви то.Не знате одакле вам снага,ко вам путеве од корова чисти,ко вас од олује чува. Не знате да смо и ми живети хтели,сунцу руке пружати,од кише к небу расти.Не знате да су нас посекли,као пшеницу што не стиже да се класјем окити.Као јагњад, невину и белу.Као дрво младо, зелено и ломно.Не знате ви…. Праштамо вам јер…с неба се боље види.Ако ви не знате,ми знамо.Руке нам посекоше,ал’ чувамо вас,крилима нашим. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Ђурђица Драгаш: Очи Јованове

20. јануар 2025.

Питају ме, прогоне ме, чекају ме, гледају ме.. Уснуле, залеђене, скамењене,очи Јованове. Нежне, дечје, нељубљене,очи Јованове. Видим их у сваком кутку неба,чујем у свакој капи кише. Гледају ме из злаћаног класја,уплашене и окрвављене. Крију се у мраку Велебита, гоњене и ухваћене, рањене и уморене,очи Јованове. Отргунте са мајчиних груди, из очевих руку.Уплакане и престрављене, умируће очи Јованове. Очи што запамтише небо без месеца и мокру траву, задах крвника и мирис крви. Гледају ме, невиђене, заборављене.Питају ме, прогоне ме, чекају ме,очи Јованове. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Ђурђица Драгаш: Уочи Светог Јована

19. јануар 2025.

Далеко сте… прекрио је снег наше пусто село… Далеко сте, ал’ бићете сутра с нама… у пламену свеће, у нашој молитви, у осмеху једне Јоване и снази једног Вука. Кажу да се на Богојављенску ноћ отварају небеса, да се остварују жеље које те ноћи замислите.Био је синоћ пун месец, небо чисто, препуно звезда, а моје жеље превелике.Да смо здрави и да вас имамо…Ех… да имамо вас…Ал’ немамо… Увенуше заувек изданци нашег стабла. Осташе на Крушковачама ваше дечје очи, недоживљене љубави, нерођена деца.Осташе заједничке радости, свадбе и крштења.Oстаде живот…У вашим умирућим очима заледише се слике огњишта и црвених, ситних јабука што миришу на прозору до пролећа. Сутра нам је слава! Питам

Ђурђица Драгаш: Робље

15. јануар 2025.

Весламо ка смрти својој, ка острву проклетом. На леђима нам Велебит, зелен и мрачан. Изнад нас плаво,испод нас плаво,у средини галија наша.Робље смо са крстом око врата,са кућом родном у очима. Весламо ка смрти својој,ка острву проклетом.На леђима нам Велебит,зелен и мрачан. Прегазисмо га табанима крвавим,напунисмо ждрела његова животима нашим.Оживесмо,обожисмо безданке мрачнеочима дечјим,плављим од неба. Робље смо,зверским канџама оковано.Весламо ка хридима сивим.У пустињи оној смрт нас чека.Кези се разастрта по врховима каменим. Весламо…y очи је гледамо.Живи, а мртви.Без сутра,без страха јер….иза смрти је небо,плаво,наше,вечно. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Ђурђица Драгаш: ПЛАВО

30. децембар 2024.

Плаво је море у којем спавам, плаво као вечност, плаво од очију мојих… У мору плавом одавно спавам,очију плавих, широм отворених. Сањам…Кућу с прозорима што се к небу плаве,увојак плави у колевци са различком. Сањам….коње са прапорцима плавим,виловите, силовите,бесне од крви плаве. Сањам…ливаду плаву од мириса,руке његове, попут сомота плавог. Сањам…Јутро плаво и лавеж паса бесних,очи зверске, од плавих плавље,од црних црње. Сањам…Крв црвену на камену плавом,смрт црну на пучини модрој. Сањам…очију отворених,са увојком плавим на грудима,жељна руку од сомота. Плаво је море у којем спавам,плаво као вечност,плаво од очију мојих… Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Ђурђица Драгаш: Знам да сам поносна што си био мој ђидо

30. децембар 2024.

Е мој дједе, колико ме боле ове рушевине и твој труд који полако и сигурно нестаје. Знам да је болело и тебе, зато си и отишао прерано… И како да те не боли, како да заборавиш и затвориш та врата?! Гледам ове слике већ данима….и размишљам … Деда је био стваралац, мајстор, столар који је својим рукама градио живот и школовао децу. Сви прозори, врата, све дрвено што је постојало у овој кући и дворишту, његово су дело, његова мука и зној. И не само то! Оставио је мој вредни ђидо свој поштени и стваралачки траг и у селу… на кућама, шталама, у подрумима, на кацама (дрвеним бурадима) које је

Ђурђица Драгаш: КА МЕЋАВИ

13. децембар 2024.

Родила ме бела тама,донела ме снежна ноћ.Студеним ме млеком мећава подојила,међ’ боровима колевку свила. Расла сам к’о жито младо,зелено,усталасало,росом окупано. Стасала к’о класје зрело,једро,јако,сунцем окаљено. Посекла ме рука мрачна.Над понором душу пустих.Нека лети,млада,снажна.Нек’ се врати кући нашој,затвореној,угашеној. Нек’ отвори прозор к шуми,нека пусти јато птица.Нек’ полети ка мећави,бела,снежна,јамом небу обећана! Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Ђурђица Драгаш: НЕБО У ВОДИ

27. новембар 2024.

Лепо је и страшно јутро дивосељачко. Небо се у води огледа.Распукнуто и модро. Потоке Оке исплакале.Закукале за песмом девојачком.За коњима што грудима њиве ору.За капом црвеном са ресама црним,накривљеном,опеваном,на срцу исцртаном. Обелео снег стазе зарасле.Прекрио пустош,сакрио таму. Под пахуљама белим самују гробљатраговима зверињим изгажена.Нема птица.Немо је небо.И земља смрзнута тихује. Лепо је и страшно јутро дивосељачко.Као извежени покров за покојника,као младост по ливадама расута,изникла,погажена,вечношћу обожена! Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Ђурђица Драгаш: Јер… ми смо иста крв

21. новембар 2024.

У Кући Милановића у Бањој Луци промовисан је књижевни првенац Ђурђице Драгаш Вуковљак “Јер …ми смо иста крв’’, посвећен свим невиним српским жртвама – од Дивосела , преко Јадовна, Госпића, Пага, Гаравица, Пребиловаца – до највећег српског стратишта Јасеновца. Кроз потресне судбине страдалих у својим пјесмама Ђурђица поручује – дугујемо им незаборав, да се не би поновиле ’41. и ’91. година. Професор доктор Душко Певуља, директор Куће Милановића рекао је да је посебно срећан због промоције, зато што се прича о националном страдању уклапа у концепт ове куће српске културе. Српски културни образац, послије искуства 20. вијека, мора у себе да укључи и тзв. културу сјећања. Заправо није ријеч о сјећању, већ ова збирка свједочи о ономе што

„Јер … ми смо иста крв“, пјеснички првенац Ђурђице Драгаш у Бањој Луци

8. новембар 2024.

У Кући Милановића, у суботу 09. новембра 2024. у 18 часова биће представљена збирка поезије „Јер…ми смо иста крв“ Ђурђице Драгаш Вуковљак. Ријеч је о првој пјесничкој збирци коју чине стихови пуни сјете и туге, а коју Ђурђица посвећује свим невиним жртвама Покоља. Ђурђица Драгаш Вуковљак је уредницa привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда. Иако се дуго бави писањем а њени текстови и пјесме су објављивани на сајтовима удружења грађана „Јадовно 1941.“ и РТС-a, до сада није објавила књигу. Збирка пјесама Јер… ми смо иста крв њен је књижевни првенац. О поезији, књижевном изразу и инспирацији за ову збирку говориће сценариста Наташа Дракулић, испред издавача Момчило Мирић, предсједник удружења „Јадовно 1941.“ из