На скупштини Жупе у Дубровнику 8. марта 1914. изабрана је нова управа. Изабрани су : старјешина Мирко Комненовић; подстарјешина Др. Мато Грацић; тајник Јово Секуловић; благајник Петар Тошић; вођа Лесо Куртовић и од сваког соколског друштва по један члан управе. Одборници : др. Франо Кулишић, Давид Љубиша, Душан Суђић, Божо Милиновић, Александар Видојевић, Андро Балабушић, Душан Црногорчевић, др. Веселин Мрђен, др. Милош Мартић, Антун Крекић. За надзорнике Жупе изабрани су : за Боку Которску Богомил Јововић, а за Горњу Далмацију Вељко Покрајац. (29). Свој последњи слет Жупа је одржала на Далматинском Косову код цркве Лазарице, крај Книна на Видовдан 1914. Душановци су заједно са Српским соколима из Боке Которске корпоративно

На злонамерном захтеву за ревизију непостојећег српског „геноцида“ у БиХ, поднетог на личну иницијативу млађег Изетбеговића, јoш се ни штампарско мастило осушило није, а огласише се и првосвештеници римокатолички, као очекивани „пратећи вокали“ зле антисрпске намере! Нобеловац Андрић, иако католик по рођењу али српски писац по личном определењу, понајбоље је описао међуодносе три вере на једној земљи, и стране „куваре “ као нежељени прилог који већ вековима даје посебан укус, тим међусобицама. Од како су још у XIII веку добили писмено одобрење српских владара из породице Немањића, да у данашњој БиХ за пристигле рударе, који отворише модерне копове руде, угља и соли, слободно исповедају своју веру, почеше се RKC духовници

У Никшићу представљена књига др Јелице Стојановић. Одсликавање времена у коме је политика у сукобу са истином Никшић – Лингвистичко остварење професорке др Јелице Стојановић „Пут српског језика и писма“ осветлило је два аспекта историје српског језика у времену Вукове борбе за његову стандардизацију. Промоција овог вредног дела одржана је у Парохијском дому у Никшићу. Радови се баве историјским и актуелним статусом српске ћирилице и актуелног статуса српског језика у Црној Гори. – Ова књига одсликава и време у коме је политика у сукобу са истином и голим разумом. У Црној Гори, у званичној љубави су политика и антинаука. Без српског језика Црна Гора није Црна Гора. Једино је српски

После Мајског преврата у Београду 1903. јачала је активност српске омладине у Аустро-Угарској. Нови дух у Србији после преврата, слом режима грофа Куена у Хрватској, тешка криза режима у Босни после Калајеве смрти, буран протестни покрет у Далмацији, устанак у Македонији и споразум о реформама турске управе у Европи закључен у Мирцштету све је то будило нове наде. Крајем септембра 1903. одржана је скупштина српске академске омладине у Сремским Карловцима, да решава о „новим задацима омладине“. На састанку су учествовали ђаци из свих српских покрајина и пратили своје речи живим примерима из Далмације, Војводине, Босне и Македоније. Основан је Српски соко у Сремским Карловцима, а оснивач његов Лаза Поповић, предложио

Шта је и ко је заробио ум ове земље или , боље речено, ове државне заједнице? Како год размишљам о томе одговор ми лежи само у једном-Сарајево. Тамо је начин понашања постао мржња. Мржња према свему што не мисли као Круг 99, или као Бошњачки институт или као Бакир. Тамо се медији утркују у пласирању било чега негативног из “мањег ентитета”. Тамо је изговорити Република Српска тако тешко. Постоји само РС или мањи ентитет. Тамо је страдање дозвољено само једнима. Тамо је стран свако ко размишља наглас и ко је другачији. Ово је, наравно, званично Сарајево. Такву слику пружа. Нека се не увриједе они за које знам да нису такви.

Лондон – Политика Вашингтона према Балкану никада није имала смисла јер су САД желеле да очувају неке нације у заједништву, друге да раздвоје, док су истовремено неке случајеве етничког чишћења осуђивали, а неке игнорисали. Даг Бандоу, спољнополитички коментатор „Форбса”, написао је у свом ауторском тексту да је једина заједничка ствар, која је константна последица америчке политике, та да Срби увек губе. Како је навео, из Приштине и Београда допиру непријатељски тонови и претње, због чега је време да САД и ЕУ поново умешају прсте и „овога пута учине праву ствар”, наводи он, а преноси „Хафингтон пост”. Он у свом чланку помиње да је Југославија била вештачка творевина Версајског споразума која је

Поводом извештаја Стејт департмента о стању људских права у Хрватској за 2016., у којем су изнесене бројне критике хрватска Влада је саопштила да је та земља усвојила највише стандарде заштите људских права, као и да је одлучна да их и даље промовише, а посебно када је у питању заштита права националних мањина. У извештају Стејт Департмента је наведено да су социјална дискриминација, насиље према припадницима етничких мањина, женама и деци, као и корупција највећи проблеми у кршењу људских права у Хрватској. Хрватска влада је навела да је у погледу неких подручја која се у извештају перципирају као проблематична потребно истаћи да су она била наглашавана и у извештајима Стејт департмента

Пише: ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ 1. Ни по духу ни по памети, али сто језика говори. За читање предлажем дакле Дениса Мекшејна, Блеровог министра за Европу, данас типа који се у континуитету бави Балканом, што ће рећи да то не ради о својој памети и новчанику. Елем, Мекшејн у ауторском тексту на сајту Евроактива ламентује над тим да су Лондон, Париз, Берлин и Рим дигли руке од „Западног Балкана“, па је одбрана мира у том „најпроблематичнијем регону у Европи“ пала у нејаке руке Федрике Могерини. А њен највећи проблем на Балкану неће бити ни албанска експанзија, ни радикални исламизам, ни оживљено усташтво, већ – каже он – „српски реваншизам“. Према Мекшејну, националисти из

Тајна саветовања о доминацији на Балканском полуострву, одржавана још од краја 19. века. Темељ за „велику Албанију“ ударан док је Европа плашена „великом Србијом“ Македонија последњих месеци, а не би се погрешило ни када би се рекло година, личи на ринг кик-боксера, где се удара и рукама и ногама. А најчешће испод појаса. У рингу су две македонске партије – ВМРО-ДПМНЕ и СДСМ, односно њихови лидери Никола Груевски и Зоран Заев. Судије су, наравно, албанске партије, а пре свих ДУИ и Беса. Њихов задатак је да суде у корист „тиранске платформе“, која слободније речено подразумева албански као званичан језик у Македонији и серију потеза који би довели до поделе Македоније