Док су се други тихо згражавали над поступцима хрватског репрезентативца (политичари), jедна жена подсjетила jе нациjу да – ниjе српски ћутати. И покренула петициjу коjом од Фифе тражи његово кажњавање и суспензиjу хрватске репрезентациjе са Мундиjала у Бразилу   Жена-храброст! Само уназад коjу годину, у вриjеме учесталих и наjсрдачниjих сусрета Бориса Тадића и Иве Јосиповића, jедан познати београдски историчар умало ниjе стављен на властиту националну ломачу због кварења помирења и jачања добрих односа, без баласта прошлости. Заправо, само jе одреаговао на отворено изречено противљење хрватског предсjедника легитимном, суду повjереном противљењу поступку оцjене ратне улоге генерала Драгослава Михаиловића поруком да би му било боље да брине о усташком покрету коjи jе

Леонардо Рашица, праунук Диане Будисављевић, о народу чиjу jе децу спасавала његова прабака: Упознао сам Дианину децу. Сећаjу се стравичних усташких злочина, из њих понекад излази туга, можда осећаj неправде, али никада огорченост   Када размислите о значаjу и величини њеног дела готово jе невероватно да сам чак и jа, њен праунук, за то сазнао тек када сам имао готово 30 година. Прошло jе више од десет година откако сам први пут чуо за Јасеновац. Моjа бака Јелка, Дианина наjстариjа ћерка, ниjе имала обичаj да много говори о делима своjе маjке. Једном ми jе, онако успут, поменула да jе њена маjка спасла “неку” децу током Другог светског рата. Био сам тада тинеjџер

Представљање књиге ‘Вуковар и његов стожер’ академика Јосипа Печарића на краjу jе прерасло у низ Печарићевих шовинистичких испада за говорницом. Дио претходних говорника истицао jе пак фигуре попут ‘поновних улазака у ровове’, ‘нових крвавих битака’ и ‘плаћеничких Владиних медиjа’       Окупљање стотињак заинтересираних у дворани Удруге специjалне полициjе из Домовинског рата почело jе, иначе, достоjанствено, одавањем минуте шутње погинулима у Домовинском рату. На представљању књиге су се поjавили бискупиВладо Кошић и Валентин Позаић, генерали Младен Маркач, Томо Медвед, Давор Домазет Лошо и Марко Лукић те вође инициjативе Стожер за обрану хрватског Вуковара Владо Иљкић, Томислав Јосић и Сњежана Патко. За умjетнички програм, како jе стаjало у наjави, био jе задужен познати тамбураш Станко Шарић коjи jе између поjединих говорника пjевао на плаyбацк. Од укупно петеро говорника, као

Вуковарски Срби, живећи у страху од усташке хистериjе, обjашњаваjу како се на судбини овога града темељи и jасно види комплетна хрватска лаж о грађанском рату на простору бивше Југославиjе  Ако jе мисао да „рат ниjе завршен тамо где ниjе окончан праведно“ игде присутна, онда jе то у Вуковару. Сваким jе даном порука све вероватниjа, jер Срби коjи су и после свега остали у овом граду, живе у великом страху од никад пораженог и сада jош повампирениjег фашизма. Како и не би, кад у оваj град свакога викенда долазе „осмаци“ из целе Хрватске да би снагом своjе младости, са тенка заробљеног у борби против Југословенске народне армиjе, испод усташког барjака и

Друштва „Душан Силни” и соколи у Србиjи су пре Првог светског рата примали делегациjе хрватских сокола свираjући хрватску химну да би истакли хрватску државност  и ако jе Хрватска тада била део Аустро-Угарске Монархиjе.  У Саборноj цркви у Београду 1897. освештена jе застава Душана Силног. Била су присутна изасланства из Хрватске, Русиjе, Чешке, Бугарске, Далмациjе и Срби из Воjводине. Делегациjа  од 22 хрватска сокола у соколском оделу са заставом и неколико излетника, коjу jе предводио подстарешина Стjепан Млинарић стигла jе 12. jуна 1897. у Београд. Хрватски соколи срдачно су дочекани на железничкоj станици. На станици jе био цео одбор „Душана Силног”.  На перону jе воjна музика свирала хрватску химну, после чега

У оквиру напора да се институционализуjе сећање на српске жртве у 20. веку Београдски културни клуб и Историjски проjекат Сребреница су 27. новембра у Малоj сали Коларчевог народног универзитета у Београду организовали трибину У име народа. Репресиjа у Србиjи 1944—1953. године. На истом месту смо у октобру одржали трибину посвећену српским жртвама у 20. веку и ово jе била прилика да се jедна тема о коjоj jе било речи – комунистички терор у Србиjи по окончању ратних операциjа – продуби и темељниjе прикаже публици. Датум одржавања трибине, 27. новембар, сумболично jе изабран jер jе на таj дан београдска Политика обjавила Саопштење  воjног суда Првог корпуса НОВЈ у Београду о суђењу ратним

Српско Министарство спољних послова послало међународноj заjедници списак испада национализма коjима су изложени Срби у Хрватскоj. Српска мањина у Хрватскоj очекуjе реакциjу ЕУ.   Уништена спомен-плоча на Пагу   Из дана у дан из Хрватске стижу вести са истим предзнаком. Усташки покличи уjединили су и навиjаче Динама и Хаjдука, коjи се не уjедињуjу лако. Све су учесталиjе и директне претње, наjпре директорки центра „Јасеновац“, а сада и министру Жељку Јовановићу због српског порекла. Влада Србиjе обавестила jе о томе све земље у коjима има дипломатска представништва. Министар спољних послова Србиjе Иван Мркић каже да нико не може да прихвати такво понашање. „Отприлике чинимо све што jе у нашоj моћи да

Плaћa кojу примaм дoвoљнa je дa из њe мoгу издвojити зa jeдну студeнтску стипeндиjу. Aкo oд дeсeт дoжупaнa, три сaбoрскa зaступникa и других дужнoсникa свaткo будe стипeндирao jeднoг учeникa или студeнтa, пoмoћи ћeмo групи млaдих Србa и зajeдницу кaдрoвски jaчaти, истичe зaмjeник жупaнa Kaрлoвaчкe жупaниje Синишa Љубojeвић Прeмa пoпису стaнoвништвa из 1991., нa пoдручjу Kaрлoвaчкe жупaниje живjeлo je oкo 45.000 Србa, oднoснo 25 пoстo стaнoвништвa. Њихoв je брoj, прeмa пoпису из 2001., пao нa 15.651, a joш дeсeт гoдинa кaсниje, Србa je 13.408, oднoснo чинe oкo дeсeт пoстo стaнoвништвa. O прoблeмимa и тeшкoћaмa припaдникa српскe зajeдницe нa пoдручjу Kaрлoвaчкe жупaниje рaзгoвaрaли смo сa зaмjeникoм жупaнa Синишoм Љубojeвићeм, кojи je уjeднo и

„Буди радан и вриjедан члан Отаџбине, jедном риjечjу, буди оно што треба да будеш: частан човjек.”     Карахом jугословенске илузиjе поткраj прошлог виjека српски народ jе ушао у период кризе идентитета. Неоимпериjална ревизиjа историjске свиjести чини да потрага за националним вриjедностима и грађанским достоjанством дjелуjу као Сизифов посао. Ако томе додамо jош да jе национализам оптерећен jугословенским искуством, не увиjек без разлога, и прокажен као искључивост, постаjе jасно да темеље здравом патриотизму ваља тражити у предjугословенским узорима. Један од оваквих узора jе, нема сумње, српски књижевник, политичар и народни трибун Петар Кочић. Кочићево дjело, инспирисано идеjом националног jединства и борбе против рђаве туђинске управе, своjеврстан jе путоказ како се

Једина точка коjа може угрозити милениjски мир у Еуропи jест наше подручjе. Хрватска jе у ЕУ примљена с мисиjом да смируjе таj канцерогени пункт. Овим догађаjима ставља под сумњу своjу способност да постане битни фактор мира за циjелу запаљиву региjу  Књига Славка Голдштаjна »1941 – година коjа се враћа«, након што jе доживjела два хрватска и jедно српско издање, те након пет освоjених награда, доживjела jе и – за хрватске прилике – незабиљежено међународно признање: почетком студенога обjављен jе њезин енглески приjевод у издању наjпознатиjега свjетског књижевног часописа New York Review of Books. Тако jе Славко Голдштаjн постао првим хрватским писцем чиjа jе књига обjављена код тог свjетски угледног издавача. (Готово истовремено,

На црном тржишту поверљивих документа поjавила се архива Крунослава Драгановића, злочинца и великодостоjника из НДХ. У Хрватскоj припремаjу терен да, поред Степинца, буде уведен у ред посвећених. Документи из хрватске СДБ НА црном тржишту поверљиве документациjе поjавио се после 36 година шифровани дневник, преписка и записници са саслушања Крунослава Драгановића, jедног од наjзначаjниjих римокатоличких великодостоjника Независне Државе Хрватске. Реч jе о злочинцу коjи jе, парадоксално, као слободан човек мирно умро у СФРЈ, наглашава историчар проф. др Вељко Ђурић Мишина. – Сад jе откривена Драгановићева бележница у коjу jе од 1941. записивао битне ствари и прилагао поверљиву преписку. Један део бележака писан jе на латинском, а део jе у шифрама –

С обзиром на околности са коjима jе почео оваj есеj, неопходно jе да се у поjединостима размотре оне три завере, у коjима jе историjска наука решавала питање одговорности за светски рат и одговорности за убиство престолонаследника Франца Фердинанда у Сараjеву 1914.     Научна истраживања су у свакоj од те три завере открила нешто ново коjе раниjе ниjе било познато, па jе лакше да истраживачи упласте оно што jе покошено. Само по себи се разуме да таj задатак задуго неће бити завршен, jер jе ова наука о рату и атентату 1914. толико оптерећена предрасудама, стариjим него што су догађаjи 1914. Оне се наjспориjе растачу и ишчезаваjу, ако jе уопште данас