Slobodan Antonić: Ko je napravio Jasenovac – fašisti ili Hrvati? (2)

Datum objave: nedelja, 29 decembra, 2019
Veličina slova: A- A+

Pokolj 1941-1945. nije se desio kao učinak dva kamiona uvezenih fašista. I da, na delu je dubinska hrvatska politička kultura i njen projekat istrebljenja.

Slobodan Antonić (Foto: Sonja Rakočević)

Samo dominacijom starčevićanske ideologije u hrvatskoj političkoj kulturi može se objasniti masovno šikaniranje Srba u „Trojednici“ pre 1914.

Tu je parola „Ko hoće da bude Srbin, nek ide u Srbiju!“ (ovde38); tu je ulična budnica „Udri, udri, in der Stadt, Slavo-Serbom štrik o vrat“ (isto); tu je „mržnja na kirilicu“ (118), za koju hrvatska omladina „nalazi najveću nasladu u tome, kad može, koji natpis kirilicom zamazati blatom, a u samom Zagrebu još nečim gorim“ (124); tu je mržnja na „ekavštinu“ (126); tu je mržnja na svaku pomenu reči „Srbi“ i „srpski“ (128-129).

Samo dominacijom starčevićanske ideologije u hrvatskoj političkoj kulturi mogu se objasniti progoni Srba u Zagrebu 1895, 1899. i 1902. („dva dana paljene su i pljačkane srpske trgovačke radnje, demolirani srpski stanovi“; ovde), mogu se razumeti pogromi nad Srbima u BiH i u Hrvatskoj 1914. („tada bi se dogodilo Srbima ono što ih je snašlo 1941-5, ali je to sprečila Mađarska vlada“; ovde), kao i masovni zločini nad civilima u Mačvi i Podrinju 1914. („počinili su hrvatski vojnici (13. Zagrebački korpus sa sedam hrvatskih divizija – S. A), zaluđeni od starčevićanaca i Stjepana Radića, nečuvena nedela, koja ne izostaju iza Pavelićevih 1941-5“; ovde; „sadistički i patološki neprevaziđena“; ovde 317).

„Rasčovečavanjem srpskog naroda“, objašnjava Karganović, „Starčević je psihološki pripremao Hrvate za zverski obračun s bespomoćnim srpskim življem. Sada je svaki Hrvat, svaki `kumek`, mogao mirne duše da zakolje svakog Srbina, da ga obesi o najbližu vrbu, ili da ga zvizne sekirom kao zreo nakot“. Jer, kako smo videli da je učio Starčević, Srbi i nisu ljudi, nego „skotovi“, „nečista pasmina“ i „razbojnički nakot“.

* * *

Višedecenijska zatrovanost hrvatske političke kulture starčevićanstvom i kontinuitet dubokog antisrpskog šovinizma, čiji je Jasenovac bio samo prirodni završetak, ne uočavaju se jasno i zbog dominacije Radić-Mačekovog HSS u razdoblju 1920-1941, u Hrvatskoj.

Radić se doživljava kao „republikanac“ i „seljački tribun“, Maček kao „vešti oportunista“, a obojica kao „federalisti“ koji su se samo borili protiv „velikosrpskog centralizma“.

Međutim, Radić je do 1918. bio seoska frakcija pravaštva, mada ograničenog uticaja – pošto seljaci u Hrvatskoj nisu imali pravo glasa.

„Svoju ideologiju Radić je počeo kao beskompromisni pristaša Starčevića – on mu je bio ideal, njime je bio oduhotvoren (…). Jedna nit, neiskidana i nerazkidljiva, vodi od Starčevića do Pavelića ali ona ide kroz Stjepana Radića, čija je uloga ovde možda presudna“ (ovde 13; 17).

„Radić je svoju seljačku republiku stavio na temelj i u okvir Starčevićevog pravaštva” (ovde 209). Radić je, „ma koliko na prvi pogled različan od Starčevića, uglavnom njegov učenik i naslednik. Naročito po elementu mržnje (…). Radić je produžio baš odande gde je `otac Hrvatske` bio stao. Ko bude čitao Starčevića i Radića taj neće biti iznenađen pokoljima Srba u Hrvatskoj Pavelića.

Stjepan Radić (Izvor: Sve o Srpskoj)

Starčević, Radić i Pavelić, to je politička i duhovna dinastija hrvatska, tri `oca Hrvatske`, koji se ne mogu zamisliti jedan bez drugog“ (ovde 68; 69).

Radić je do 1918. otvoreno zastupao pravaštvo. On u listu Hrvatsko pravo 1908. piše da je „srpstvo – protivkatolički program“ jer „hoće da razori katoličanstvo“, da je „na prostoru hrvatskih zemalja sve pučanstvo samo hrvatsko i samo to je državotvorni faktor“, te da „slavosrba u Hrvatskoj imade jedva 20.000 koje je stvorila propaganda“ (nav. ovde 35).

On u Saboru 1910, izjavljuje da „u Hrvatskoj ne smije biti srpske politike, niti oprečne niti različne hrvatskoj politici“ (84), a 30. marta 1914. drži govor protiv zahteva Srba da u Hrvatskoj mogu da pišu ćirilicom (80).

I Radićeva politika je, do 1920, radikalno pravaška. Ne učestvuje u Riječkoj rezoluciji i protivnik je Hrvatsko-srpske koalicije, nema veze s Jugoslovenskim odborom (58), zalaže se za Kraljevinu Hrvatsku koja bi obuhvatala i Sloveniju, BiH i Vojvodinu (jer „ovdje može biti samo država hrvatska“; 26), a protivnik je ujedinjenja sa Srbijom („Mi nećemo zajednice s njome, već hoćemo Hrvatsku seljačku republiku“; 65).

Radić skuplja 200.000 potpisa za peticiju Pariskoj mirovnoj konferenciji „protiv srpske okupacije hrvatskih zemalja“ (66) i ne priznaje Narodno vijeće i njegovu odluku o ujedinjenju. Iako izbore 1920. dočekuje u zatvoru i ne vodi agitaciju, njegova otvoreno antijugoslovenska stranka, međutim, na opšte iznenađenje, ubedljivo pobeđuje u Hrvatskoj. Jer, seljaci su dobili pravo glasa, a oni su odavno zaraženi starćevićanstvom (Dimitrije Matić još 1848. upozorava da „sveštenstvo i prostota mrze Srbe“; ovde 82).

Radićev trijumf još je veći na izborima 19231925. i 1927.

Radić svoju pobedu na izborima 1920. i 1923. tumači kao plebiscitarno opredeljenje Hrvata „za slobodnu Hrvatsku državu“ (72), a njegov sporazum s Pašićem 1925. i sami Hrvati vide kao potez taktičkog oportunizma. Radić, naravno, ne koristi otvoreno Starčevićevu srbomrzačku retoriku, ali ispod žita šalje signale o mogućem etničkom čišćenju Srba iz Hrvatske.

Tako je, u jednom razgovoru s delegacijom iz Dalmacije, rekao da „ako je Ataturk istjerao Grke iz Male Azije, koji su tamo živjeli 4000 godina, i mi ćemo se osloboditi Srba koji su u naše zemlje stigli tek prije 300 godina“ (78).

Što se Mačeka tiče, iako je i on ogovarao Srbe da su, kako kaže Dučić, „vizantijski i balkanski narod, koji zlostavlja prefinjeni narod hrvatski i zapadnjački“ (ovde 114), njegov politički antisrbizam već je bio više rezultat „fanatizovanih (hrvatskih) masa“, koje su „vremenom postale same gospodari situacije, da su one terorizirale i svoje vođe“ (107). „Val mržnje je išao kao poplava. Došlo je i da hrvatski hoteli, u Primorju nisu izdavali sobe srpskim porodicama, ni čašu piva Srbinu za stolom u kavani“ (114).

Maček, zapravo, više sam nije ni morao nešto posebno da indukuje Hrvate starčevićanstvom. Ono je do njegovog doba postalo samopodrazumevani temelj hrvatske političke kulture. „Linija hrvatske nacionalne politike od Starčevića na Franka, i zatim na Radića i na Mačeka, išla je uvek u svom logičnom i neprekidnom pravcu“ (120).

Vladko Maček, lider HSS-a posle smrti Stjepana Radića (Izvor: Sve o Srpskoj)

Jer, u Kraljevini Jugoslaviji su se, posle hrvatskog plemstva i sveštenstva, i hrvatska buržoazija i seljaštvo do kraja antisrpski politički fanatizovali.

Adam Pribićević piše o dubokoj frustriranosti hrvatskih purgera činjenicom da, posle 1918, kao katolici više nemaju automatsku prednost nad „grko-iztočnjacima“.

„Hrvati su bili u Hrvatskoj vladajući narod, a u svima drugim južnim pokrajinama AU, kao rimokatolici, privilegisani prema Srbima. Godine 1918, ta srpska raja izjednačila se s njima.

S obrazovanjem Jugoslavije starčevićanac, lišen zaleđa Beča, ne može Srbe ni goniti ni vređati; mora zaboraviti na reči `Vlah` i `vlaška svinja`; mesto Apostolskog rimokatoličkog cara i kralja, dolazi za kralja prezreni Vlah, `šizmatik`. Starčevićanci su se naučili pljuvati Srbima u lice kad god ih zasvrbi u grlu. I kako to više nije bilo moguće, oni su su postali nesrećni, pa ih ne bi bilo moglo zadovoljiti, da se Jugoslavija u raj pretvorila.

I dok su Slovenci, Česi, Slovaci, Rumuni, Rusini, čak i Nemci, „bili prema Jugoslaviji bolje raspoloženi nego prema Mađarskoj – Jugoslavija im je dala škole, kulturne, privredne i političke organizacije, a Srbi ih nisu hteli srbizirati, kao Mađari“ – Hrvati su aktivno rušili ovu južnoslovensku zemlju, čak i kada su 1939. dobili sve što su tražili: pravu „državu u državi“ (Hrvatsku banovinu). Jer, njihova politička kultura bila je već sva prožeta starćevićanstvom koje ih je učilo da ne treba da imaju bilo šta s „pasminom“, „skotovima“ i „razbojničkim nakotom“.

Maček je 10. aprila predao ustašama u ruke ne samo celokupnu organizacionu strukturu Banovine i HSS, već i legitimitet da nadalje vode realizaciju hrvatskog nacionalnog projekta.

Paravojna organizacija HSS i Banovine – Mačekovi zaštitari – „od prvih dana se pojavila u službi ustaša“ i „nakon proglašenja NDH, postala prva oružana sila u službi ustaškog pokreta“ (ovde 29).

Masovni pokolj Srba u NDH, koji je odmah zatim otpočeo, bio je, gledano hronološki, prvi genocid u Drugom svetskom ratu.

Izvor: Sve o Srpskoj

On se desio pre početka nemačkog genocida nad Jevrejima. Fabrika smrti Aušvic II (Birkenau), otvorena je oktobra 1941, dok je Jadovno počelo s radom već u maju, logor na Pagu u junu, a Jasenovac u avgustu 1941. godine.

Pokolj u Gudovcu (selu gde je živeo Martin Čikoš, sekretar HSS, a docnije istaknuti ustaša) upriličen je već 28. aprila 1941, pokolj u Veljunu počeo je 6. maja, a Glinski pokolji 13. maja 1941.

Tokom maja, juna i jula 1941. u stotinama mesta Hrvatske i BiH odvijali su se masovni masakri noževima, sekirama, maljevima, kundacima, motkama i bacanjem u kraške jame.

Pokolj je bio unapred planiran: „još pre nastanka NDH, ustaše su uz pomoć velebitskih stočara Hrvata sačinile `radnu kartu` sa preko stotinu obeleženih jama, u koje su planirali da bacaju trupla mrtvih“ (slično ovde). Ali, Pokolj je bio istovremeno i spontan: njega su u mnogo slučajeva sprovodile „tzv. divlje ustaše – lokalne formacije hrvatskih i muslimanskih milicija“ koje su bile „pravi podstrekači i organizatori pogroma“ (ovde 52-3).

Ovaj planirano-spontani pokolj, masovan po lokacijama i žrtvama, bio je moguć samo kao rezultat dubinske političke kulture, u čijim temeljima su bili ukorenjena mržnja i s njom povezan projekat istrebljenja.

Kada danas pogledamo kartu i hronologiju Pokolja, videćemo da su masakri bili sinhronizovani, na međusobno vrlo udaljenim mestima – u doba kada nisu postojala savremena sredstva obaveštavanja, uz isti načini ubijanja – od opkoljavanja sela do pohoda na škole s pravoslavnom decom, uz iste metode mučenja – do detalja, pri čemu nijedan kraj NDH nije preskočen“.

„Hrvati su ubijali Srbe i u krajevima zabačenim, u selima gde nisu čuli za Pavelića. To je rezultat upornog vaspitavanja za nedela. Jasenovac je dugo pripremano pakleno postignuće“.

 * * *

Dakle, Jasenovac i Pokolj 1941-1945. samo su formalno zločini fašista i fašizma. Suštinski, oni su delo dubinske hrvatske političke kulture šovinizma i stoletnog projekta istrebljenja Srba.

„Kada se Pavelić vratio u Hrvatsku, on nije ništa morao posebno da radi. Sve pripreme su bile završene. Hrvatska javnost bila je spremna za ono što će se dešavati“.

Ta dubinska politička kultura dominantna je i danas. To se vidi ne samo po slavljenju Bljeska i Oluje, kao čina kojim je u Krajini dovršen genocid otpočet u NDH. Vidi se to i po odnosu prema Starčeviću.

Najveća hrvatska novčanica od 1000 kuna ima lik Ante Starčevića. Jedno od najvećih studentskih naselja u Zagrebu nosi njegovo ime. U popularnoj kulturi Starčevića zovu „ocem domovine“ (ovdeovde ili ovde). A Zoran Milanović je pobedio na izborima u SDP-u, a zatim i na parlamentarnim izborima, pošto je levičarski izjavio da su „Starčević i Radić temelji hrvatske kuće bez kojih nema prizemlja ni prvoga kata“.

Stari luđak, kog su čak i pojedini njegovi savremenici među Hrvatima nazivali „apostolom mržnje, (…) bolesne mašte“ (v. ovde 137), u hrvatskoj nauci, danas, dobija najistaknutije mesto.

„Začuđujuće je koliko je sadržaj njegova naučavanja o hrvatskoj državnosti ušao gotovo u podsvijest hrvatskih ljudi“, piše o Starčeviću znanstvenik iz zagrebačkog Instituta za filozofiju (tekst je, inače, indeksiran kao „znanstveni članak“; ovde 129).

Starčevićevi spisi su, po ovom naučniku, „sastavni dio hrvatske predaje“, pošto je on „uspio dovesti do političkoga pojma hrvatsku pravnu baštinu i povijesno iskustvo“, te „doveo do svijesti hrvatsku običajnost i ćudorednost“ (129). Stoga je Starčević s pravom slavljen kao „veleum i mudrac hrvatskoga naroda“ (130). On je ostvario veliki „utjecaj na najrazličnije krugove hrvatskih intelektualaca i u političkom i u književnom okružju“ (130), a „u njegovu djelu je na osobit način iznesena na svjetlo dana politička i duhovna supstancija na kojoj se na koncu dvadesetoga stoljeća i mogla oživotvoriti ideja (nezavisne) hrvatske države“ (129).

Ante Starčević (Izvor: Sve o Srpskoj)

Ali, sve što je ovaj hrvatski naučnik napisao potpuno je tačno! Druga nezavisnohrvatska država u HH veku, baš kao i ona prva, nastala je na političkoj kulturi starčevićanstva, za koju su Srbi, bili i ostali, samo „skotovi“ i „nakot“ za istrebljenje.

No, taj projekat nije završen. Pošto su Srbi istrebljeni iz NH 2.0 i FBiH – gde ih je danas milion manje nego 1991, izvršioci hrvatskog Projekta bacaju oko i na druge teritorije.

Zašto se u Zagrebu upriličuje manifestacija „Srijem Hrvatskoj“? Zašto u časopisu Matice Hrvatske stoji da su „Srijem i sjeverozapadna Bačka“ „olako prepuštene hrvatske teritorije“? Zašto Hrvati jednu od svojih županija zovu „Vukovarsko-srijemska“ (a ne zapadnosremska)? Zašto imajuProjekat Slavonija, Baranja i Srijem“ (a ne Zapadni Srem) ili izložbu „Slavonija, Baranja i Srijem“ (a ne Zapadni Srem)?

Zašto hrvatska predsednica govori o „Vojvodini i Srbiji,“ kao o dve „susjedne zemlje“? Zašto napada „srbijansku državu“ zbog „Hrtkovaca, simbola stradanja Hrvata Vojvodine“, jer su, navodno, „deseci tisuća vojvođanskih Hrvata morali napustiti svoje domove“? Zašto i MIP Hrvatske zvanično izražava zabrinutost zbog „tisuća prognanih Hrvata, ali i svih pripadnika hrvatske nacionalne manjine koji (danas) žive u Vojvodini“?

Zašto predsednica, posle fudbalske utakmice Hrvatska-Mađarska, govori o radosti „cijele Hrvatske”, kako kaže – „od Visa do Kupresa“ (a Kupres je u Livanjskom kantonu, u BiH)? I zašto ministar odbrane Hrvatske na kninskoj tvrđavi izjavljuje da je „Hrvatska vojska spremna na nove Oluje“?

Zar sve ove „slučajnosti“ i „lapsusi“ ne pokazuju da se nosioci dominantne hrvatske političke kulture, nakon što su završili posao u Hrvatskoj, ne smiruju.

A zašto?

Zato što za genocid nije kažnjena nijedna Hrvatska. I zato što su se uverili da se formula „tri trećine“ na kraju – isplati.

Stoga će izvršioci Projekta, u prvoj povoljnoj situaciji, želeti da nastave (nekažnjeno) posao i u Banja Luci, na Koridoru, u Hercegovini, u Bačkoj i u Sremu… I sve što su radili 1941-1945. i 1991-1995. u Glini, Pakracu, Kninu ili Mrkonjić Gradu, sada bi nastavili da rade i u Šidu, Subotici, Trebinju ili u Zemunu. Samo ako im se ukaže prilika.

Otuda je ideologema o dva kamiona „fašista“ koji su došli i napravili Pokolj i Jasenovac ne samo lažljiva, već i opasna. Pogotovo je opasna u kombinaciji s ideologemom „počistimo najpre sopstveno dvorište“.

Znate li šta je na tu poruku iz Beograda odgovorila Ruža Tomašić? „Neka oni mole boga da mi ne počistimo svoje dvorište, jer ako mi počnemo čistiti svoje dvorište, imat će oni još jako puno Srba iz Hrvatske koji će morati ići u Srbiju“.

Ova političarka je u Hrvatskoj izabrana za EU poslanicu „ne uprkos, već upravo zbog takvih izjava“. Nije li to dobar pokazatelj da je Veliki hrvatski projekat ne samo živ, nego da ima i svoje očekivane nastavke?

Priča o „dva kamiona fašista“ i o tome da će „sve će biti u redu“ samo ako svako čisti „sopstveno dvorište“ opasna je jer nas zavarava. Jer nas laže. Jer nas umrtvljuje i sprečava da budno pratimo sve opasnosti koje nam prete.

Naslovna strana srpskog tjednika Novosti; Ruža Tomašić (Foto: Darko Tomas/Cropix)

Moramo da znamo kako nam se zove neprijatelj i kakvi su njegovi dalji planovi, „da bismo se zaštitili od pokolja. Jer, srbocid nije okršaj, nego projekat“.

Ne, Pokolj 1941-1945. nije se desio kao učinak dva kamiona uvezenih fašista. I da, na delu je dubinska hrvatska politička kultura i njen projekat istrebljenja.

S druge pak strane, moramo da budemo svesni da nema nikakvih „ljudi“ kao apstraktnih  žrtava Jadovna i Jasenovca. Ono što jedino postoji to je zaklano i u Savu bačeno srpsko dete.

Kako kaže Hana Arent, „Kada ste napadnuti kao Jevreji, morate se braniti kao Jevreji. Ne kao Nemci ili građani sveta ili zagovornici ljudskih prava. Ne, nego: šta mogu konkretno da uradim kao Jevrejin?“

E pa, šta kao Srbi treba da uradimo, konkretno i sada?

Najpre, da svojoj deci govorimo istinu o Jadovnu i Jasenovcu – bez obzira šta nam pričali „sociolozi“ i „pomiritelji“.

I, kao drugo, da se uvek držimo stare, spasonosne devize – pogotovo kada je reč o našim panonsko-jadranskim komšijama i njihovoj političkoj kulturi. A ona je tako jednostavna, i tako samorazumljiva.

Budno oko i suv barut!

Oprema: Stanje stvari

(Sve o Srpskoj, 25. 12. 2019)

Vezane vesti:

Antonić: Ko je napravio Jasenovac – fašisti ili Hrvati? (1)

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top