“Било ми је јасно да је рат неизбежан, јер је Симовићева влада била потпуно у рукама енглеских плаћеника” У извештају “Комисије за испитивање одговорности у вези државног удара од 27. марта 1941. године” налазе се и подаци о држању Драгише Цветковића. Према изјавама Цинцар-Марковића, Душана Пантића, Данила Вуловића и других, Немци нису имали поверења у Цветковића, што је знатно отежавало уређење односа са њима. Цветковића су Немци сматрали за пријатеља Француске, противника национал-социјализма и фашизма. Њему је приписивана иницијатива за преговоре вођене са француском владом и Генералштабом о образовању балканског фронта против Осовине. Документа француског Министарства спољних послова, заплењена од Немаца на станици Шарите сир Лоар (Ла Цхаритé сур Лоире),

Бањалука – Бањалучанки Живани Радосављевић (80), која је као седмогодишња дјевојчица преживјела стријељање током Другог свјетског рата и истог дана остала без читаве породице, туга и бол за најмилијима и данас раздиру срце и душу. Сјећања на страдање родитеља и сестре деценијама су жива у срцу ове старице, а неописив бол је њен вјерни сапутник, јер ни до данас није сазнала гдје су сахрањене њена мајка и сестра. Радосављевићева, која већ годинама живи у Београду, наводи да је остварила готово све своје снове, нагласивши да јој је једина неостварена жеља да се поклони најмилијима и након 73 године коначно сазна гдје су сахрањени. – У јануару 1944. године стајала сам

Кнез је отпочео да се колеба. Губило се драгоцено време. Кнез се до последњег тренутка надао да ћемо неким чудом избећи прилажење Пакту. Али, када је видео приликом саветовања у Крунском Савету да се нема куд, почео је озбиљно да размишља о својој оставци на положај првог намесника У окупираном Београду, у новембру месецу 1941. године, пуковник Танасије Динић поднео је тадашњем председнику српске владе генералу Милану Недићу извештај “Комисије за испитивање одговорности у вези државног удара од 27 марта 1941 године”. Цео материјал објавио је Драгиша Цветковић у својим “Документима о Југославији”, свеска 10, почетком 1958. године. Строго поверљив извештај датиран је 20. новембра 1941. године и садржи исказе:

Кад су Вукашину Мандрапи, због одбијања да каже “Живио Павелић!”, одсекли оба уха и нос, и кад су запретили да ће му извадити срце, он је џелату рекао: “Ради ти, дијете, свој посао!” НОВЕМБРА 1942. Титова загребачка пријатељица Ванда Новосел, која је неколико месеци 1942. провела у Јасеновцу, сведочила је Титовим блиским сарадницима о ономе што је видела својим очима: – У јуну (1942), у логор је дошла њемачка комисија за одашиљање радника на рад у Њемачку. Узимали су православне мушкарце и жене. – Тада је почело систематско истребљивање православки, “чишћење” оних које Њемцима нису биле потребне за рад. Убијали су све жене старије од 50 година, затим оне које

Историчар др Срђан Цветковић о инициjативи да се напокон обелодани истина о репресиjама комунистичког режима над народом од 1944. до 1953. О томе да се власт после Другог светског рата обрачунавала са политичким неистомишљеницима, а затим и са непослушницима у сопственим редовима, одавно се већ jавно говори а од скора документовано и обjективно научно истражуjе. Али праве размере те масовне трагедиjе сагледаваjу се тек однедавно, пошто jе др Срђан Цветковић, научни сарадник Института за савремену историjу у Београду, издао тротомну књигу „Између српа и чекића” о репресиjи у Србиjи од 1944. до 1991. и са броjним сарадницима приредио изузетно запажену мултимедиjалну изложбу У ИМЕ НАРОДА! у Историjском музеjу Србиjе (април-август

“Ја сам пристао да понесем свој део одговорности у пучу 27. марта као и у догађајима који су затим следили. Али, брзо се показало да сам изманипулисан. Сада је рат готов и све је то завршено”, рекао је вођа пучиста по повратку у земљу “Био сам затечен када сам у предсобљу те виле угледао познатог пучисту из марта 1941. године, генерала Душана Симовића! Читао је ‘Политику’ и мирно, сталожено, седео у том простору, уживајући у пијуцкању кафе!” Ово су речи Владимира Живанчевића (фељтон у ‘Политици’, 1. фебруар 1997. године, под насловом “Један чудан живот у земљи Србији”). Сцена се одиграва 1946. после Симовићевог повратка у Београд. Живанчевић је био повереник

Иза Радоја и брата му Жике је лично Слободан Јовановић, а њима се озбиљно супротстављају Парижани Драгиша Цветковић и Часлав Никитовић. У Паризу живи и кнез Павле и сада је, на основу података из Архива који је стигао са Колумбија универзитета, сасвим могуће рећи да је кнез Павле тих година започео стрпљиво склапање мозаика трагедије која га је задесила На десетогодишњицу од пуча, у југословенској емиграцији распламсава се сукоб виновника и жртви 27. марта. Лондонски часопис Интернатионал Аффаирс објављује напис Радоја Кнежевића, портпарола “Југословенског народног одбора”, у коме овај оправдава пуч вишим циљевима и уједно највише неистина баца на кнеза Павла (истом циљу је послужила и једна брошура “ЈНО” насловљена

Кнегиња Олга је знала да њен муж често сања убиство краља Александра Обреновића и краљице Драге 1903. Јер, као што је много пута говорио: тада је све почело… Јутро, 14. септембар 1976. године. У најотменијем предграђу Париза, у Неију, у Америчкој болници, у тишини, протичу последњи сати живота српског кнеза Павла Карађорђевића. Прошло је 35 година од када је 27. марта возом напустио Србију. Дан када је изгубио свој положај, своју славу, богатство, Музеј, слике, мир, срећу своје породице… И своју домовину. Али, бесмртност му нико не може узети. Она је педантно похрањена на Колумбија универзитету у Њујорку. У шеснаест кутија налази се 12.000 вредних докумената које је архивирао амерички