Кад су Вукашину Мандрапи, због одбијања да каже “Живио Павелић!”, одсекли оба уха и нос, и кад су запретили да ће му извадити срце, он је џелату рекао: “Ради ти, дијете, свој посао!” НОВЕМБРА 1942. Титова загребачка пријатељица Ванда Новосел, која је неколико месеци 1942. провела у Јасеновцу, сведочила је Титовим блиским сарадницима о ономе што је видела својим очима: – У јуну (1942), у логор је дошла њемачка комисија за одашиљање радника на рад у Њемачку. Узимали су православне мушкарце и жене. – Тада је почело систематско истребљивање православки, “чишћење” оних које Њемцима нису биле потребне за рад. Убијали су све жене старије од 50 година, затим оне које

Историчар др Срђан Цветковић о инициjативи да се напокон обелодани истина о репресиjама комунистичког режима над народом од 1944. до 1953. О томе да се власт после Другог светског рата обрачунавала са политичким неистомишљеницима, а затим и са непослушницима у сопственим редовима, одавно се већ jавно говори а од скора документовано и обjективно научно истражуjе. Али праве размере те масовне трагедиjе сагледаваjу се тек однедавно, пошто jе др Срђан Цветковић, научни сарадник Института за савремену историjу у Београду, издао тротомну књигу „Између српа и чекића” о репресиjи у Србиjи од 1944. до 1991. и са броjним сарадницима приредио изузетно запажену мултимедиjалну изложбу У ИМЕ НАРОДА! у Историjском музеjу Србиjе (април-август

“Ја сам пристао да понесем свој део одговорности у пучу 27. марта као и у догађајима који су затим следили. Али, брзо се показало да сам изманипулисан. Сада је рат готов и све је то завршено”, рекао је вођа пучиста по повратку у земљу “Био сам затечен када сам у предсобљу те виле угледао познатог пучисту из марта 1941. године, генерала Душана Симовића! Читао је ‘Политику’ и мирно, сталожено, седео у том простору, уживајући у пијуцкању кафе!” Ово су речи Владимира Живанчевића (фељтон у ‘Политици’, 1. фебруар 1997. године, под насловом “Један чудан живот у земљи Србији”). Сцена се одиграва 1946. после Симовићевог повратка у Београд. Живанчевић је био повереник

Иза Радоја и брата му Жике је лично Слободан Јовановић, а њима се озбиљно супротстављају Парижани Драгиша Цветковић и Часлав Никитовић. У Паризу живи и кнез Павле и сада је, на основу података из Архива који је стигао са Колумбија универзитета, сасвим могуће рећи да је кнез Павле тих година започео стрпљиво склапање мозаика трагедије која га је задесила На десетогодишњицу од пуча, у југословенској емиграцији распламсава се сукоб виновника и жртви 27. марта. Лондонски часопис Интернатионал Аффаирс објављује напис Радоја Кнежевића, портпарола “Југословенског народног одбора”, у коме овај оправдава пуч вишим циљевима и уједно највише неистина баца на кнеза Павла (истом циљу је послужила и једна брошура “ЈНО” насловљена

Кнегиња Олга је знала да њен муж често сања убиство краља Александра Обреновића и краљице Драге 1903. Јер, као што је много пута говорио: тада је све почело… Јутро, 14. септембар 1976. године. У најотменијем предграђу Париза, у Неију, у Америчкој болници, у тишини, протичу последњи сати живота српског кнеза Павла Карађорђевића. Прошло је 35 година од када је 27. марта возом напустио Србију. Дан када је изгубио свој положај, своју славу, богатство, Музеј, слике, мир, срећу своје породице… И своју домовину. Али, бесмртност му нико не може узети. Она је педантно похрањена на Колумбија универзитету у Њујорку. У шеснаест кутија налази се 12.000 вредних докумената које је архивирао амерички

Хобтнеров рад, ипак, није штампан још шест година. Сви су почели да му дотурају податке. Влатко Мачек, монархисти око краља Петра, Дражиновци из САД, хрватски и словеначки кругови у Америци, па чак и усамљени Милан Стојадиновић из далеке Аргентине. А, у земљи комунизам. За једног америчког историчара превише конфузије Деветог маја 1945. у Европи је потписан мир. Један од највећих противника Другог светског рата кнез Павле Карађорђевић и даље није био слободан. Своја права чекаће још годину дана – до 1. јуна 1946. када ће и званично постати слободан човек; додуше покраден и непожељан у својој земљи, нимало добродошао у оној коју је носио у срцу – у Британији. У

Контрадикторна сведочанства савременика о “сину” свих Југословена Јосипу Брозу. Ранковић: Броз у рату више пута западао у велике депресије и био деморалисан Далеке 1961. године, док је Јосип Броз, са најближим сарадницима и неколико значајних угледника, пловећом резиденцијом, бродом “Галеб” опловљавао афрички континент, Добрица Ћосић, који је био међу њима, записаће: “Богата изражајност лица: час сентиментално, замишљено, интровертно; час претеће, строго и опасно; час ведро и доброћудно. Понекад, као да дрема и за нечим жали. Па блесне претња у зеленкастим очима, пркос, самоувереност. Не показује умор и године. Нисам ни на једном човеку видео такве очи…” Ових неколико реченица о лидеру друге Југославије, из времена када је Ћосић био његов

Најмодерније пловило тадашње ратне морнарице и понос краљевине југославије, разарач “Загреб”, у историју је ушао као брод на којем се догодило невиђено јунаштво и последњи велики чин отпора пре капитулације Југославије у Другом светском рату. Након неколико дана константног бомбардовања и уласка немачких снага у Београд 12. априла у Штабу немачке Друге армије, потписана је безусловна капитулација Југословенске краљевске војске. У том тренутку, краљ Петар II Карађорђевић и чланови владе већ су побегли у емиграцију, а држава је раскомадана између окупаторских сила и новоформираних марионетских држава. Ипак, пре свега тога, у Бококоторском заливу збио се догађај који је и код непријатеља изазвао дивљење, а код обичног народа наду да ће