VELIKO STRADANjE SREMA U NDH

Arhiv Vojvodine je nedavno objavio obimni popisnik žrtava Srema u periodu 1941–1945 sa gotovo 42.000 imena. Taj spisak nije konačan, ali je do sada najpotpuniji i jasno ukazuje na razmere genocida koji je NDH sprovela između Save i Dunava, kaže sagovornik „Pečata“.

Piše: Vladimir Dimitrijević 

Stevo Lapčević, politikolog i istoričar, zaposlen je u Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici, gde se bavi istraživanjem međuratne političke istorije tog grada i Srema, sa ciljem da se osvetli stradanje sremskih Srba tokom Drugog svetskog rata. Tokom 2022. organizovao je veliku izložbu „Narod žrtva zločina“ povodom 80 godina od akcije ustaša Viktora Tomića u Sremu, kada je u avgustu i septembru 1942. ubijeno i u Jasenovac oterano gotovo deset hiljada ljudi, mahom Srba. Samo u Sremskoj Mitrovici je, za dve nedelje, na pravoslavnom groblju ubijeno oko 7.000 Sremaca i Sremica.

Lapčević je, zajedno sa koleginicom Jovanom Trivunović priredio proširenu i dopunjenu, „Spomenicu stradanja Sremske Mitrovice u Drugom svetskom ratu“ Jovana Udickog. Tu su i knjige: „Odleteo soko siv – Jovan Udicki, nacionalni radnik, učitelj i soko u nacionalnom i društveno-političkom životu Sremske Mitrovice 1902–1951“, „Orao među sokolima – politička i lirska zaostavština Lazara Rašovića“,“ „Novi čovek u starom svetu – prosvetno etički principi u misaonom sistemu i praksi Jovana Udickog“.

Arhiv Vojvodine i Eparhija Sremska štampaju mu knjigu „Mučenici i jamari“ u kojoj je pored priče o stradanju sela Ležimira, čija se kanonizacija priprema, doneo i prvi potpuni popis žrtava 1941–1945. kao i do sada najveći popis žrtava palih u Hramu. Konačno, uz podršku vajarke Ružice Španović, pokrenuo i do kraja doveo akciju izrade i postavljanja bronzane ploče u spomen na tragične događaje iz 1943. godine.

Srpski narod je teško stradao u Drugom svetskom ratu, a to podrazumeva i velika stradanja u Sremu, koji je bio u sastavu NDH. Mogu li se razmere sremskog mučeništva sagledati upravo iz perspektive ustaške ideologije o ubijanju, katoličenju i progonu Srba iz NDH?

Arhiv Vojvodine je nedavno objavio obimni popisnik žrtava Srema u periodu 1941–1945. i tu možete naći gotovo 42.000 imena. Taj spisak nije konačan, ali je do sada najpotpuniji i jasno ukazuje na razmeru genocida koji je NDH sprovela između Save i Dunava. U pitanju koje ste postavili, nalazi se i odgovor, jer za svoje masovno stradanje i progone, Srbi Srema mogu da „zahvale“ upravo činjenici da su se našli na prostoru na kojem im, po zamisli onih koji su od aprila 1941. upravljali Velikom župom Vuka, nije trebalo da budu.

Kao prostor koji se naslanja na Beograd, uz to izuzetno plodan, Srem je bio od strateškog značaja za NDH. Smatran je žitnicom ne samo te hrvatske države, već i njenog pokrovitelja Trećeg Rajha, što je sa druge strane uslovljavalo i nešto drugačiji status srpskog stanovništva od onog koji su imali Srbi u zapadnijim, pasivnim krajevima NDH. U Sremu su masovna ubistva kakva su na Baniji, Kordunu, Lici, u Bosanskoj Krajini ili pak Hercegovini gotovo svakodnevna pojava, bila delo kaznenih ekspedicija, a ređe sistemska pojava. To naravno ne znači da Srem nije stradao, ali je nastojanje ustaškog režima da Srbe Srema pridobije za sebe bilo kud i kamo važnije od proste fizičke likvidacije. Takođe, iz izveštaja koje je ustaški konzul dr Ante Nikšić slao u Zagreb i Vukovar, kao središte Velike župe Vuka, vidimo da je kod hrvatskih vlastodržaca bio prisutan stalni i nemali strah od mogućeg prelaska srpskih nacionalnih snaga preko Save u Srem, što nije zanemarljiv faktor u definisanju politike koju je prema Srbima vodila ustaška vlast.

Srbi Srema mogli su „mirno“ da šalju svoju decu u škole, u kojima su učili da su Hrvati pravoslavne vere, mogli su da ih daju i u različite omladinske organizacije, uključujući i ustaške koje su delovale pod neposrednom upravom ustaških logora i tabora, ali i da ih uključe u ustašku vojnicu ili domobranske radne i druge pomoćne odrede. Oni koji su želeli nešto više privilegija (da steknu ili da ih sačuvaju), mogli su da se pokatoliče ili pak da postanu deo HPC. Sve to skupa davalo je slabe rezultate, pošto su Srbi birali ili da sa puškom u ruci pruže otpor ili da pasivno, samo koliko se i kada se mora, ispunjavaju svoje obaveze.

Koliki je procenat Hrvata živeo na teritoriji današnjeg Srema u Srbiji, i kako su se neki od njih odazvali pozivu Ante Pavelića i njegovog pouzdanika Viktora Tomića da ostvare „tisućljetni hrvatski san“?

Prema poslednjem predratnom popisu iz 1931. Srem je imao 48 posto Srba, 26 posto Hrvata, 15 posto Nemaca, 4 posto Mađara, 3.5 posto Slovaka… Pri tome, treba istaći da su Hrvati u Srem značajnije pristizali tek po razvojačenju Vojne Krajine, kada je carskoj vlasti bio potreban lojalan činovnički aparat. Kako u Srbe nisu imali mnogo poverenja, to su im Sloveni koji govore srpskim jezikom, ali su kao katolici lojalni, dobrodošli. Ako tome dodamo i činjenicu da su ti došljaci iz zapadnih oblasti nekadašnje Krajine starinom mahom Srbi, sasvim je jasno čiji je Srem u nacionalnom pogledu bio.

Skupa sa Hrvatima dolazili su i Nemci, Mađari su mahom bili „biroši“, siromašni nadničari, a među Slovacima ima dosta protestanata koje su katoličke vlasti gonile iz „gornje zemlje“, spuštajući ih na jug.
Do rata Srem je imao malo „zakletih ustaša“. Mitrovica, primera radi, dvojicu-trojicu, koliko i Ruma, Inđija. Međutim, polovinom tridesetih došlo je do dodatne radikalizacije unutar HSS-a koji se u Sremu deli na svoje „levo“, federalističko, ali jugoslovensko, i „desno“ separatističko, frankovačko i konačno ustaško krilo.

Od samog starta, to „desno“ krilo bilo je dominantno, pa tako u Mitrovici vedri i oblači advokat dr Petar Gvozdić, koji će postati prvi ustaški čelnik grada i kasnije će biti visoko kotiran u Zagrebu, toliko da će njegovu porodicu nakon Gvozdićeve likvidacije 1946. primiti u svom stanu Alojzije Stepinac. U Rumi istu ulogu ima advokat Marko Lamešić koji će postati Pavelićev neposredni opunomoćenik za „Istočnu Slavoniju“, odnosno Srem. Lamešić će umreti tokom rata i biće sahranjen u Zagrebu sa najvećim državnim počastima. U Ilači najagilniji je bio Živan Kuveždić, potonji ministar u Vladi NDH.

I pre rata bilo je sukoba između Srba i Hrvata, a već od maja 1941. Hrvati Srema će u više navrata odlaziti na poklonjenje Paveliću u Zagreb, u Srem će dolaziti Kvaternik, Budak, Artuković, a ove posete raznih hrvatskih delegacija Glavnom ustaškom stanu naročito će se pojačati 1942, pred dolazak zloglasnog Viktora Tomića.

Činjenica je da već 13–14. aprila 1941, nakon što su ustaški elementi preuzeli vlast u gradu, na zgradama i po domovima bile izvešane ustaške i nacističke zastave, što znači da su se, kako to obično u politici zbiva, one „stvarne stvari“ i procesi odvijali ispod žita, te da je sve bilo uveliko pripremljeno. Takođe, uredno su u rimokatoličkoj crkvi održavane mise zahvalnice za Pavelića, Hitlera i za ustaško-nacističku vojsku na Istočnom frontu, one su bile uvek dobro posećene, a nekog otpora onome što se dešavalo, unutar hrvatskog korpusa, nije bilo.

Šta se dešavalo sa manastirima srpskog naroda na Fruškoj gori pre i posle Drugog svetskog rata?

U sklopu akcije „preumljenja“ Srba, fruškogorski manastiri bili su na udaru hrvatskih vlasti već od njihovih prvih dana. Najpre su im nametnuti komesari koji su tobože trebali da čuvaju njihovu imovinu, a ubrzo je potom počela devastacija i sistematsko pljačkanje koje su sprovodili upravo ti komesari. Najčešće se tu radilo o ljudima koji su po raznim osnovama bili već povezani sa manastirima, bilo da su njihovi ekonomi, bilo da su sarađivali sa ekonomima pa su tako neposredno bili upoznati sa imovinom istih. Pošto su popljačkani i devastirani, manastiri su postajali stecišta ustaško-domobranskih snaga, a neretko su u njima ustaški komesari sa svojim prijateljima i članovima porodica činili različite nedolične stvari.

Najteža sudbina zadesila je manastire Kuveždin, Šišatovac, Bešenovo, Rakovac… Đakovački biskup Akšamović, koji je u međuratnom periodu nekoliko puta dolazio u Mitrovicu i redovno bio u Sremu, imao je ideju da se manastiri ustupe kapucinima i drugim rimokatoličkim redovima, ali se od tih ideja, usled pojave partizana na Fruškoj gori, odustalo.

I mada su ustaški komesari oduzimali zemlju i krali njene plodove, i mada su posebne ekipe lopova poslate iz Zagreba od strane samog Pavelića u Agram odnosile ikone, sasude i druge vredne predmete, najteži scenario izbegnut je zahvaljujući dr Radoslavu Grujiću koji je uspeo da spase mošti Svetog Kneza Lazara i Svetog Stefana Štiljanovića i da ih prenese u Beograd. Te mošti ustaše su prevrnule iz ćivota, ali, na sreću, nisu pokazali dovoljno interesovanja za njih, čak ni toliko da ih unište.
Sve ove akcije pratile su i razaranje parohijskih crkava po sremskim selima, kao i progon sveštenstva. Neki od njih oterani su za Slavonsku Požegu, neki su prešli u Srbiju, gde ih je Vlada Milana Nedića sabirala u Aranđelovcu i odatle slala na službu, a neki su i mučenički postradali kao Sveti Rafailo Šišatovački.

Konačno, u opustele manastire, na prostorima gde su bili prisutniji, „useljavali“ su se i partizani. U Kuveždinu je, primera radi, postojala partizanska radionica za izradu bombi. Isto je bilo i sa konacima manastira Šišatovca, Bešenova… Do 1945. manastiri su bili ruinirani, opljačkani i napušteni. Bratstva i sestrinstva pobijena i proterana.

Komunistima nije bilo stalo do obnove manastira ( naprotiv!), a nevolja je u tome što je i mesno stanovništvo isuviše lako taj proces prihvatilo, pa je neretko i učestvovalo u razvlačenju građevinskog materijala koji je preostao nakon razaranja. Čini mi se da bi za nas u Sremu, ali i za nas Srbe uopšte pronalazak odgovora na pitanje zbog čega nije bilo otpora komunističkom pasivizmu u pogledu obnove manastira, bio važniji od odgonetanja komunističkih namera.

Ubistva uglednih sremskih Srba, među kojima je bio i Sava Šumanović, sastavni su deo priče o Srbocidu u ovim krajevima. Koliko se to odrazilo na srpski otpor koji je snažno pružen – i protiv Nemaca, i protiv ustaša?

Prve likvidacije uglednih Srba, listom članova različitih nacionalnih udruženja, poput Sokola, Udruženja Četnika, Srpskog kulturnog kluba i drugih, potom advokata, učitelja… počele su već u aprilu, nakon jednog diverzantskog napada četnika i Brzog odreda kraljevske vojske. Nastavljeno je u maju, tako da su do momenta kada je Nemačka napala SSSR nacionalne snage bile ili pohapšene, pod prismotrom policije i drugih službi ili oterane u Vinkovce, Koprivnicu i Jadovno, a potom po otvaranju logora u Jasenovac. Ako tome pridodamo i činjenicu da je komandant Mitrovice i vojnog okruga pukovnik Vojislav Marković sasvim nečasno predao vlast ustašama i napustio grad, jasno je da nacionalisti, odveć poznati predratnim hrvatskim oponentima, nisu mogli biti nosioci otpora.

Za vreme ovih likvidacija i hapšenja, komuniste, koji su bili marginalna politička grupa u gradu, niko ne dira. To saznajemo iz izjava prvoboraca, skojevaca i partijskih funkcionera koji su o tome otvoreno pisali. Mnogi od njih su prihvatili novonastalo stanje i produžili sa svojim poslovima. Tek po napadu Berlina na SSSR oni odlaze u Frušku goru i pokreću seljake na otpor. Ti seljaci opet nisu bili komunisti i „najlevlje“ do čega su u svojim ideološkim kretanjima stigli bila je Zemljoradnička stranka, odnosno Narodna seljačka stranka Dragoljuba Jovanovića.

Kasniji pritisci hrvatskih vlasti, dovešće nove borce u redove NOP. U tom smislu, vredno je istaći da su mnogo teže prošla sela koja su bila izložena paljenju i drugim stradanjima. Ono što nisu radili po gradovima, po varošima, Hrvati i Nemci su radili po selima. Pri tome, svaka devastacija dovodila je do, za njih neželjenih posledica, jer umesto da se smire, sela su se sve više bunila, što je sasvim logično, kada uzmemo u obzir činjenicu da su se tamošnji Srbi borili ne za bilo kakvu ideologiju već za goli opstanak. Konačno, pokrajinski komitet KPJ u nekoliko navrata kritikovao je sremske partizane zbog „nerazumevanja nacionalnog pitanja i odnosa“, a interesantan je primer sela Ležimira koje je samo u 1942. godini dalo više boraca nego što je u periodu 1941–1945. dalo komunista partiji.

Mnogi Sremci su ubijeni u Jasenovcu. Kako je do toga došlo?

Ukoliko smo se složili oko toga da je glavna krivica za Jasenovac u demonizovanoj svesti onih koji su ga napravili, onda je važno konstatovati da svaki pokušaj hrvatske istoriografije da objasni spremnost Hrvata na izdaju sopstvene države 1941. pada u vodu, tim pre što tom državom nisu bili preterano zadovoljni ni Srbi, pa su je ipak branili, u ratu se zalagali za njenu obnovu, istrajavajući na tom kursu i nakon 1945, bez obzira da li su na kapi nosili petokraku ili kokardu. Konačno, Hrvati se nisu toliko bunili na Austrougarsku, koliko na Jugoslaviju.

Jedna od ideja koju su Hrvati preuzeli od svojih gazda, bila je i ideja o tome da se vaše pravo na određenu teritoriju prostire i tamo gde nikada niste imali svoj narod, ali je tu teritoriju „vaše“ plemstvo (za službu stranoj kruni) dobijalo na peškeš. Ova ideja, koja narodnu istoriju svodi na istoriju plemstva (jer naroda kao političkog subjekta nema) je tokom 19. veka, kada je sistem feudalnih privilegija bio izazvan „narodnosnim“ pitanjem, stalo u korak sa tezom o „političkom narodu“. Tome su se istina Hrvati učili od Mađara, ali ne menja na stvar, barem kada se radi o Sremu. Tretiran kao „istorijska“ hrvatska zemlja, Srem je morao biti očišćen od Srba, a pored fizičke likvidacije, radilo se na stvaranju „političkih“ Hrvata, odnosno Hrvata pravoslavne veroispovesti. U tom smislu, Jasenovac je bio sredstvo kojim se cilj želeo postići.

Što se srpske krivice tiče, ona se može svesti na ideju o nužnosti zajedničkog života. Iako smo spremni da tvrdimo da se to dešava tek nakon 1945, zapravo već od 1918. Srbi se u Sremu suočavaju sa nevoljnošću države da sankcioniše one koji su se tokom Velikog rata ogrešili o Srbe i koji predstavljaju otvorenu pretnju po zajedničku državu. O tome je dosta pisao mitrovački list „Srbija“ koji u rubrici „Ogledalo“ donosi biografije i objašnjava šta u novoformiranoj državi rade oni činovnici i oficiri koji su tokom Velikog rata „zadužili“ Sremce. Konačno, oni koji su formirali ustašku gradsku upravu, ustaški logor, tabor, ustašku mladež i druge organe pokreta, koji su vodili Srbe Srema na klanice, bili su u međuratnom periodu dobro poznati po svojim stavovima, pa čak i praćeni od strane policije. Ali nikada hapšeni i udaljavani od pozicija koje su im omogućavale da deluju.

Na kraju, Srbi Srema nisu u Jasenovac stizali kao Srbi iz nekih drugih delova nekadašnje Krajine. Tu ne možete pronaći primere „naivnog“ dolaska na zborove sa kojih vas sprovode na gubilište. Sremci su u Jasenovac odvođeni u talasima, tokom kaznenih ekspedicija i na periferiji težih sukoba sa partizanskim jedinicama. Pored Srba, u Jasenovcu su, kada se govori o Sremu, najviše stradali Romi. Interesantno je to da su Srbi bili manje-više evidentirani prilikom svake racije, tako da se trag do Jasenovca i drugih logora i gubilišta može pratiti, što za Rome ne važi. Oni su doslovno trpani u kamione, uključujući čitave porodice, žene, decu, starce, i odvođeni bez ikakvog popisa. Što se Jevreja tiče, oni su do leta 1942. deportovani u neke od najozloglašenijih nacističkih logora gde su stradavali na već dobro poznate načine.

Prošle godine, 27. novembra, navršilo se osam decenija od kako su ustaške i nacističke trupe u ležimirskom hramu Svetog velikomučenika Georgija ubile stotinak meštana ovog sela, od čega 22 deteta uzrasta od dve do 18 godina života. Šta danas znamo o svemu što se u Ležimiru dogodilo?

Konkretno, znamo da je provala u Ležimir došla kao posledica gonjenja partizanskih trupa iz pravca Grgurevaca, ka Fruškoj gori i Dunavu, odnosno ka severnoj granici Srema, gde je Dunav bio prirodna linija razdvajanja i, mislilo se, najbolji saveznik hrvatskim i nemačkim trupama. Već 25–26. novembra počela su razaranja i likvidacije i jedan od drastičnijih je primer maloletnog dečaka Save Jelenića koga su ustaše zatekle nepokretnog u porodičnoj kući na ulazu u selo iz pravca Mitrovice. Umesto da ga poštede, oni su ga smestili na krevet i živog spalili. Na Svetog Jovana Zlatoustog, 26. novembra, pohapšeni su civili i smešteni u crkvu. Uveče tog dana u neposrednoj blizini crkve, počelo se sa vešanjima kao svojevrsnom metodom zastrašivanja i ispostaviće se, uvertirom u onom što sledi.

Tokom noći 26. na 27. još uvek se razmišljalo šta da se radi sa zarobljenim civilima, da bi u ranu zoru 27. pala odluka da se svi oni, njih oko stotinu, pobiju. Deo je ubijen u samoj crkvi, deo u porti. Nakon likvidacija, miniran je zvonik koji se obrušio na crkveni svod i na ubijene i teško ranjene, još uvek žive ljude.

Ovaj zločin jedini je takav u Sremu. Bilo je još mučenja i vešanja u portama, bilo je batinanja i vređanja, ali ne i ovakvih likvidacija. Ubijane su čitave porodice, majke i očevi sa decom, komšije, prijatelji, srodnici… Uopšte, Ležimir je jedno od najstradalnijih sela u Sremu. Bilo je na prvoj liniji fronta, kroz njega se ulazilo na Frušku goru, pa su u otporu neretko učestvovali svi meštani. Mitrovica koja je imala 13.000 stanovnika izgubila je „samo“ 700, dok je Ležimir sa oko 2.000 izgubio nešto preko 580. U toj brojci je i gotovo 30 članova porodice Vozarović, iz koje potiče čuveni knjižničar i graditelj Crvenog krsta u Beogradu Gligorije Vozarović. Kako god da sravnjavamo, nesrazmera je očigledna. Takav je slučaj i sa drugim selima u Sremu koja su, kao što smo već spomenuli, stradala značajno teže od urbanih naselja. Posebno su teško prošli Pavlovci, Jamena, ali i Grgurevci, Divoš…

Malo znamo o stradanju Sremaca uopšte. Sve naše asocijacije o stradanju Srba u NDH vode (ne bez razloga) na zapad ili u Hercegovinu, dok je Srem ostao po strani. Pri tome, Srem je najcrnja tačka današnje Republike Srbije, prostor koji je u četiri godine ostao bez 42.000 listom Srba. Na ovaj podatak treba dodati još jedan, da je od oko 420.000 žitelja Srema (istočnog i zapadnog), koliko ih je bilo uoči rata, bilo 200.000 Srba, što znači da je svaki peti bio ubijen od ustaša i nacista ili u borbama.

Uz to, Srem je stradao i tokom Velikog rata, kada su Sremci kao „nepouzdani“ podanici Beča bili ubijani, internirani, a njihovi domovi i crkve spaljivani i razarani. Stradanje Srba Srema u dva svetska rata može se posmatrati kao dva poglavlja iste priče, jedne mučeničke knjige. Konačno i tokom poslednjeg rata sa Hrvatima, Srem je ponovo bio na prvoj liniji, Sremci su činili najveći deo trupa u borbama za Vukovar, pa se neretko dešavalo da u ovaj grad u borbe odlaze ljudi čiji su dedovi ili roditelji ubijeni od strane Viktora Tomića na Dudiku 1942.

Upravo privodimo kraju poslove oko objavljivanja zbornika radova sa naučne konferencije posvećene stradanju Srba Srema od ustaša, koju smo organizovali u sklopu obeležavanja 80 godina od stradanja Ležimiraca, pa se nadamo da ćemo tako, ostavljajući pismeni trag o mučeništvu Srema, podstaći ljude da se više interesuju za ovaj deo naše Otadžbine.

U toku je proces kanonizacije ležimirskih mučenika. Ako je mučenik svedok koji svedoči svojom krvlju, šta nam danas svedoče sremski mučenici iz Ležimira?

Srem je svoj mučenički put ispisao još u vreme Svetih sirmijskih mučenika, kada je Sirmijum izrastao u značajno hrišćansko uporište i to se nastavlja do naših dana. Sveti mučenici iz Ležimira su svedočanstvo da sa tog puta nema skretanja i dokaz da se mi, malodušni kakvi jesmo, na svu sreću, tu ne pitamo previše. Takođe, oni nam kao svetionici ukazuju na potrebu praćenja svetla koje bacaju na naš mrak, naravno ako i sami želimo da se spasemo, jer konačno, svojim stradanjem Sveti ležimirski mučenici svedoče o onome o čemu je svojevremeno pisao i Branko Miljković: o mogućnosti smrti koja pobeđuje smrt. Zbog toga danas, mi nemamo razloga da budemo tužni jer mi ne govorimo o mrtvim precima, već o živim svetiteljima. Jedini koji su mrtvi jesu oni koji su 27. novembra učinili zločin u ležimirskoj crkvi.

Sveti ležimirski mučenici nas pozivaju da se okanemo straha od sutrašnjice, da se oslobodimo stega zavisnosti od ovog sveta i da pogledamo u večnost, da shvatimo da život, onaj istinski, počinje tamo gde prestaje fizički svet, sa svim njegovim ograničenjima. To je ista ona lekcija koju neprestano učimo na Kosovu i Metohiji.

Na kraju, ma koliko to možda nekome zvučalo isuviše strašno, Sveti ležimirski mučenici potvrđuju da i mi danas, ovakvi kakvi jesmo, imamo mogućnost spasenja svojih duša. Ako je cena mučeničko stradanje, onda neka bude. Jer tu se, najposle, i ne radi o prostom fizičkom nestanku već o pruženoj ruci kojom nas Otac nebeski štiti od dalje duševne propasti i uzdiže nas u večnost.

Izvor: PEČAT 23/02/2024 Intervju, BROJ 799

Vezane vesti:

Stevo Lapčević: NEKOLIKO REDAKA O MITROVČANIMA UBIJENIM U JADOVNU

Stevo Lapčević: Hrvatsko satiranje pravoslavlja na prostoru Sremske Mitrovice

Stevo Lapčević: Jevrem Vidić, čovek čija je smrt dovela Artukovića na optuženičku klupu

Stevo Lapčević: Neobična freska ležimirskih mučenika

Stevo M. Lapčević: U SUSRET KANONIZACIJI SVETIH LEŽIMIRSKIH MUČENIKA

Sremska Mitrovica: Obeležavanje osam decenija od Aprilskog rata i osnivanja NDH