У Београду, Прибоју, Пљевљима ових дана је промовисана књига младог историчара Милутина Живковића „НДХ у Србији – усташки режим у Прибоју, Пријепољу, Новој Вароши и Сјеници април-септембар 1941. године“. На промоцији су, поред аутора, говорили научни саветници Института за савремену историју проф. др Предраг Марковић и др Коста Николић. Књига коју је издало Друштво историчара Србије део је Живковићевог доктората на Филозофском факултету БУ „Санџак 1941-1943.“ Домаћој јавности мало је познато да се марионетска НДХ, сем у деловима Војводине, кратко време „протезала“ и на југозападне делове Србије, као и Пљевља, у црногорском делу Санџака. Због геостратешког и геополитичког значаја, подручје Санџака је током прве ратне године имало изузетну важност за

Подгорички „Дан“ тврди да је, захваљујући свом фоторепортеру Жељку Шапурићу и новинарки Биљани Брашњо, на локалитету Дубраве изнад горњепољског села Шуме, десетак километара од Никшића, откривена јама, масовна гробница из Другог светског рата у коју су комунисти – партизани у периоду од 1941. до 1943. године, наводно бацили више од 300 невино побијених, углавном цивила и претежно из никшићког краја. О јами необичног имена „Котор“ одавно се говоркало, али све до сада никад нико, чак ни од најближе родбине страдалих није ни покушао да је пронађе и завири у њену утробу, иако је била сасвим доступна и надомак насеља. Учинио је то тек ових дана Шапурић, који је уз помоћ

Србија има 135 праведника међу народима, носилац повеља коју додељују „Јад вашем“ и држава Израел.Током Другог светског рата сачували животе 230 људи Ко је спасао иједно људско биће, као да је спасао цео свет. Овај дирљиви натпис краси повељу Праведници међу народима, коју додељује „Јад Вашем“, односно држава Израел, људима који су током рата спасавали Јевреје. Услов је да за то нису стекли никакву материјалну корист, као и да нису одговорни за друге злочине. У Србији је титулу праведника до сада понело 135 људи, који су спасли око 230 јеврејских мушкараца, жена и деце, што је највише у региону. Један од праведника је и Мартина Левец, удата Марковић, из Земуна,

Црквени одбор при Цркви Св. Јоакима и Ане на Видровану код Никшића до детаља ће испратити све најављене активности полиције и тужилаштва по питању масовне гробнице из периода Другог свјетског рата у мјесту Дубраве, изнад Горњег Поља. Да у унутрашњости безданице, у народу познате каојама „Котор“, постоје људски посмртни остаци „Дан“ је објавио ексклузивне податке и фотографије, након чега је реаговало надлежно тужилаштво које је наложило полицији да, чим то временски услови дозволе, испита детаље и ексхумира посмртне остатке. На јучерашњој сједници Црквени одбор је, уз благослов епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, одлучио да одабере неколико чланова који ће пратити ексхумацију, како би спријечили евентуалне злоупотребе. Њихов став је и да ће, уколико

Црногорски Че Гевара, Љубо Чупић, народни херој, враћа се својим Никшићанима, и корзоу, којим је 9. маја 1942. уочи смртне пресуде последњи пут прошао везан ланцима у пратњи италијанских војника, да би неколико тренутака касније био стрељан у подножју Петрове главице, недалеко код Цркве Светих апостола Петра и Павла. Претходно су га заробили четници на Кабленој главици у околини Никшића и спровели у затвор где је остао све до егзекуције. Народни херој стиже у лику бронзане скулптуре која ће до лета бити постављена на Тргу слободе. Новац за израду је обезбедио приватни мецена који не жели да му се име помиње, док споменик ради у свом атељеу у Паризу познати

Јосип Броз Тито после 1945. није био антифашист, јер је владао методама које се ничим не разликују од фашистичких,односно нацистичких: увео је терор, отварао логоре,у којима су под нељудским условима затварани непријатељи његове власти, спроводио масовна убиства; сетимо се Голог отока и насилних откупа крајем четрдесетих година. Биле су то методе достојне Јосипа Стаљина и Адолфа Хитлера!.. Још пре почетка Другог светског рата, безбожни комунисти су ковали планове о касапљењу Краљевине Југославије и србскога народа. Комунистичка партија Југославије је на својим првим конгресима отворено заузела став да треба срушити Краљевину Југославију као “тамницу” југословенских народа. Комунисти су на чувеном комунистичком конгресу у Дрездену децидирано одлучили и навели Србске земље које

У Србији је за време Другог светског рата заиста постојао један добар Немац у униформи Вермахта – пруски аристократа који је спасао део српског културног наслеђа. Име барона Јохана Алберта фон Рајсвица (Johann Albrecht von Reiswitz), који је као мајор Вермахта и шеф Одељења за заштиту уметнина (Kunst und Denkmalschutz) био у окупираној Србији, данас је мало познато српској јавности. Барон Рајсвиц, који је након рата био професор у Минхену, спасао је мошти српских светаца из фрушкогорских манастира које су напале усташе, иницирао је доношење Закона о заштити културног добра и формирање Завода за заштиту културе, што је било први пут у српској историји, инсистирао је на поновном отварању Универзитета,

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ? Нациста и злочинац има своју спомен таблу у Србији(Новом Пазару)! Аћиф Хаџиахметовић, Аћиф Бљута (алб. Aqif Blyta; рођен 1887. у Новом Пазару, јавно стрељан 21. јануара 1945. у истом граду), међу Бошњацима познат и као Аћиф Ефендија, Албански политичар у Краљевини Југославији и градоначелник Новог Пазара за време Немачке окупације, који је радио на пројекту стварања Велике Албаније. Током Другог светског рата био је колаборациониста кога су 1945. године партизани осудили и стрељали због масовних ратних злочина над Србима, и убистава на простору окупиране Србије. Први акт његове квинслишке политике било је враћање феудалног права четвртине и успостављање беговата, тј. средњег века. Злогласног Ахмета Дацу поставио је

Након пуних 76 година сумњи и скривених прича преживјелих голготе Другог свјетског рата и њихових потомака репортери „Дана“ потврдили су постојање масовне гробнице у близини Никшића. По први пут од суровог злочина, који је у континуитету трајао више од годину, тајну јаме безданице у мјесту Дубраве изнад никшићког села Шуме екипа „Дана“ открила је фотографијама посмртних остатака страдалих. Након што је „Дан” објавио језиве фотографије из злогласне јаме од којих се леди крв у жилама, очекује се реакција тужилаштва и полиције како би се јама истражила, а остаци страдалих били ексхумирани и достојно сахрањени. Зачуђује да нико од надлежних истражних органа до сада није имао сазнања о овој јами и

Дом честитих српских родитеља Раде и Љубице Ђујић, у питомом Далматинском селу Топољу код Книна, био је испуњен необичном радошћу 27. Фебруара 1907.године. Тога дана родило им се прво мушко дијете; надјенуше му српско историјско име: Момчило. Ко је тада могао и замислити да ће име заиста одговарати улози која ће чекати Радиног сина кад буде у зрелим годинама и коју ће он успјешно одиграти не само у своме родном мјесту већ на широким просторима тромеђе Босне,Лике и Далмације! Нико тада није могао предвидјети колика га слава чека, али и колико бреме одговорности, које ће он носити на својим плећима. Носиће он то бреме јуначки, херкулски… Неки це му завидјети, али многи

Поступак по захтеву за рехабилитацију српског премијера за време окупације у Другом светском рату Милана Недића ближи се крају Поступак по захтеву за рехабилитацију српског премијера за време окупације у Другом светском рату Милана Недића ближи се крају, кажу за Танјуг у Вишем суду у Београду. Следеће јавно рочиште заказано је за 26. март, када је планирано саслушање последњег предложеног историчара Александра Стојановића. Овај поступак је инициран 2008. године, али је расправа пред судским већем, којој присуствује и јавност почела у децембру 2015. године, од када је суд саслушао четири сведока и пет историчара. У суду кажу да је остало да се испита још један историчар, па ако предлагачи рехабилитације

Петар Баћовић је рођен у Никшићу 1898. године. Његова фамилија потиче из села Кленак у Бањанима и дала је неколико војвода, од којих је најпознатији Максим Баћовић (1848-1876). Петар је током Првог светског рата једно време ратовао у одреду војводе Косте Пећанца, а потом је, до краја рата, био комитски четовођа у Херцеговини. Истакао се и као припадник струје која је тражила уједињење Србије и Црне Горе. Гимназију је похађао у Скопљу, Београду и Сарајеву, где је матурирао. Прве три поратне године служио је у Суботици, као полицијски капетан, а затим постаје општински чиновник у Крњају (данас Кљајићево), крај Сомбора. Уз рад је завршио Правни факултет у Суботици и постао

Средњобосански корпус је покривао територију од реке Босне до Козаре на западу, на северу до Саве, а на југу до области Зенице, где се налазио Зенички корпус. Током 1944. године корпус је преименован у 1. средњобосански, јер је формиран и 2. средњобосански. Заједно са Босанко-крајишким корпусом, они су припадали Команди Западне Босне, на челу са пуковником Славољубом Врањешевићем. КОМАНДА ЗАПАДНЕ БОСНЕ – ГОРСКИ ШТАБ БР. 300 Командант: мајор Славољуб Врањешевић Начелник штаба: капетан Сергије Живановић Делегат Врховне команде за Западну Босну: капетан Боривоје Митрановић Члан штаба: капетан Манојло Пејић Бројно стање јединица Команде Западне Босне (Босанско-крајишки, 1. средњобосански и 2. средњобосански корпус) крајем децембра 1944: најмање 7.500 људи под оружјем

Велимир Зарић из Качера, припадник Равногорског покрета, скривао се пуних 17 година по шумама а његову причу забележио је књижевник и новинар Антоније Ђурић Ча­чак – Ве­ли­мир За­рић из Ка­че­ра је је­ди­ни при­пад­ник „Рав­но­гор­ског по­кре­та ко­ји је остао у сло­бод­ним срп­ским пла­ни­на­ма пу­них 20 го­ди­на”. За њим су Нем­ци тра­га­ли че­ти­ри, а след­бе­ни­ци Јо­си­па Бро­за 17 го­ди­на, ко­ли­ко је од 1941. до 1961. про­вео у шу­ми. Све је то у при­по­ве­сти „Нај­ду­жи лов на чо­ве­ка” за­пи­сао ча­чан­ски књи­жев­ник и ду­го­го­ди­шњи но­ви­нар „По­ли­ти­ке” Ан­то­ни­је Ђу­рић, у тек штам­па­ној по­ве­сни­ци „Рав­но­гор­ци го­во­ре” („Ду­хов­ни луг”, Кра­гу­је­вац, 2017). Сре­ли су се кра­јем про­шлог ве­ка у Мил­во­ки­ју (САД) где је За­рић жи­вео и та­ко је на­ста­ла