Како су се крајишки „варвари” сналазили у германској тврђави.- У оскудици грађевинског материјала за изградњу светле будућности која се смешила, прва је „за слободу пала” стара немачка црква, после новосадске, највиша католичка катедрала у Војводини а од њеног материјала озидане су ганц нове задружне штале и обори. Рада, моја рођака с очеве стране, рођена 1940. године у голом камењару, међу гуштерима и змијама, под Грмечом овековеченим у Ћопићевим причама, у засеоку Горња Вођеница, удаљеном од Босанског Петровца 14 километара, остала је без мајке у другој години живота. Радини родитељи били су из истог племена, имали су исто презиме али су били даљи рођаци. Тако да су презиме Ступар обоје унели у

Скупштина општине Смедеревска Паланка донела је одлука да једна улица у том граду понесе име окупаторског војника Јозефа Шулца. Хитлеров војник чије је име недавно добила улица у Смедеревској Паланци – Јозеф Шулц, војник Вермахта, 20. јула 1941. године у Вишевцу стао је пред стељачки строј и убијен заједно са 18 заробљених бораца Паланачке чете. Скупштина општине Смедеревска Паланка донела је одлука да једна улица у том граду понесе име окупаторског војника Јозефа Шулца. Овај Немац је 20. јула 1941. године учинио гест незабележен у историји ратовања. Одбио је да стреља 18 југословенских родољуба, бораца Паланачке партизанске чете, који су заробљени на Градишту, у атару Вишевца, родног села вожда Првог

Злочин који је починио Марко Месић треба да остане за наук свима и намерно се није и неће се санирати. Како би сви могли да виде шта се радило на овим просторима. Хитац у чело фреске Христа Пантократора испалио је један од официра НВОЈ и близак сарадник друга Тита, који су тих октобарских дана 1944. године заузели Дворски комплекс на Дедињу. Био је то нико други до Марко Месић, стриц посљедњег предсједника Предсједништва СФР Југославије Стипета Месића. Месић је био комадант 369. домобранске пуковније која се заједно са нацистима борила под Стаљинградом против Руса. Ту је и заробљен. Док је ЈВуО имала ужасну судбину након рата, за усташе и домобране

Шест стотина педесет хиљада стрељаних Срба у Босни и Херцеговини, то је дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца. Припремио: Иван Милошевић Одмах по ослобођењу Београда, када је отворен Сремски фронт, на који је послата српска младеж, почетком новембра 1944. године, у Коларчевој задужбини је почео скуп  Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије ( АСНОС), који је, по мишљењу Пера Симића, познатог Титовог биографа, одредио судбину будуће Србије. О томе је Симић писао у фељтонима које је објавила београдса штампа. –За разлику, рецимо, од Хрвата, где су учествовали представници Хрватске сељачке странке и других политичких партија, на овом четвородневном заседању били су присутни само „политички пробрани и

Драгољуб Љубе Јовановић, отишао тихо и достојанствено да опет буде са својим друговима који су давно отишли. О Немцима који су стрељали недужне никада није говорио са мржњом, прича супруга Радмила. Отишао je и последњи преживели сведок страшног фашистичког злочина и масовних стрељања у Крагујевцу од 19. до 21. октобра 1941. године. Драгољуб Љубе Јовановић, тада седамнаестогодишњак, који је пуком срећом преживео стрељање у Маршићу код Крагујевца, преминуо је у свом дому у 94. години, неколико дана пред 21. октобар, када се обележава сећање на крагујевачке цивилне жртве из Другог светског рата. Његова супруга Радмила, прича за „Новости“ да је њен супруг Љубе, како су га звали и знали у

Веселин је забио нож у леђа у срцу Немцу који је стрељао ђаке , рикнуо је као лав! Срби га не памте, Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941. Навршила се још једна тужна годишњица од бруталног „прозивања В-3“ и стрељања ђака у Крагујевцу. Међутим Србија је потпуно заборавила свог хероја, који је пале ђаке осветио! Марта 1943. године, у Врњачкој бањи, Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941, када је стријељано 3.000 цивила, од којих 300 ученика. Веселин Шијаковић је рођен 1924. године у Никшићу где су се његови родитељи доселили

И дан данас се воде дискусије на тему – да ли је требало прекинути било какве устанке на територији Њемцима окупиране Србије, гдје је важило неотклоњиво правило силе – да се због убијеног или рањеног њемачког војника праве одмазде над цивилима. Пише: Војин Грубач Исти случај је и са окупираном Црном Гором, гдје су било какве устаничке активности праћене незаобилазним одмаздама над цивилима од стране Италијана. Једни говоре да је требало свуда наставити устанак и борити се, не обраћајући пажњу на страдање цивила. Други тврде супротно, да је требало прекинути устанак јер се по ту цијену није смјело ратовати, и сачекати право вријеме за побуну. Одмазде иду „систематски и по

После злочна фашиста у казненој експедицији октобру 1941. године у овом делу Србије уморено је 2950 недужни људи. Фамилије Ракићи, Јездићи, Стефановићи, Јовичићи, Ђукићи, Тешановићи и Будимировић у селу Кривајица, код Драгинца, У Јадру, потпуно су угашене, после злочна фашиста у казненој експедицији октобру 1941. године, када је у овом делу Србије уморено 2950 недужни људи. Само у селу Кривајица од злочиначке руке страдало је 120 чланова поменутих фамилија, углавном на кућном прагу и кућама ,међу којима су биле и бебе, а убили су 42 деце до 10 година старости о чему сведочи књига чувеног лозничког публицисте и новинара Милоша Пантелића. Од 1989. године, овим и другим жетвама фашизма служи

На првом часу у свих 168 основних школа у Београду прочитан проглас којим су се ђаци упознали са историјом нашег града и оним шта се у Другом светском рату. Први пут је прочитан проглас у школама о ослобођењу Београда у Другом светском рату, изјавио је заменик градоначелника Београда Горан Весић. Весић је прецизирао да је на првом часу у свих 168 основних школа у Београду прочитан проглас којим су се ђаци упознали са историјом нашег града и оним шта се десило 20. октобра 1944. године. Он је, гостујући на ТВ Студио Б, рекао да је Град Београд у сарадњи са Министарством просвете и Историјским архивом града Београда припремио два прогласа,