fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Данка Којадиновић: Према свецу и тропар

Данка Којадиновић
Данка Којадиновић

-Карл Маркус Гаус-„незаборавни“ гост прошлогодишњег Сајма књига

Данас, 21. Октобра 2018. године, на радост Београда, Србије и света, отворен је 63-ћи „Београдски  међународни сајам књига“.

Не толико велики као онај у Франкфурту, нити франкофонски гиздав као онај у Квебеку, Сајам књига стециште је издавача, писаца, преводилаца, педагога и публике са свих страна света. У живописној атмосфери ту се обележавају  јубилеји писане речи, стваралаца и институција, трепери пред опаскама критичара, купује  по повољнијим ценама на свим штандовима-неко теолошке и филозофске расправе а неко „домаћичке романе“.

Ово живо сведочанство виталности штампане речи и лепог говора који се у Србији вековима негују, слава је, највећи празник, српске књижевности . Ваља и  да се подсетимо претходног Сајма , бриљантне беседе Мира Вуксановића и Карла Маркуса Гауса, представника немачког говорног подручја.

Заједнички наступ Немачке, Швајцарске, Аустрије и Лихтенштајна „Четири земље, један језик“, био је за сваку похвалу. Уједињени у немачком језику заједнички су наступили како би представили своју заједничку културу, што је истовремено указало на болну супротност текућој атомизацији и отвореној крађи српског језика и културног наслеђа, која се, противно свим светским законима и конвенцијама, одвија.

Богате и одговорне државе и поред бројних, чак међусобно тешко разумљивих дијалеката,  свесне су да би цепање језика довело до разарања основне  културне, кохезионе матрице.Тако не постоје никакви швајцарски, аустријски или лихтенштајнски језици. Само немачки језик.Као што не постоје амерички,аустралијски,новозеландски или канадски језик-само енглески.Врло логично и лингвистички утемељено.

После деценија ратова, милионског страдања српског народа од немачких освајања и погрома током Првог и Другог светског рата, последњих балканских ратова и немачког учешћа у њима, очекивало се да културна дипломатија да свој допринос јачању односа српске и немачке културе. Очекивало се, с правом, јер постоје дуге везе између српског језика и књижевности и немачког језика што је проф.др Габријела Шуберт (Gabriella Schubert) управник Катедре за јужну славистику и југоисточно-европске студије на Универзитету „Фридрих Шилер“ у Јени, истакла у свом научном раду раду „Када се Гете срео са Вуком…/1/

„Значајну улогу у стварању позитивне слике код Немаца о Србима одиграо је Херман Вендел (Hermann Wendel), бивши посланик у немачком Рајхстагу и публициста. Он је први који је на конкретним и озбиљним подацима тумачио Немцима југословенски покрет за ослобођење и уједињење. Он је написао вероватно најлепше есеје о Србима и српској књижевности, представивши Србина као човека који демократски осећа и мисли. И фелдмаршал Макензен (August von Mackensen),главни командант немачких трупа у Србији, 1918. кад је пловио као побеђениратни заробљеник низ Дунав према Солуну, изјавио је: „Ми смо се тако мало познавали… У српском народу има нешто и песничко и јуначко, ви морате живети, а будући Немци ће да о вама праведније суде.“

„…. према балканским Словенима, а посебно Србима, са жудњом су се окренула велика немачка имена: поред Хердера и Гетеа још Јакоб и Вилхелм Грим (посебно Јакоб), Вилхелм фон Хумболт, Клеменс Брентано (ClemensBrentano), Лудвиг Уланд (Ludwig Uhland), Јакоб Буркхарт (Jakob Burkhart), Леополд фон Ранке и многи други. Овде су открили оно што је код њих одавно пало у заборав, а код балканских народа било у пуном процвату – живу приповедачку заједницу и културу поезије, која је немачком примаоцу деловала једноставно и изворно, а истовремено страно, архаично и загонетно, у великој мери по књижевном укусу Немаца тог времена“

Било је логично да се неки врстан зналац српске културе, попут госпође Шуберт, позове за почасног госта.На жалост шанса је пропуштена, што је велики минус. Посленике немачке писане речи на прошлогодишњем Сајму представио је Карл Маркус Гаус, дипломирани филолог и историчар из Аустрије.

Остављајући резерву да његов поздравни говор у штампаним медијима можда није најбоље преведен ни пренет, а нема га у целини на видео снимцима, и после годину дана лебди осећање да К.М. Гаус није био на висини задатка.

Своју поздравну беседу  започео је причом о Марку Арнаутовићу, чувеном српско-аустријском фудбалеру, члану репрезентације Аустрије, који се уздржао радовања након гола којим је затресао мрежу српског тима, с образложењем да поштује и противнике и своје српско порекло.Фудбалери и књижевност често су диспаратни појмови, али уметничкој Гаусовој души лепо је послужио овај пример мултикулуралне толеранције.

Други пример  аустријског књижевника био је чист ауто-гол, класична материјална грешка (да не излазимо из датог дискурса ). Гаус је навео сарадњу Вука Стефановића Караџића и  „великог хрватског песника“, Петра Прерадовића, како рече „једног Србина и једног Хрвата“ .Тачно је да су се Вук и Прерадовић дружили и сарађивали у Бечу , једино што Прерадовић није био Хрват, већ Србин, рођен 7/19. марта 1818. године у селу Грабовници, ђурђевачке регименте у српској православној породици Јована Прерадовића, аустријског граничарског официра, родом из Грубишног Поља у Војној крајини и мајке Пелагије( рођ.) Гривичић, из Ђурђевца. Оног истог Грубишног Поља у Западној Славонији у коме су усташе ухапсиле и на Велебиту и Пагу извршиле масакр  над пет стотина Срба почетком Другог светског рата о чему је детаље изнео пок  др Милан Басташић у књизи „Билогора и Грубишно поље 1941.-1991.“.Оном истом Грубишном пољу у коме се број Срба десетковао, а К.М.Гаус о томе ,ето, није обавештен.

По Гаусу, Вук и Прерадовић тежили су да „кроз академско и уметничко бављење језицима изведу Балкан из историјске усамљености и уведу га у-модерну!“

Необично је да Гаус, као дете немачких избеглица из Војводине (1945.) , публициста и дипломирани историчар, није чуо за богату српску средњевековну књижевност описану у бројним светским енциклопедијама. Многа од тих  дела продата су у Бечу баш од стране Вука Караџића, многа су покрадена током злочиначког  харачења аустроугарских трупа током Првог светског рата, а ризница  Народне библиотеке спаљена је немачким бомбардовањем 6.априла 1941.Злочин без преседана и вечита срамота пред европским културним наслеђем.

Поменувши неку њему знану језичку полицију (!!?),  Гаус је подвукао да смо сви обликовани утицајима различитих култура као и да је циљ језика повезивање, разумевање и спознаја себе у речима других људи, што се не да побити. Но, намерно или ненамерно, превиђа да је крађа језика, а тиме и књижевних дела написаних на том језику (било ћирилицом, латиницом, арапским или кинеским писмом), крађа идентитета једног народа, гажење његових људских права гарантованих Повељом УН, што се догађа са делима српских писаца писаних латиницом. Од једног хуманисте  очекује се да устане против лоповлука и насиља над  било којим, па и српским језиком.

Ако му је та „ситница од језика“ и промакла, необично је, што пишући о мањинама које нестају у Европи, Гаус бележи нестанак Сефарда и дивне Ладино културе, а не помиње масовна страдања Срба у БиХ и Хрватској  од стране својих сународника  и логоре Добој, Арад, Нежидер, Шопроњек, Нађмеђер, или Велики Међер, Дунајска Стреди, Шаморин, Јиндриховице у Првом светском рату, клања по Срему и Мачви, пљачку Србије. Затим логоре за цивиле, жене и децу, ратне злочине Немаца , Арнаута,Бугара, па Хрвата и муслимана (НДХ) у Другом светском рату; те пресудну улогу, финансирање и логистику, војну и дипломатску подршку Немачке и Запада у атомизацији Балкана деведесетих година. Не, он се фокусира на  њему „подобне“ мањине.

Своје сторије базира на обиласцима градова и  изненађујуће штурој литератури, што ни сам не скрива, без навођења прецизних података што се да подвести под „шламперај“( површно, аљкаво, неозбиљно..) очито у библиографским напоменама (стр 223.-227.) једине Гаусове  књиге коју сам нашла на прошлогодишњем Сајму,“Еуропљани у изумирању“, награђену наградом за промовисање савремене аустријске књижевности за 2010. „Алберт Голдштајн“,  и подржану од стране Секције за културу Аустријског канцелара.

Да видимо шта је то заслужило да буде награђено и подржано од аустријског канцелара.

Најављен као као „велики познавалац књижевности средње и источне Европе и утицајни књижевни критичар на немачком говорном подручју“ почасни гост релативно је непознат у књижевним круговима Београда  и поред 25 књига и путописа које је објавио и стекао бројне локалне и европске награде као и материјалне потпоре своје владе.

Неупоредиво је популарнији у Загребу, као  амбасадор дела Мирослава Крлеже, заљубљеник у лепоте и људе Загреба коме је посветио дело “Очи Загреба“ , понукан својим једењем јагњећих очију, као израза великог поштовања његовој личности од стране хрватских колега и у име трајно добрих хрватско-аустријских односа .

Посебну наклоност тамошње публике и издавача стекао је  покушајем демантовања фамозне „ корпе очију на Павелићевом столу“ у роману „ Капут“(Крај, готово…) К.Малапартеа. Необично је за једног историчара да је превидео хиљаде објављених фотографија усташких злочина а и низ других  сведочења злочина током НДХ, поменимо само сведочење  Франческа Басотија магазину Ил Боргезе 1960. Радећи у Другој армији и сарађујући са префектуром у Ријеци видео је бројне злочине усташа током НДХ и  прегледао обимну документацију.

Можда се Гаус  тиме квалификовао 2004. за награду  Рене Марчића/2/филозофа, теолога, декана и ректора у Салцбургу, али и  аташеа за културу ,при Генералном конзулату Павелићеве НДХ у Бечу.

„Глас концила“  у објављеном чланку Владимира Лончаревића од 25.листопада 2017.  истиче да је Марчић, и поред усташке биографије, био утицајан у послератној Аустрији /3/

Тако  је 1998.  Гаус  добио награду „Бруно Крајски“ – по екс-председнику Аустрије, познатом по значајном доприносу држави, али и именовању четворице бивших нациста за министре у влади Аустрије што је изазвало и сукоб са Симоном Визенталом и буру у европској јавности.

Невероватна случајност или…?

Свакако је интересантно прочитати његов лични доживљај и сусрете с македонским Аромунима (Цинцарима), Сефардима Сарајева, Лужичким Србима, Арберешима у Калабрији, кочевским Немцима.Наравно, велики отклон треба начинити према  тврдњама које износи јер их не подупире научно доказаним изворима.

Пишући о изузетно добрим односима сарајевских Јевреја и Муслимана, Гаус не наводи ко је те Јевреје током НДХ слао у Јадовно, Јасеновац, Градишку, Паг…Како то,  да шетајући се Сарајевом, не види да у шехер Сарајеву више не живе десетине хиљада Срба. Куд су се дели ти Срби?

Пише о авионима којима су локалне муслиманске власти дозволиле да иселе Јевреје током рата, а „није обавештен“ колико су ратни криминалци, попут Ћела, узимали марака да би пустили, ако не би убили,  српску или децу из мешовитих бракова, кроз тунел на Кошеву. Онај исти испред кога се Холбрук онолико сликао и кроз који су повлашћенима стизале потрепштине- од хране до котурова филмских трака?

У поглављу о нестанку Јевреја из Сарајева децидно тврди (стр.15 „Еуропљани у изумирању „) да је рат почео 5 травња (априла) 1992.  убиством лепе студенткиње медицине, Суаде Дилберовић, без навођења извора ове тврдње. Чињенице дају и друга виђења.У недавно (2018.) приказаној панел дискусији ТВ Ал Џазира, три историчара, припадника сва три народа, још увек нису постигла сагласност  по том питању.

Чињеница је да је месец дана раније,  1. марта 1992. другог дана референдума о независности СР Босне и Херцеговине, припадник Зелених беретки Рамиз Делалић пуцао  на српску свадбену поворку на Башчаршији и убио младожењиног оца, Николу Гардовића.  Убиство старог свата испред Старе цркве на Башчаршији мотивисало је Србе да  исте вечери подигну барикаде по Сарајеву, а у раздобљу од 1. до 5. марта и у Шамцу, Дервенти и Оџацима.

Са сином покојног Гардовића разговарала сам пре десетак година у Гетеборгу где је тада служио као свештеник у СПЦ. До данас нико није осуђен за тај злочин.

Можда најпрецизнији датум отпочињања ратних дејстава у БиХ је 3.март 1992. када су хрватско — муслиманске паравојне снаге из околине Босанског Брода, заједно са 108. бригадом ЗНГ из Хрватске, заузеле  Босански Брод и почеле насиље над Србима. Сукоби у Босни и Херцеговини отпочели су нападима Оружаних снага Републике Хрватске током марта 1992. године,  на  територију Босне и Херцеговине код Босанског Брода, Купреса и у долини Неретве. Хрватске паравојне снаге су 23. марта напале из правца Неума артиљеријом и пешадијом село Храсно када су погинула шесторица припадника резервног састава ЈНА.

Подаци говоре да је у Сијековцу код Босанског Брода, ноћу, између 26. и 27. марта, Војска Републике Хрватске прешла  реку Саву и уз садејство муслиманских паравојних снага починила ратни злочин убивши 6 цивила.То су прве жртве рата.

А можда је почело и скидањем с аутобуса и малтретирањем православних ходочасника за Острог неколико месеци раније?

Болна су страдања свих на Балкану.

Једнострано тумачењима сарајевске трагедије (наравно, по њему , кривци су Срби и ЈНА) увијене у  интересантан осврт о сарајевским Сефардима даље дискредитује почасног госта прошлогодишњег Сајма. Колико су интересантни описи појединаца, саговорника и пролазника,  аустријско довођења службеника Царевине, Ашкеназа, њихов први сусрет са Сефардима, толико су смешна његова тумачења да је Османска царевина била добра за Јевреје и Хришћане јер се они нису борили као сулатанови ратници . Ваљда није чуо за „данак у крви“( девширма) , одвођење, исламизовање и обуку хришћанске деце са Балкана, ни за најпознатије браћу Соколовиће!

Злочине и аустријске логоре у Првом светском рату, геноцид, прескаче.

Помињући Други светски рат и превиђајући Павелићеву окупацију целе БиХ, Срема  каже да су хрватске и муслиманске усташе хтеле да истребе Србе у БиХ и на Дрини , те да је Крушчица била једини концентрациони логор на босанском тлу. Значи, не види целину НДХ и системе логора већ само Босну! Гаус није упознат ни са страдањем по градовима, варошима, јамама НДХ.

Да није трагично, било би смешно.

Да би још зачинио причу, додаје на стр 31. да током усташког геноцида над Србима и Јеврејима, упадају српски четници, не да заштите Јевреје, већ да почине геноцид над Муслиманима!!!!Овде, је ваљда крешчендо Гаусове фикције, лаицизма и зле намере. Не само да никада није чуо да је ЈВУО била мултинационална, већ да су у њеним редовима били многи Јевреји и Муслимани (др Исмет Поповац, судија Мујо Пашић, Фехим Мусакадић, Алија С.Коњхоџић, муслимански четници из Коњичке жупе,Бјелимића, 150 муслимана из Улошког батаљона и на стотине других).

У редовима ЈВУО било је и Јевреја, о којима је сведочанство оставио господин Александар Лебл, публициста из Београда.

Наравно, Гаус не помиње германску улогу у сва три рата, нарочито последњем, грађанском рату у БиХ  нити стотине стратишта, логора и затвора у којима су страдали српски цивили.

О Аромунима,Кочевским Немцима, Лужичким Србима, неком другом приликом. Сувише је заморно читати Гаусова размишљања и бринути о паду квалитета академског образовања и објективности у Аустрији.

Лепо је што је начео тему.

Сасвим будаласто је што је неко, такав „ волумен“, довео да буде почасни гост једне од најлепших манифестација културе на Балкану и што је обрукао немачки језик и културу. Према свецу и тропар.

Овог момента,  док завршавам ове опаске, радује ме сазнање да стотине аутобуса пуне младих  хрле Сајму књига.

Да читају и да сами размишљају, негују миленијуме српске и европске културе.

Приредила: Данка Којадиновић

/1/   / Ч Л А Н Ц И  И Р А С П Р А В Е UDC 930.85(497.11:430)„18. Габријела Шуберт, професор, рођена је у Будимпешти. Етнолог, балканолог, фолклориста, професор на Катедри за јужну славистику и Студије југоисточне Европе на Универзитету „Фридрих Шилер“ у Јени, члан Collegium Europaeum Jenense, инострани члан САНУ од 2006. године. Студије славистике и балканологије завршила је на Слободном универзитету у Берлину, докторирала је 198, а до 1995. радила у Балканолошком институту. Као гостујући професор предавала је 1992. у Будимпешти. Дописни је члан Мађарске академије наука (1992). Добитник је медаље „Ђуро Даничић“ Филолошког факултета у Београду (2003). Бави се народном књижевношћу, немачко- јужнословенским књижевним и културним везама, културном семиотиком, контактивном лингвистиком, савременом јужнословенском приповетком. Ауторка је књиге Срби и Немци. Традиције заједништва против предрасуда (Serbien und Deutsche…), Jeнa, 2003, те бројних научних радова, између осталих „Вуково коментарисање народних пословица“, „Однос између жене и мушкарца у српским народним песмама о косовском боју“ и др.

/2/филозофа, теолога, декана и ректора у Салцбургу, али и  аташеа за културу при Генералном конзулату Павелићеве НДХ у Бечу.

 https://www.gmx.at/magazine/politik/rene-marcic-preis-faschistische-vergangenheit-namensgebers-32204182https://www.oecv.at/biolex/Detail/13100315

/3/ https://www.glas-koncila.hr/hrvatska-perjanica-europskoga-novinarstva-stjepan-tomicic-hrvatske-straze-do-orf-a

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: