Mere samoodbrane, koje su preduzimali Srbi u trenucima totalnog beznađa, prerastale su u surov oblik osvete po prastaroj devizi: „Oko za oko, zub za zub.” Čuveni engleski filozof Bekon rekao je: „Osveta je neka vrsta divlje pravde.” To podrazumeva da ona uvek vodi drugoj nepravdi, ali sa osvetom se mora računati u trenucima bezumlja. Rimski pesnik Vergilije, u Enejidi, stavio je u usta svom junaku reči mnogo puta navođene: „O nek se rodi osvetnik neki iz pepela moga.” Prema zapisima očevidaca zločina, slične poruke ostavljale su žrtve ustaškog terora pre bacanja u ponore i zverskog ubijanja. Reči umirućih uvek se pretvaraju u amanet, a u ratu postale su obaveza

Na postavci u Narodnom muzeju u Užicu vidi se i fotografija kako partizani i četnici zajedno sprovode kolonu nemačkih zarobljenika Užice – Nova stalna postavka „Užička republika 1941” u Narodnom muzeju u Užicu, koja je izloženim eksponatima spojila kokardu i petokraku iz tog vremena, privlači mnoge posetioce iz zemlje i inostranstva. Do sada ju je od oktobra prošle godine, kada je otvorena, videlo preko 4.000 ljudi iz Srbije, BiH, Hrvatske, Izraela, Kine i drugih država, kaže za naš list autor postavke muzejski savetnik Radivoje Papić, dodajući da je „Užička republika“, uz spomen-postavku na Kadinjači, postala najposećenija izložba ovog muzeja. – Dolaze da je vide i stariji, udruženja penzionera i boraca, a

Autor: Biljana Bošnjak Pored umetničke i verske, najveća zaostavština episkopa Irineja jeste 2.800 srpske dece spasene iz mađarskog logora Episkop bački Irinej Ćirić, rodoljub, pesnik, slikar i prevodilac, tokom Drugog svetskog rata spasio je oko 2.800 dece i 180 majki sa bebama iz mađarskog logora Šarvara i udomio ih u porodice po Bačkoj. Osnovao je Eparhijsku dečiju bolnicu za lečenje mališana obolelih u logoru od tuberkuloze, a nova vlast sačekala ga je kamenjem i batinama, od kojih se nije oporavio. Kada se 19. avgusta, na Preobraženje Gospodnje, 1946. godine episkop bački Irinej Ćirić uputio u Odžake, uz veran narod, sačekala ga je i grupa skojevaca i članica AFŽ. Čim je

Nemci su, zna se, veliki narod. Veber je, dabome, veliki filozof. Frau Merkel, nema sumnje, veliki političar. I od njih, ne jednom, govorio nam je naš novi predsednik, treba učiti. Šta? Sve, rekao je Vučić. I jednostrano proglasio kraj srpske istorije i početak „praktičnog doba“ u odnosima sa Nemačkom. Doba u kome mi „mali narod“, kako veli Vučić, moramo učiti od velikih. I ja sam, zato, kao analitičar, počeo da pratim šta radi ta frau Merkel, želeći da nešto naučim i publici preporučim. Prvo što sam shvatio jeste da se frau Merkel ne odriče istorije svog naroda, čak ni njenih najsramnijih perioda. A bilo ih je. Iz onoga što čini

„Stalno ste zauzeti problemima partizana, muslimana i ustaša. Izgleda da ste se sasvim zadubili u ovu unutrašnju borbu na veliku štetu jugoslovenskog doprinosa ratnom naporu Ujedinjenih nacija“, napisao je General Armstrong Priče o jugoslovenskom otporu uglavnom su se odnosile na generala Mihailovića i njegove četnike, a onda se pojavio „čuveni“ izveštaj koji je promenio ugao gledanja i dao zamah pokretu koji je odbacio Mihailovića. Polemika o ukidanju presude iz 1946. godine još uvek ne jenjava, kada je po odluci suda streljan Dragoljub Draža Mihailović, četnički general. O tome šta mu je prethodilo, o stavovima svih strana u ovom procesu, dosta se pisalo proteklih decenija, no postoji jedna prepiska o kojoj

Šta je sve prethodilo hapšenju Draže Mihailovića, u januaru 1946. Ostaje dilema da li je komandant Gorske garde namakao omču na vrat Draži ili je ubijen. Tvrdi se da je lažni Kalabić 15 centimetara niži od pravog Srbija je velika tajna. Koliko god ova konstatacija starog cinika, na prvi pogled, izgledala nategnuto i bila proizvod našeg kafanskog smisla za humor i dosetku, sve što se poslednjih desetak dana dešavalo, od donošenja presude o rehabilitaciji Nikole Kalabića, ipak govori o njenoj tačnosti. Gotovo da nema segmenta javnog života da se, s vremena na vreme, ne sapletemo o neku busiju tajne. Nije li ovo trenutak da se, po ko zna koji put,

Predlagači rehabilitacije ratnog premijera Srbije nezadovoljni pritiscima na sud Predlagači rehabilitacije Milana Nedića, predsednik vlade Srbije tokom Drugog svetskog rata, odnosno njegova porodica, Srpski liberalni savet i Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, spremaju se da tuže ministre Ivicu Dačića i Aleksandra Vulina, kao i predsednika skupštinskog odbora za ljudska i manjinska prava Mehu Omerovića. Na dušu im stavljaju da neprimerenim izjavama konstantno vrše pritisak na sud. – Smatramo da su izjave ljudi iz vladajuće garniture, Dačića, Vulina i Omerovića, najblaže rečeno nekorektne i njima vrše pritisak na sud, zbog čega ćemo morati da ih tužimo – kaže Aleksandar Nedić, praunuk kolaboracionističkog političara. – Posebno je sporno Vulinovo izjednačavanje

Novi Sad – Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin izjavio je danas da će mu biti „veliko zadovoljstvo” da se pred ustašama i pred porodicom Milana Nedića bori za istinu u srpskom narodu, njegovoj antifašitičkoj prošlosti i budućnosti. „Biće mi veliko zadovoljstvo i pred ustašama i pred Nedićevcima da se borim za istinu u našem narodu, našoj antifašističkoj prošlosti i našoj antifasištičkoj budućnosti, i da nikada ne dozvolim da zločinci i žrtve budu izjednačeni”, poručio je Vulin. Vulin je porodici Milana Nedića, koja je protiv njega najavila tužbu zbog njegovih izjava o ulozi Nedića tokom nacisticke okupacije Srbije, predložio da stane u red sa ustašama koje su

Vladimir Nazor (1876-1949), po narodnosti je Hrvat, pisac, pesnik i književnik. Uoči Drugog svetskog rata Nazor je podržavao Mačekovu opoziciju. Za vreme tz. Nezavisne Države Hrvatske postao je 1941. godine članom Pavelićeve Hrvatske Akademije znanosti u umetnosti. Tokom 1942. godine napuštia Zagreb i odlazi u Vrhovni partizanski štab, gde ostaje svo vreme trajanja revolucije. Nazor je postao je prvi predsednik Prezidijuma Sabora NR Hrvatske i tom prilikom uputio je jednu zvaničnu „Poruku Hrvatima“, u kojoj doslovno stoji: „Tim činom su rodoljubi na mene svratili pažnju ne samo Hrvata od Čakovca u Međimurju i od Čičarije u Istri do Boke Kotorske, pa od Lošinja na Jadranu do Zemuna na Dunavu, no