Након растакања заједничке државе Југославије, од проглашења хрватске независности, слави се 22. јун (пардон, липањ) у шуми Брезовица код Сиска, као дан „хрватског“ антифашизма. Надобудни притом истичу, да је то заправо био почетак антифашистичке борбе у окупираној Југославији, а повели су је управо Хрвати, да се зна, јер се то дуго намерно заташкавало! Истине ради, догађање у липњу те далеке 1941.године у Хрватској, било је нешто мало другачије, од новокомпоноване „истине“, па да се потсетимо. Група од 39 комуниста и симпатизера у Сиску, махом радника и понеки школарац, чувши за нацистички напад на Совјетски Савез, самоорганизовано је отишла у оближњу шуму, да се склони од очекиваног хапшења, у тим новонасталим

Међу Србима још увијек доминира премиса да су позитивци у Другом свјетском рату били само они који су се активно и жртвујући себе – и народ – борили против фашизма. Из тога исходе четничко-партизанске расправе и бескрајна доказивања ко се борио против фашистичког окупатора, а ко је с њим сарађивао, тј. ко су били добри момци, а ко лоши. Српски образац, очишћен од дезоријентишућих утицаја, не смије да се заснива на односу учесника према империјалистичким идеологијама и њиховим носиоцима, него искључиво према стубовима српског интереса. Дакле, добар је био онај Србин који се борио за Српство, лош је био онај који није. Није ко се храбро борио, него ко се

О Божићу, пре 75 година Еуген Паул, ковински Немац, смрти је спасао сто суграђана, Срба, пише у тексту објављеном на сајту подунавље.инфо. Својом главом је гарантовао за њихове, да их не стрељају његови сународници. Окупација је у Ковину била ушла у другу годину, а у прву зиму. Немачка војска је била смештена у две школе, због чега је претходна школска година окончана у Светосавском дому. „Швабе су уочи Божића приредиле грожђе-бал, игранку. Један од њих се загледао у неку младу Српкињу, није одустајао, на крају је она пристала да с њим изађе“, сећа се догађаја из јануара 1942. Александар Паул, тада деветогодишњак, син Еугенов. Прича овде има мутан детаљ; савременици

Који су прави разлози сукоба комуниста и њихових противника у Другом светском рату. Партизани у трезору банке у Ужицу нашли 45 милиона рубаља, а четницима дали тек петину Прецизнији одговор на питање зашто су пропали сви покушаји Јосипа Броза Тита и Драже Михаиловића да се нађе заједнички језик у уједињењу њихових присталица у отпору окупатору, по свему судећи, нећемо скоро добити. Историјску дилему како је и зашто дошло до оружаних сукоба формација партизана и четника, и да ли је уопште био могућ било какав договор ове две стране, не могу разрешити само постојећи документи и меморски записи непосредних учесника. Како сада стоје ствари, неопходна је свеобухватна стручна анализа, не само

Полагањем венаца на Споменик страдалих Јевреја код некадашњег гета и комеморацијом у Великој већници Градске куће у петак је обележено 73 године од депортације Јевреја из Суботице. Тог 16. јуна 1944. око четири хиљаде суботичких Јевреја одведено је у нацистичке, концентрационе логоре широм Европе. Највећи део њих, око три хиљаде, из тих логора се није вратио. Некада веома бројна, јеврејска заједница у нашег граду данас броји 250 душа. – Наш задатак је да сачувамо успомену на све страдале у концентрационим логорима. Успомена на њих није била чувана као градска баштина и баштина свих нас, то је почела да буде почетком деведесетих година прошлог века на иницијативу писца Бошка Крстића и тадашњег градоначелника

У суботу, 17.06.2017.године, у Лијевчу пољу на триторији општина Србац и Градишка одржан је помен и освећен споменик погинулим припадницима Југословенске Краљеве војске у Отаџбини из Гацка и Црне Горе. На простору Лијевче поља у прољеће 1945.године од почетка априла до краја јуна страдали су четници нападнути од здружених снага; усташа, домобрана, њемачких снага и партизана. У једном кратком времену опкољени са свих страна гинули су за заклетву Краљу и Отаџбини. У цркви у мјесту Разбој Лијевче у 10,00 часова, општина Србац, одржан је помен на св. Јоаникија Липовца који је овдје последњи пут благословио старјешине, војнике и вјерујући српски народ прије поласка на пут без повратка. У 13,00 часова у присуству

Издајом и сломом версајске Југославије завршава се обавеза било којег чиниоца према овој несретној творевини, али њоме проузрокована трагедија српског народа тек почиње, а обавезе према опстанку Српства постају наглашене као никад до тад. У овом, другом дијелу “Српских издаја“ бавићу се групама који од издајника заједничке им пропале државе постају спољни непријатељи једног њеног дијела, Српства. А кад наводим имена тих група, мислим на појединце, политичке структуре и борбене формације које су иступале у име тих група, а не само биле родом из њих. Примјера ради, Јосип Броз током рата није иступао у име Хрвата, без обзира на корист коју ће његово дјело донијети Хрватима, него су то чиниле

Пише: Мило ЛОМПАР, „Становиште“ Понекад се учини да формула о промени свести – као трећи немачки услов за приступање Србије Европској унији и као магијска реч у говорима српског председника – представља стереотипну и реторичку поштапалицу која је лишена како намере тако и практичног дејства. Овај утисак се појачава ако запазимо да су западни (амерички) чиниоци склони да многи аспект свакодневног живота, растући ауторитаризам, смањивање демократских садржаја у јавном простору, незаконито понашање власти, занемаре у корист систематских поступака наше државне политике којима се Косово и Метохија – у складу са Бриселским споразумом – издвајају из Србије и оних поступака који нашу земљу систематски приближавају NATO-у. Но, велика је заблуда веровати да промена у државно-правном питању не

УМЕСТО УВОДА Трагична судбина ђенерала Милана Недића и даље захтева савесно истраживање. Један од могућих праваца истог могао би бити читање историјских извора који потичу са окупаторске стране. Наиме, немачки окупатор никад није до краја веровао Недићу, јер су знали његове предратне ставове, нарочито кад су запленили документацију француске војске приликом освајања Париза 1940. Пошто је Југославија тајно преговарала с Французима о ратној сарадњи на антинацистичкој основи, а Недић је био министар војни, сенка сумње је трајно остала на њему. Немачки историчар Јохан Вишт, који се бавио Хитлеровим односом према Краљевини Југославији, у својој књизи „Југославија и Трећи рајх“, објављеној у Штутгарту 1969, указивао је да су Немци знали да