Са осећајем поштовања и љубави јуче сам био део “Бесмртног пука” који је марширао Београдом СА осећајем поштовања и љубави јуче сам био део “Бесмртног пука” који је марширао Београдом. Носио сам фотографије своје баке која је, током извршења задатка, заробљена и мучки убијена у Јасеновцу и деде, који је погинуо у борби пред сам крај Другог светског рата. Обоје су дали своје животе за слободу. Они су били међу милионима жртава које су поразиле највеће зло у историји човечанства. Поразили су нацизам. Зато је Дан победе, 9. мај, тако посебан и важан дан. То је дан када су Русија и Србија, марширајући раме уз раме на правој страни историје,

Тито је 27. јула 1952. у Глини одговорност за геноцид извршен у НДХ, уместо овој злочиначкој држави, приписао појединцима “који су хтјели да се богате и да владају на рачун народа” ПРЕМА немачким изворима, национална структура становништва нацистичко-фашистичке Независне Државе Хрватске 1941. била је: 52,51 одсто Хрвата, 30,63 одсто Срба, 11,14 одсто муслимана, 2,39 одсто Немаца, 1,19 Мађара, 0,64 одсто Јевреја, 0,48 одсто Словенаца и непознат број Рома. Односе Срба и Хрвата пред крај Другог светског рата још више су нарушавали неспоразуми око Јасеновца. Усташе су 22. априла и 1. маја 1945. до темеља срушили јасеновачки логор и спалили архиву, а једино нису успели да спале све тек побијене логораше

Тито је у пролеће 1944. тврдио да је започео грађански рат у Србији, да је био у праву што је устанак дигао на време, када су Немци и усташе за “три мјесеца уништили преко пола милиона Срба” У ПРОЛЕЋЕ 1944, Тито је у једном свом опширном чланку, послатом у Москву, нелегитимно друго заседање АВНОЈ-а у Јајцу, на коме није учествовала ни половина изабраних делегата, претворио у легитимно. Тврдио је да је “на пленуму”, како је назвао овај скуп, “учествовало 240 делегата из свих крајева наше земље”, а не 142, колико их је стварно било. Његови московски спонзори су овај чланак са српскохрватског превели на енглески, руски, бугарски, албански и низ

Обећање јасеновачким заточеницима да ће их ускоро ослободити и спасти од усташког ножа, Тито и његови борци нису испунили, иако је логор чувало само 1.500 Павелићевих бојника МЕЂУ бројним поздравним телеграмима које су већници Титовог АВНОЈ-а крајем 1943. послали из Јајца, био је и онај који је упућен “заточеницима фашистичких тамница и логора” у поробљеној Југославији. Већ у првој реченици овог документа направљен је превид. Речено је да се АВНОЈ обраћа оним Југословенима који су “пали у тамнице и концентрационе логоре њемачких злочинаца и њихових усташких и четничких судионика”, а четници ни тад ни у било ком другом периоду рата нису имали ниједан концентрациони логор. Немци су у Југославији водили

За време примирја, марта 1943, Тито је Немцима поручивао да су његови борци спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па и против Енглеза У НЕКИМ прокламацијама с првог заседања Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, одржаног крајем 1942. у Бихаћу, тешко је наћи бар зрно принципијелности у Титовом односу према Србима и Хрватима. АВНОЈ је тада позвао Хрвате да устану “против четника, усташа и окупатора”, а Србе да “одлучно, снажно и сложно ударе против фашистичких освајача, против четничких и усташких издајица”. Да ова формулација није била случајна, види се и из Титовог позива Србима и Хрватима из фебруара 1943, да још више распламсавају

Пошто сам прикупио све ове податке и изјаве непосредних сведока, сабораца и савременика тих догађаја, поново сам се обратио пароху подгоричком, протојереју-ставрофору др Велибору Џомићу, који је изговорио ову оптужбу, да проверим да ли је и где у међувремену, можда, објавио причу о партизанки “Пурићкој из Нове Вароши”, која је, по његовој причи, починила тако стравичан, нечувен братоубилачки злочин. Одговорио ми је да је ту причу био предвидео за четврти још необјављени том своје “историје” о страдању српске цркве од комуниста, али да он није још штампан, и упутио ме да подробније податке о томе потражим у другом тому књиге “Генерал Милан Недић”, коју је Недићев сестрић Станислав Краков објавио