“Јутрос пред зору – записао је Мирко Ћуковић 22. новембра 1941. године у својој дневничкој књизи “Путовање у слободу” – наши су опколили школу у Акмачићима и позвали четнике на предају, али су они отворили ватру из школе. После краће борбе четници су се предали. Разоружано је око 70 четника. Око 30 их је одмах пуштено кућама, а 40 спроведено у Радоињу. У Радоињи је пуштена кућама већина њих, од којих су седморица ступила у Сјеничку партизанску чету”. Ћуковић потом набраја ко од заробљених није пуштен: Влајко Ћурчић, златарски војвода, инжењер Љубомир Ранитовић, припадник бивше Земљорадничке странке, Милосав Ранитовић, бивши жандармеријски наредник, оба из Сјенице, Симо Деспотовић и Ћук (име

Миломир Марић, уредник емисије “Голи живот” на београдској ТВ Хепи, и његов саговорник, поп Велибор Џомић, наставили су пропагандну причу Григорија Божовића из његовог “Пљеваљског весника” о Љубици Пурић и додали јој, по сопственом избору, оно што им одговара. – Њима и сада, очигледно, још некима – каже првоборац и ратни друг ове познате Нововарошанке Дико Пејатовић. – Ја веома добро знам и ратни и поратни животни пут Љубице Пурић, иако смо се ретко сретали, углавном на неким заједничким скуповима бораца – додаје Пејатовић. Када сам осамдесетих година прошлог века размишљао и одлучивао се да пишем о женама нововарошког краја у НОБ-у, имао сам потребу да у циљу прикупљања података,

Дико Пејатовић, поуздани хроничар златарског краја и писац више запажених књига, нарочито из историје Народноослободилачког рата, не само што са огорчењем демантује тврдње пароха подгоричког Велибора Џомића да је Љубица Пурић из Нове Вароши убила брата, већ о томе има подробну причу. – Ради се о ћерки попа Илије Пурића, Љубици, студенту филозофије, првоборцу НОБ, скојевки и комунисти, угледном, омиљеном и поузданом активисти из ратних дана и неуморном, одговорном руководиоцу у послератном периоду – казује Пејатовић. – Љубицу сам упознао октобра 1941, када сам ступио у партизане, а она је већ била партизанка. Међу неколико њених другарица, поред Дане Тановић, Цале Благојевић, Миле Савић, Каје Караматијевић – она се издвајала

На београдској ТВ Хепи, у емисији Миломира Марића Голи живот 23. јануара 2014. године учествовао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, парох подгорички и правни саветник Митрополије црногорско-приморске, аутор трокњижја “Страдање србске цркве од комуниста”. На самом крају те премучне и тешке приче, којој би се у целини имало шта приговорити и лако демантовати многе чињенице, нетачности и преувеличавања којима врве свих 1.300 страна ове “историје”, Џомић је дословце рекао: “Кажу да је у Новој Вароши једна Пурићка, кћи свештеника, своме брати ишчупала срце и заиграла коло!”. И ја, као и многи који су то чули и видели, а поготову још ретки борци и учесници НОБ и нарочито они из нововарошког

Живимо у времену лажи, подвала и превара, у времену пакости и злобе сваке врсте, у времену прекрајања историје и најфантастичнијих измишљотина на којима би позавидела и Гебелсова фабрика лажи, пред којима би се зацрвенела свака ратна и ратнохушкачка пропаганда. Да све буде парадоксалније, сви се уз то заклињу и бусају у прса да им је стало до истине и коначног помирења и подизања мостова преко провалија раздора насталих у ратовима и револуцијама које су потресале свет у минулом веку. Ово је, чини се, нарочито изражено када је у питању Народноослободилачка борба и њени учесници. Нема никакве сумње, нити ико озбиљан у овом времену може и покушати да доказује да је

Клуб Гачана у Београду након више од седам десеније ћутања на једном од најсветијих мјеста СПЦ, у Храму Светог Саве на Врачару, организовао je парастос Милораду Поповићу, попу Радојици Перишићу, Благоју Тепавчевићу, Mарку Лојовићу, Видаку Ковачевићу и читавој плејади гатачких витезова и јунака, припадника ЈВуО, изгинулих на знаним и незнаним мјестима, највише на Лијевчу пољу. (ХЕРЦЕГ ТВ) Извор: Слободна Херцеговина  

У Цркви Покрова Пресвете Богородице у Петрову данас је протојереј петровљански Никола Пекић служио парастос команданту Југословенске војске у отаџбини Драгољубу Дражи Михаиловићу. Овог мјесеца навршава се 75 година од дана када је 21. априла 1941. године Драгољуб Дража Михаиловић на Лужањку у Петрову одлучно одбио да призна капитулацају тадашње Југословенске војске. Поводом тог догађаја, у сриједу, 20. априла, биће положено цвијеће на Спомен-плочу на висоравни Лужањак у Петрову која је постављена 23. априла 2005. године. У уторак, 19. априла, историчар из Београда Радован Калабић у Петрову ће одржати предавање о теми “Драгољуб Дража Михаиловић – вођа прве гериле у борби за ослобођење Европе од фашизма и нацизма”. Радио Телевизија

Само неколико сати после потписивања безусловне капитулације Војске Краљевине Југославије, 17. априла 1941, морнарички поручници Милан Спасић и Сергеј Машера активирали су експлозив на бојном броду „Загреб” и заједно с њим одлетели у ваздух. Док су остали чланови посаде напуштали брод, а Италијани већ били на вратима Боке которске, њих двојица су изабрали смрт уместо срамне предаје и одвођења у заробљеништво. Тело Милана Спасића следећег дана су у Тиватском заливу пронашли рибари. Сахрањен је на војничког гробљу Савини код Херцег Новог. Међу силним светом који је дошао да га испрати, био је и вод италијанских војника – и окупатори су дошли да одају војну почаст. Херојска смрт двојице морнаричких поручника

Крајем августа 1944. године краљ Петар II Карађорђевић коначно је подлегао британским притисцима и смијенио ђенерала Михаиловића са мјеста начелника Врховног штаба Југословенске војске у отаџбини. Убрзо након тога услиједила је још погубнија одлука младог краља, када је свим јединицама ЈВуО сугерисао да се ставе под команду Јосипа Броза Тита. На тај начин, сам краљ задао је коначни ударац војсци која се већ три године у земљи борила против комуниста и то за његова легитимна права монарха и очување династије Карађорђевића на југословенском престолу. Михаиловићев одговор на ове краљеве, истина изнуђене потезе, била је одлука о проглашењу опште моблизације и наставак беспоштедне борбе против комуниста у Југославији. За то вријеме

Готово да не постоjе новине у Србиjи коjе мало-мало, па обjаве како jе краљ Петар II Карађорђевић преко радиjа 12. септембра 1944. године наредио припадницима Југословенске краљевске воjске да приступе Титу или ће бити обележени као издаjници и пред народом и пред историjом. Очигледно да историjа ништа ниjе научила народ. А руку на срце, ниjе ни могла, jер су тек пре годину дана први пут на светлост изашли записници из Архива Србиjе из коjих се види да jе постоjала партиjска „Комисиjа за историjу“, коjа jе радила од 1978. до 1989. године, а вероватно и знатно раниjе, контролишући основношколски, средњошколски и високошколски образовни систем. Када би данас исти говор преписали и