Jovan Mirić: Sahranjivanje sapuna

Kad je Rade doneo komad sapuna, baba-Jela mu ga je odmah, unezverenog pogleda, otela iz ruke, rešena da ga pošto-poto sahrani.

Za baba-Jelu su ukućani, a bogami i neke komšije, već od juna 1942. godine počeli da misle kako se „smeće s uma“. Postala je ćutljiva, počela je da zaboravlja, da se osamljuje, i često je imala nekako čudan izraz lica… Niko nije znao šta premišlja u svojoj glavi. Ali od kada joj je unuk Rade, skojevac, proleća 1946. godine, doneo iz zadružnog doma komad sapuna za rublje, ukućani su otvoreno u lice počeli da joj govore da je poludela. Baba-Jela je tada, naime, ščepala taj sapun iz unukove ruke i odrešito kazala da će ići na groblje i taj sapun tamo sahraniti.

Ti, mladi čitaoče, treba da znaš da se sapun za rublje pravio od životinjskih masnoća i kaustične sode, da se pravio po kućama za potrebe domaćinstva, da se žicom sekao na veće kocke, da ga nije bilo u tim posleratnim godinama, kada je vladala velika oskudica svega i svačega.

Baba-Jelin najstariji sin Mitar odveden je u Jasenovac juna meseca 1942. godine. Zajedno s njim odveden je i Jelin muž Gojko, ćerka Stana, sestra Smilja, udata u komšiluku, sa svojom ćerkom Milicom, devojkom od šesnaest godina. Drugu Smiljinu decu ustaše su poklale u dvorištu – dve devojčice i dečaka od godinu i po dana. Jela je tada uspela da se domogne šume i spasa, zajedno s najmlađim sinom Petrom, tada još neženjenim, neudatom ćerkom Marom, snahom Bosom, Mitrovom ženom, i njihovim sinom Radom. Jela je ponajviše plakala za sestrom Smiljom, znala je da se usred posla zaplače, pominjući sestru.

Smilja je bila mlađa dvanaest godina i bila veoma vezana za stariju sestru. Kad se Jela vratila iz šume na zgarište svoje kuće, ona, dotad vedra, vredna i razgovorna žena, naglo je promenila ponašanje. Plakala je Jela i za ostalima, takođe, za neoženjenim sinom Milanom, koji je otišao u partizane, za Pavlom, koji je bio negde u četnicima, za mužem, za Smiljinom poklanom dečicom, za svojim Mitrom. Za dvojicu sinova ništa nije čula od kada su otišli, još prve ratne godine.

Milan se na kraju rata vratio kući, Pavle nije nikad, niti se išta čulo za njega. Jeste baba-Jela čula da je Pavle preživeo i da se povukao sa četnicima u neku daleku zemlju, ali to je bilo kao da je nestao. Čula je i šta se događalo u Jasenovcu – klanja, umiranja od gladi i batina, spaljivanja u peći… Čula je i za sapun spravljan od mrtvih ljudi i kaustične sode.

Majke i deca sa Kozare u jasenovačkom logoru Mlaka (Fotodokumentacija „Politike”)

I kad je Rade doneo komad sapuna, baba-Jela mu ga je odmah, unezverenog pogleda, otela iz ruke, rešena da ga pošto-poto sahrani na groblju. Govorili su joj da je poludela, da će joj se smejati komšije, da bruka familiju, da se okane mrtvih… Najviše su joj prečili put ka groblju unuk Rade i sin Milan, prvoborac.

Baba-Jela nije toga dana otišla na groblje, ali je sapun ipak nestao iz kuće. Sutradan ga nigde nije bilo. Nekoliko dana ukućani su motrili na nju, pazeći da se ne zaputi ka groblju. A baba-Jela je sutradan još više ućutala. Sklanjala je pogled kad bi se s nekim srela licem u lice, i osamila se još više. Ujutro je ustajala pre svih, sedala pokraj peći i, pogleda uprtog nekako ustranu, sama sa sobom šaputala…

Ukućani su se polako navikli na to i ostavljali su je na miru. Ubrzo su odahnuli, makar što su se otarasili nevolje sa sapunom i straha da je neko ne vidi kako na groblju kopa raku za sapun. Čak ni Rade se nekoliko godina nije usuđivao da odnekud donese kući novi komad sapuna za rublje.

Sve dok nije umrla 1956. godine baba-Jelu su ponekad primećivali kako pognute glave stoji iza kuće pod kruškinim drvetom. Po pokretima usana videli su da nešto šapuće, ali nisu prilazili da čuju, niti su pitali šta tamo radi. Nisu više ni marili. Osim što su je održavali u životu, prestali su nekako i da je računaju za ukućanina.

A ti, današnji mladi čitaoče, od koga su daleko i ono vreme i ondašnje generacije naših ljudi, probaj da zamisliš baba-Jelu kako zastaje pod kruškom, krsti se i pognute glave šapuće:

„Smiljo, rano moja. Gojko, djeco moja. Neće se vas Jela nikad odreći. Nikad.“

Izvor: STANjE STVARI

Od istog autora:

Jovan Mirić: Cesta do ništa