Јован Мирић: Сахрањивање сапуна

Kад је Раде донео комад сапуна, баба-Јела му га је одмах, унезвереног погледа, отела из руке, решена да га пошто-пото сахрани.

За баба-Јелу су укућани, а богами и неке комшије, већ од јуна 1942. године почели да мисле како се „смеће с ума“. Постала је ћутљива, почела је да заборавља, да се осамљује, и често је имала некако чудан израз лица… Нико није знао шта премишља у својој глави. Али од када јој је унук Раде, скојевац, пролећа 1946. године, донео из задружног дома комад сапуна за рубље, укућани су отворено у лице почели да јој говоре да је полудела. Баба-Јела је тада, наиме, шчепала тај сапун из унукове руке и одрешито казала да ће ићи на гробље и тај сапун тамо сахранити.

Ти, млади читаоче, треба да знаш да се сапун за рубље правио од животињских масноћа и каустичне соде, да се правио по кућама за потребе домаћинства, да се жицом секао на веће коцке, да га није било у тим послератним годинама, када је владала велика оскудица свега и свачега.

Баба-Јелин најстарији син Митар одведен је у Јасеновац јуна месеца 1942. године. Заједно с њим одведен је и Јелин муж Гојко, ћерка Стана, сестра Смиља, удата у комшилуку, са својом ћерком Милицом, девојком од шеснаест година. Другу Смиљину децу усташе су поклале у дворишту – две девојчице и дечака од годину и по дана. Јела је тада успела да се домогне шуме и спаса, заједно с најмлађим сином Петром, тада још нежењеним, неудатом ћерком Маром, снахом Босом, Митровом женом, и њиховим сином Радом. Јела је понајвише плакала за сестром Смиљом, знала је да се усред посла заплаче, помињући сестру.

Смиља је била млађа дванаест година и била веома везана за старију сестру. Кад се Јела вратила из шуме на згариште своје куће, она, дотад ведра, вредна и разговорна жена, нагло је променила понашање. Плакала је Јела и за осталима, такође, за неожењеним сином Миланом, који је отишао у партизане, за Павлом, који је био негде у четницима, за мужем, за Смиљином покланом дечицом, за својим Митром. За двојицу синова ништа није чула од када су отишли, још прве ратне године.

Милан се на крају рата вратио кући, Павле није никад, нити се ишта чуло за њега. Јесте баба-Јела чула да је Павле преживео и да се повукао са четницима у неку далеку земљу, али то је било као да је нестао. Чула је и шта се догађало у Јасеновцу – клања, умирања од глади и батина, спаљивања у пећи… Чула је и за сапун справљaн од мртвих људи и каустичне соде.

Мајке и деца са Козаре у јасеновачком логору Млака (Фотодокументација „Политике”)

И кад је Раде донео комад сапуна, баба-Јела му га је одмах, унезвереног погледа, отела из руке, решена да га пошто-пото сахрани на гробљу. Говорили су јој да је полудела, да ће јој се смејати комшије, да брука фамилију, да се окане мртвих… Највише су јој пречили пут ка гробљу унук Раде и син Милан, првоборац.

Баба-Јела није тога дана отишла на гробље, али је сапун ипак нестао из куће. Сутрадан га нигде није било. Неколико дана укућани су мотрили на њу, пазећи да се не запути ка гробљу. А баба-Јела је сутрадан још више ућутала. Склањала је поглед кад би се с неким срела лицем у лице, и осамила се још више. Ујутро је устајала пре свих, седала покрај пећи и, погледа упртог некако устрану, сама са собом шапутала…

Укућани су се полако навикли на то и остављали су је на миру. Убрзо су одахнули, макар што су се отарасили невоље са сапуном и страха да је неко не види како на гробљу копа раку за сапун. Чак ни Раде се неколико година није усуђивао да однекуд донесе кући нови комад сапуна за рубље.

Све док није умрла 1956. године баба-Јелу су понекад примећивали како погнуте главе стоји иза куће под крушкиним дрветом. По покретима усана видели су да нешто шапуће, али нису прилазили да чују, нити су питали шта тамо ради. Нису више ни марили. Осим што су је одржавали у животу, престали су некако и да је рачунају за укућанина.

А ти, данашњи млади читаоче, од кога су далеко и оно време и ондашње генерације наших људи, пробај да замислиш баба-Јелу како застаје под крушком, крсти се и погнуте главе шапуће:

„Смиљо, рано моја. Гојко, дјецо моја. Неће се вас Јела никад одрећи. Никад.“

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ

Од истог аутора:

Јован Мирић: Цеста до ништа