Старчевић је поделио све људе у три категорије. Испод њих поставио је животиње, а испод животиња Србе. Хрватске усташе су то усвојиле, иако нису успевали да се доследно држе поставке да су Срби испод животиња
Анте Старчевић, „отац домовине“ Хрвата, поделио је све људе у три категорије. Испод најдоње категорије поставио је животиње, а испод животиња Србе.
Хрватске усташе су усвојиле Старчевићеву расистичку доктрину, иако нису успевали да се доследно држе његове поставке да су Срби испод животиња. Потреба да се Срби и поред убијања додатно понижавају била је толика да би се могло рећи да готово ниједан сусрет између активиста НДХ и Срба није могао проћи без понижавања или изругивања.
Овде доносимо мали део тога.
***
Мили Кнежевићу и Томи Галовићу, из околине Удбине, у Лици, усташе су у јуну 1941. године ставили узде и звона око врата и терали их да пасу траву. Средином јуна исте године исте усташе су у удбинском селу Висућу ухватиле шесторицу Срба, терали их да пасу траву, а затим их одвели на локалитет Метла, где су их побили. Породицама побијених нису дозволили да их сахране на сеоском гробљу, већ су морали бити сахрањени на месту где су пали.
Котар Кореница и котар Удбина у НОР-у и социјалистичкој изградњи, стр. 263
***
Славко Кокоруш, гостионичар из Високог, изнео је у свом сведочењу по приспећу у Србију 1942. године случај Душана Цвијетића из села Калотића. У септембру претходне године усташе су дошле код Душана, извршиле претрес његове куће успут га тукући. Затим су га терали да их на себи носи најпре у село Мауровићи а затим у село Радовље. Кокоруш зна да су Душана Цвијетића јахали до та два села, али не зна шта је после било са њим.
Архив Србије, Г-2, ф-8, р. 12/1942
***
Стеву Бобића из Косиња, столара старог 34 године, усташе су августа 1941. године ухватили и одвели у Личко Лешће. Пре него што су га бацили у јаму „Код Мацоле“ одвели су га у једну кућу у којој је била свадба. Ту су по голом Стеви плесали сватови и млада.
Дане Ластавица, Геноцид над српским народом среза Перушић, стр. 421
***
Крајем јуна месеца 1941. године у Херцеговини усташе отпочињу са масовним мучењима и убијањима. У селу Кортези код Љубиња „Јовану Миљковићу су, на пример, одсекли полни уд и ставили га у уста његовом оцу Ристу и обрнуто“.
Саво Скоко, Покољи херцеговачких Срба ’41
***
Свештеници Српске Православне Цркве понижавани су на различите начине. Њихове браде биле су нарочито изазовне – за чупање и спаљивање. Др Љубомир Дурковић известио је Синод о свештенику Јовану Дучићу, који је ухапшен и стрпан у воз. У вагон улазе усташе: „Овамо, брадоња, ти си наш!“ Пред вагоном су га чупали за браду, пљували у лице и псовали му „поповску мајку“.
Архив Србије, Г-2, ф-7, р.73/43
***
Осим тога, у логору Цапраг, код Сиска, где је велики број свештеника доведен да проведе неко време пре него што се отпреми у Србију, један од начина понижавања састојао се у терању на рад чак и оних најстаријих. Један од извештаја о томе оставио је прота Д. Кецмановић 15. децембра 1941. године. „Нас око 40 свештеника старијих добило је увјерење од љекара да нијесмо за физички рад способни ради старости и слабости. Ипак су нас једнога дана упутили да преносимо камење са једне њиве, па до жељезничке пруге. Неки су свештеници били стари преко 80 година, и једва су се са штапом у руци кретали, али су морали ићи на посао. Љекар и сатник, капетан Сесеглија, командант логора, бивши официр краљеве гарде, сједили су за ово вријеме близу нас, проматрали нас, смијали се и забављали.“
Архив Србије, Г-2, ф-4, р. 20/1941.
***
Перо Клипа из Плашког ухапшен је 28. маја 1941. године и одведен у Франкопанску кулу у Огулину а потом у логор „Даница“ код Копривнице, одакле је на интервенцију Италијана пуштен. О боравку са групом Срба у Огулину, где су их тукли како су кога дохватили, Перо каже: „Посебно су се окомили на православне свештенике. Њих су тјерали да износе кибле из соба у које затвореници врше нужду. Затим су им наредили да их пролију (проспу) у ходнику, па су их тјерали да скину своје мантије и да бришу изметом упрљани под. Послије тога морали су прати мантије и поново брисати ходник. То се понављало више пута.“
Петар Зинаић, Геноцид на Кордуну и околици, стр. 506
***
Предмет понижавања биле су и цркве. Буховац Никола и Миле, Мудреновић Ристо и Бранко, из Мркоњићграда, известили су Комесаријат за избеглице и пресељеније да су усташе у српској цркви у томе граду вршили нужду, а после је запалили.
Архив Србије, Г-2, ф-4, р. 183/1941.
***
У октобру 1941. године Невесињци су откопали 137 лешева Срба побијених крајем јуна и покопаних у Војном логору. Видело се да су били дивљачки мучени и унакажени. Свештеник Богдан Ђоговић је нађен са дугачким ексером укуцаним у главу, са ископаним очима, одсеченим носем и ушима, повађени су му златни зуби, брада почупана и угурана у уста. На груди му је прикована коњска потковица.
Саво Скоко, Покољи херцеговачких Срба ’41
***
„На дан 2. августа 1941. године дошло је око 1.500 хрватских војника, усташа, жандарма и финанца и блокирали су село [Пребиловце] и шуму-брдо у којој се налазио збег… Остало робље скупили су код основне школе насред села Пребиловци. Тада су наредили да се Никола Шарић, човек од око 57 година, свуче го, доведено је 20 дјевојака и наређено им да око Шарића играју голе. Тада су Шарића натјерали да пјева. Он је запјевао пјесму ,Јадни Срби шта сте дочекалиʻ. Чим је престао, њему се залетео један усташа и упитао га: ,Стари, што не пјеваш Сердар Јолаʻ, и одмах га на месту убио кундаком у главу.“
Лазар Тркља, Откопана истина, стр. 195/196
***
Дана 25. априла 1941. године усташе су ухватили Дмитра и Павла Манојловића из Косјерског Села (Кордун). „Дмитру су усташе везали опеку за јајца и натјеривали да скаче са стола, присиљавали га да поједе килограм соли..“
Петар Зинаић, Геноцид на Кордуну и околици, стр. 234
***
Љубинко Грајић, избеглица из Мркоњићграда, сведочио је у Комесаријату за избеглице и пресељенике о свирепости усташа. Николи Ћућузу – изнео је Грајић – „најприје су запалили кућу. Њега су затворили, па су му први дан одсекли уши, други дан одсекли нос, а трећи дан пре него што су му извадили очи умро је у најтежим мукама“.
Архив Србије, Г-2, ф-4, р. 192/1942.
Извор: СТАЊЕ СТВАРИ