Jovan Mirić: Grad i selo u NDH

U gradovima viču, psuju, bacaju blato i kamenje, tuku. U selima hvataju, stražare, tuku, siluju, kolju, ubijaju, spaljuju, bacaju u jame. Šta više reći?

Glavni trg u Zagrebu, NDH (Izvor: 24/7)

Dana 28. aprila 1941. godine ustaše su oko 200 Srba, Jevreja i nekoliko Hrvata dopremili sa severa NDH u Zagreb, smestivši ih u domobranske kasarne u Ilici. Iz te grupe Nemci su izdvojili bivše jugoslovenske vojnike, a ostale uhapšene ustaše su nemilosrdno mučili. „Cijelim putem od Jelačićevog placa do Nove Vasi bili smo napadani od ulične rulje koja nam je dobacivala razne psovke, prijetnje, pljuvala po nama, a neki počeli i bacanjem kamenja“, kazuje Dmitar Romanić.

(Đuro Zatezalo, Jadovno, str. 225-226)

Uroš Miletić uhapšen je u Sarajevu 1. jula 1941. godine  i odveden u ustaški stan, gde je odmah podvrgnut batinanju. Potom je prebačen u zgradu Bogoslovije, gde je ostao osam dana, uz nastavljeno batinanje. Zatim je sa grupom od oko 200 Srba vozom, u stočnim vagonima, preko Slavonskog Broda dopremljen u Zagreb. „Na zagrebačkoj stanici svijet se je raspitivao od ustaša koga vode i ustaše su odgovorile da smo banda, našto su nas građani počeli vrijeđati, pljuvati i gađati kamenjem“, seća se Miletić.

Iz Zagreba je grupa nastavila put za Gospić. „Kad su nas sa gospićke stanice vodili u kaznionicu, seljaci su nas napadali batinama i neke od nas udarali po glavi.“ Put je sa stanice vodio do gospićke kaznionice, odatle u neku od Velebitskih  jama ili na ostrvo Pag.

(Đuro Zatezalo, Jadovno, str. 246-47)

Đuro Zatezalo, Jadovno, naslovnice (Foto: Jadovno 1941) – Knjige su dostupne u PDF formatu: Knjiga 1 / Knjiga 2.

Stevo Simić iz Cepelišta kod Petrinje proveo je u raznim hrvatskim zatvorima oko tri meseca, kada ga 27. jula 1941. godine ustaše izvode iz zatvora sreskog načelstva u Petrinji, zajedno sa dvojicom srpskih sveštenika i još nekoliko uhapšenih Srba. Pripajaju ih jednoj grupi uhapšenih seljaka iz glinskog sreza i sve zajedno vode ka železničkoj stanici. Usput su morali da pevaju „Sprem’te se, sprem’te, četnici“, dok ih ustaše sprovodnici tuku a narod gleda povorku i urla „Udrite ih, udrite!“ Odvedeni su vozom u Gospić, sprovedeni do kaznione uz ponovno pevanje iste pesme i novo batinanje kundacima, pri čemu je to „frankovačka rulja“ gledala i odobravala.

(Jasenovački logor, saslušanja srpskih izbeglica,  str. 69)

Franjo Horvatović, Hrvat iz Vinkovaca, koji je bio u grupi sa 280 Srba transportovanih u plombiranim vagonima iz Koprivnice u logor u Gospić, gde su stigli 1. jula 1941. godine, naveo je u svojoj izjavi: „Od željezničke stanice Gospić do zatvora imali smo proći 3 kilometra. To smo prolazili kroz špalir ustaša koji su nas udarali cijelim cjepanicama tako da je nekoliko ljudi putem stradalo i umrlo…“ [Napomena. Nisu uniformisane ustaše stajale u špaliru celih 3 kilometra, oni su samo sprovodili. Duž puta do zatvora stajali su građani, koji su močugama mlatili po sprovođenim zatvorenicima.]

(Đuro Zatezalo, Jadovno, str. 239)

Risto Stjepanović, bivši oficir, svedoči o masovnim pokoljima Srba u Bijeljini i okolini. Početkom avgusta 1941. godine jednu grupu od oko 200 Srba doteraše iz Bijeljine u Šid, gde su ih prebacili u drugu kompoziciju. Tokom toga prebacivanja i kraćeg zadržavanja na stanici, ustaše i okupljeni građani Šida su ih tukli, vređali i psovali im majku srpsku, vičući: „Što ih vodite, i ovdje ima mjesta za njih!“

Ista grupa je vozom doterana u Gospić, gde su od stanice do Okružnog suda išli peške. A tu, isto kao i u Šidu: razjareni građani bacaju kamenje, vređaju i viču: „Što ih vodite, što ih niste poubijali tamo?!“

(Đuro Zatezalo, Jadovno, str. 261-262)

Na Pavelićev imendan, 13. juna 1941. godine, u Goraždu ustaše hapse i odvode Srbe. Domaći Hrvati i muslimani za to vreme proslavljaju, sa banketom u u dvorištu vojne kasarne. Jedu, piju i vesele se, dok se sa druge strane čuju plač i jauci Srba, čiji se roditelji i hranitelji odvode. To iznosi šumarski inženjer Ljubomir Vlaisavljević Komesarijatu za izbeglice i preseljenike 29. oktobra 1943. godine.

(Arhiv Srbije, G-2, f-8, r. 233/1943)

Ivo Ćorić, stolar iz Mostara, kazuje kako je 22. jula 1941. godine iz Mostara u Slavonski Brod upućena grupa od 174 uhapšena čoveka, većinom Srbi. „U Bosanskom Brodu izašli smo iz naših vagona te smo morali pješke preći preko jednog pontonskog mosta u Slavonski Brod. Usput su nas ustaše udaranjem kundacima tjerali da idemo brže, a neki civili, na koje smo usput naišli, dovikivali su ,Bacajte ih u Savu!ʻ“

(Đuro Zatezalo, Jadovno, str. 268)

Prota Janko Brežančić je uhapšen jula 1941. godine u Sarajevu i sa grupom pravoslavnih sveštenika i njihovih porodica dopremljen u Bosanski Brod. „U Bosanskom Brodu izlazimo iz voza i penjemo se u nezgrapni teški teretni automobil koji će nas prebaciti na voz u Slavonski Brod. Radoznala svetina kupi se oko nas, preti nam, protestira što nam se daje auto za prevoz. ,Štrik njima!ʻ, ,Istresite ih u jarak i pobite!ʻ, ,S mosta ih istresite u Savu!ʻ itd. dovikuje za nama rulja razjarena.“ Protu Brežančića prizori sećaju na 1914. godinu kada je na istom mestu doživeo isto to. Posle Sl. Broda voz istu grupu doprema u Vinkovce, gde u staničnom restoranu moraju da čekaju vreme presedanja. Gomila zatečenog sveta se prezrivo smeje, preti i zviždi. I u Vinkovcima prota se seća istih doživljavanja 27 godina ranije.

(Arhiv Srbije, G-2, f-8, r. 167/1941)

U školi u Bijelom polju kod Mostara skupilo se 14. maja 1943. godine oko 150 hercegovačkih četnika, iz raznih brigada. Odjednom se na vratima i prozorima pojaviše nemački mitraljezi i četnici se, nemajući kud, predadoše. „Dok su nas vodili prema logoru, pored puta masa naroda sa ustašama i domobranima, prijete, psuju nam srpsku i četničku majku“, priča Anđelko Šiniković sa Boraka. Logor je bio na nekom polju, u žičanoj ogradi.

Tu prenoćiše. Sutradan Nemci dovedoše još jednu grupu pohvatanih četnika, strpaše ih u kamione i odvezoše na mostarsku železničku stanicu, pa sve zajedno povedoše kroz Mostar. „Dok nas gone, opet silan narod, ustaše u prvom redu. Čini mi se čitav Mostar se slegao. Psuju, ,Pobit bandu!ʻ, ,Pravac Jasenovac!ʻ, ,Majku vam srpsku i četničkuʻ“, nastavlja Anđelko. Iz Mostara ih prebaciše najpre u Jablanicu, prođoše pored onog mosta na Neretvi koji su srušili partizani u „bici za ranjenike“. Odatle u Sarajevo, pa u Zenicu. „I tu nas dočeka narod, ustaše, ista slika kao i u Mostaru.“

(Sreten Jakovljević, Skrivena istorija o stradanju Srba na  prostoru NDH 1941-1945, str. 568)

Uskoro u Zenicu Nemci dopremiše još jednu grupu od 530 četnika zarobljenih u Kalinoviku. Te četnike peške dovedoše do Sarajeva, ali se grupa smanji: neki pobegoše usput, druge Nemci iz nekog razloga pustiše. Ostale dopremiše do Zenice, gde opet neki pobegoše a neke Nemci pustiše.  U Zenici sve zarobljene četnike razvrstaše. Sarajevsko-romanijske i kalinovačke četnike deportovaše preko Zagreba i Zemuna u Nemačku, dok Hercegovce uputiše u grčki logor „Pavlos Melos“. Anđelka Šinikovića sa drugom grupom najpre prebaciše u Sarajevo, gde ih opet na Bistriku dočeka špalir naroda i ustaša. U otvorenim vagonima zastadoše u Višegradu, gde ih dočeka narod sa ustašama, urlajući kao da će ih progutati. Nemci ih odbiju od vagona. Potom pređoše granicu i dospeše u Užice. „Narod se tiska da nas vidi. Nude nam i hranu, sprovodnici odbijaju, popustiše i dobismo po parče hljeba“, priča Šiniković. Isto se ponovi u Čačku. I u Kraljevu masa naroda, daju hranu, pozdravljaju braću. U Kosovu Polju kompoziciji pripojiše još vagona sa crnogorskim četnicima Pavla Đurišića. Voz u Uroševcu dočekaše „balisti i Šiptari“, koji psuju, vređaju, prete… U Skoplju je bilo lakše. Četnici tek u Solunu prvi put izađoše iz vagona, da bi 6. juna stigli u logor „Pavlos Melos“. Tu je internirano 1350 ljudi iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore.

(Sreten Jakovljević, Skrivena istorija, str. 569-572)

Jovo Pašajlić, komandir Prateće čete u Nevesinjskom bataljonu komandanta Ćetka Petkovića, povlačio se 1945. godine sa brojnim odredima Kraljevske vojske u otadžbini prema Sloveniji i Austriji. Prošao je 25 bitaka tokom rata, najgora mu je bila bitka na Lijevče polju, gde su četnike, pošto su probili jake ustaške položaje, dočekali vatrom partizani sa Kozare. Nekako se domogao Celovca, ali ih Englezi uhapsiše, te ih u kamionima i vozom vratiše partizanima. Predadoše ih na granici, odakle ih partizani povedoše do Kranja. „U Kranju nas gone kroz grad, narod sa obe strane ulice dobacuje, psuje, pljuje po nama“, seća se Jovo. Tu su ih razvrstali na punoletne i maloletne. Jovo se izjasnio da ima 18 godina pa se našao među onih 117 iz njegove kolone koji su preživeli. Ostalih 1.700 pobili su slovenački partizani na Kočevskom Rogu.

(Sreten Jakovljević, Skrivena istorija, str. 631)

Zagreb, Petrinja, Gospić, Mostar, Zenica, Sarajevo, Šid, Goražde, Slavonski Brod i Vinkovci na jednoj strani, te Kranj i Uroševac na drugoj – pokazuju da neprijateljski odnos prema Srbima nije bio ograničen samo na ustaše. A ovo što je ovde pomenuto nije, ni izdaleka, potpun spisak gradova sa istim takvim odnosom. A šta je sa selima, možda je tamo bilo drukčije?

Hercegovačke ustaše pokupili su Srbe iz sela Korita, vezali ih i kamionima dovezli do jame Golubinka, pobili i pobacali u jamu. „Muslimani iz okolnih sela bili su o ovome pokolju Srba obavešteni, pa su na dan pokolja sa hrvatskim zastavama i uz pesmu došli u Korita, da gledaju, kako se odvode Srbi na Kobilju glavu radi klanja. Muslimani su se tome veselili“, kazuje Krsto Bumbić Komesarijatu za izbeglice i preseljenike.

(AS, G-2, f-7, r. 16/1942)

U avgustu 1941. godine ustaše su pohvatali 215 Srba iz derventskog sreza, pa ih peške poterali u bosanski Brod, usput ih tukući. Terali su ih i da pevaju „Kralju Petre j… svoje dete“, „Kralju Petre nije kruna za te, već za našeg Paveliću Ante.“

Uz put su nailazili na rulju koja je urlala i smejala se ovom pevanju.

(Mile Trifunović, trgovac, AS, G-2, f-6, r. 44/1943)

Jovan Obrenović, jerej iz Velikog Šušnjara (Glina) uhapšen je po drugi put 26. aprila 1941. godine. Nekoliko ustaša voze ga kamionom, dolaze do hrvatskog sela Kraljevčana, gde staju kod žandarmerijske stanice. „…Čim smo stali, trče muškarci, žene i djeca kamionu. Prvi stiže rojnik Iva Turković i krojač Kolić. Rojnik poslije pozdrava upita: ,Je li tu ptica majku mu vlašku?ʻ ,Tu jeʻ, odgovaraju ustaše. Bi li ga htjeli vidjeti, pita jedan ustaša. Neka izađe da ga vidimo kakav sada izgleda. Izlazim i stojim pred tom besvjesnom stokom, što se zovu ljudi. Psuju, pljuju me, zagledavaju, gurkaju, čupaju itd.“

(Đuro Zatezalo, Radio sam svoj seljački… str. 34-35)

Pekar sa Ilidže, Mitar Jašarević, izjavljuje Komesarijatu za izbeglice i preseljenike da je u avgustu 1941. godine u Ilidži uhapšeno 38 najviđenijih Srba, koji su odvedeni na neke livade u Butmiru i tamo pobijeni. „Napominjem da su ovaj zločin izvršili naši domaći ustaše sa Ilidže, meštani-katolici“, kazuje Mitar.

(AS, G-2, f-8, r. 241/1943)

Lazar Lukajić, Fratri i ustaše kolju, naslovnica (Foto: Kupindo) – Knjiga je dostupna u PDF formatu

U banjalučkim selima Drakulić, Šargovac i Motike pobijeno je samo u jednom danu, 7. februara 1942. godine, 2.315 Srba, od čeka preko 500 dece. Masakriranje su po kućama vršile ustaše iz Pavelićeve telesne bojne, koji su u Banju Luku došli iz Zagreba. Lokalni seljaci, Hrvati komšije, nisu ubijali. Oni su držali straže, vodili strance ustaše ka kućama Srba domaćina, kazivali navike meštana (recimo, kada koji domaćin koristi mlin), te, na kraju, odlazili u kuće poklanih i odnosili stvari, rakiju, odvodili stoku. I pevali.

(Lazar Lukajić, Fratri i ustaše kolju) – Knjiga je dostupna u PDF formatu

U mnogim selima komšije Hrvati i Muslimani dobijaju i onu krajnju ulogu. U kosinjskom kraju, u Lici, komšije hapse, sprovode, premlaćuju, ubijaju, spaljuju u kućama ili bacaju u jame svoje komšije Srbe. Isto se događa u livanjskim selima, u Bosni, Hercegovini, na Kordunu i Baniji… Često bez uniforme, ponekad i bez puške, sa seljačkim alatom kao oružjem.

I tako, u gradovima viču, psuju, bacaju blato i kamenje, tuku. U selima hvataju, stražare, tuku, siluju, kolju, ubijaju, spaljuju, bacaju u jame.

Šta više reći?

Izvor: STANjE STVARI