Милан Басташић: Жртве Билогоре и Јасеновац

English 

Игра броjкама jе дрска подвала! У Другом свjетском рату, у општини Грубишно Поље, на Билогори, било jе 3.108 жртава рата. Од тога jе 2.214 жртава мушког и 894 жртава женског пола.

Аутор: Др Милан Басташић

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 08. новембра 2015. године.

Национална структура жртава jе слиjедећа, Срба 2.694, Хрвата 165, Рома 78, Јевреjа 47 и 124 осталих. У jасеновачкоj  групи логора убиjено jе 1.115, у госпићкоj 549, слиjеди Сисак са 104, па остали. Укупно 2.007. Остале жртве до 3.108 укључуjу директни терор и друга стратишта. Жртава дjеце до 14 година било jе 318. Од овог броjа, на предшколску доб одпада 60,3%!

Ово jе чист доказ геноцида, коjи jасно показуjе да jе хрватски геноцид над Србима, jедан од наjстрашниjих у европском двадесетом виjеку. Ево jош jеднога тужног билогорског податка. Мушке дjеце, дjечака од десет до четрнаест година, у Јасеновцу jе од 1941. до 1945.године, убиjено – осамдесет и шест (броjчани подаци Музеjа жртава геноцида у Београду).

Првих дана октобра 1942. године, jедног уторка послиjе подне, 76 српских дjечака, рођених између 1926. и 1933. године, усменом наредбом усташе Рициjа са балкона Соколане у парку – логору у Грубишном Пољу, одвоjени су од маjки и стављени су у строj са мушкарцима. Тим поступком сви су осуђени на смрт, стравичну смрт  дjеце у Јасеновцу. Ово jе страшан доказ геноцида, страшниjи од познатог витлеjемског покоља дjечака. Као jедан од њих, игром судбине и случаjа, остао сам жив. Послиjе два мjесеца уобичаjених и познатих  свакодневних тортура, пуштен сам из Јасеновца. Два дана након тога, оболио сам од тифуса.

Првих дана октобра 1942. године, jедног уторка послиjе подне, 76 српских дjечака, рођених између 1926. и 1933. године, усменом наредбом усташе Рициjа са балкона Соколане у парку – логору у Грубишном Пољу, одвоjени су од маjки и стављени су у строj са мушкарцима.

Ево, то вам говорим након шездесет осам година!

Међу корицама књиге: „Јасеновац 1941.-1945. Логор смрти и радни логор“, наведено jе неколико управо стравичних истина коjе даjу праву слику живота и умирања у логору и недвосмислено дефинишу какав jе био и шта jе био логор Јасеновац. Цитираћу неке од тих истина:

„У логор стижу транспорти из циjеле НДХ. Наjвише jе Срба, често са циjелим обитељима… Пуне се бараке, али и jасеновачке ледине. Гробари имаjу пуне руке посла. Убиjање се врши маљем, сjекиром и камом. Крвава одиjела почеше пунити магазин…. Заточеници су стизали у масовним транспортима без икакових одлука… Никакова исхрана и лоше здравствено стање доводили су заточенике до самог руба егзистенциjе…нечистоћа jе погодовала ширењу заразних болести, од коjих jе, као и од студени, поумирало много људи…ако више нису могли радити, jедноставно су поубиjани.“ (завршени цитати).

Такових познатих примjера jе безброj. Тражити пост фестум некакове друге, ваљда увjерљивиjе доказе, да би се „доказало право стање“ и на основи њих дао „одговараjући“ назив jасеновачком систему логора, ма како се до њих дошло и ма какови они били, неморално jе чињење и подвала.

Свако обjективан, одговоран и моралан, а посебно увређени другом одредницом назива jасеновачког логора, послиjе ових одавно написаних, а након „дистанце“ у поменуту књигу преписаних констатациjа о догађањима у томе комплексу логора, нађе се у стању шока.

Питам се, што у тим преписаним истинама говори о логору Јасеновац као радном логору? Зашто се jавности безобзирно, тенденциозно и без и мало обзира, а камоли пиjетета према жртвама, у разним едициjама у Хрватскоj, континуирано, систематски и без и мало критичности, намећу произвољности. Благо речено, лаже се без срама.

Сво списатељство хрватске историографиjе овог подручjа, и данас индоктринирано, оркестрирано изврће истине о извршеном хрватском геноциду  над Србима, Ромима и Јевреjима у Јасеновцу. И не само у Јасеновцу. На мети су истине о големом броjу стратишта невиних, мирних грађана тадашње Независне државе Хрватске.

Овакове недоличне интерпретациjе jасеновачке трагедиjе, нећете наћи нигдjе у издањима аутора ван Хрватске. Чак, или дакако, ни у дjелима њемачких и италиjанских аутора (тадашњи фашистички окупатори), коjима великодушно, гдjе год jе то могуће, Хрвати уваљуjу у њихову своjину, своjе непримjерене крваве злочине, и то не само када jе у питању Јасеновац.

Свако обjективан, одговоран и моралан, а посебно увређени другом одредницом назива jасеновачког логора, послиjе ових одавно написаних, а након „дистанце“ у поменуту књигу преписаних констатациjа о догађањима у томе комплексу логора, нађе се у стању шока.

На наjвећем броjу споменика невиним српским жртвама, крвавог усташког геноцида диљем некадашње НДХ пише: „Жртвама фашистичког окупатора или фашистичког терора.“ На ту историjску и интелектуалну срамоту хрватске историографиjе и  списатељства за инострану и туземну употребу, има дакако и реакциjа у иностранству. Издваjам jедну коjа приличи оноj: „и ми коња за трку имамо“. Италиjански новинар и писац Круцио Малапарте, уважаваjући ставове неких историчара да усташки покрет не треба квалификовати као фашистички, каже да би то за Павелића и његове сљедбенике био комплимент, па додаjе: „Они су били и остали политички и интелектуални пигмеjи, били су „исувише примитивни за праве фашисте“. Ето, као своj своме, искрено.

Несхватљиво jе, након макар и само летимичног погледа на наведене „истине“ о животу и страдањима заточеника у Јасеновцу, да аутор инкриминисане књиге не схвата, не види и не уважава чињеницу да jе „рад у логору“,  био у истом реду, у истоj равни, у низу намjена и вредности као кама, маљ, чекић, гвоздена шипка, глад, жеђ, студен, болест и низ других евидентираних поступака мучења приjе усмрћења. Сjетимо се само „баjера“,“ насипа“, „економске групе“ и „сезонских ликвидациjа“, Логора IIIЦ, „Циганског логора“.

Аутора могу jедино схватити као истомишљеника усташке промиџбе о „радном“ логору, коjи jе дао „насип“, коjи jе дао резултате у Лоњском пољу, дакле дао корист хрватском господарству. То да jе „рад“ са осталим истонамjенским чиниоцима имао за посљедицу преко 700.000 угашених живота, усташка „промиџба“ у своjе вриjеме ниjе спомињала. Међутим, аутор поменуте књиге се са дистанце од шездесетак година, безрезервно укључуjе у минимизирање ефеката и посљедица наведеног реда намjенских вриjедности ликвидациjа, па и „рада“. Јест да jе стање расправа коjе имамо, посао у континуитету, али ово са „дистанце“ jе поновни злочин над жртвом. Како видимо у свему томе нема срама ни етике, а камоли покаjања.

У континуираном процесу свих атака на истину о хрватском геноциду у Систему логора Јасеновац, jош jе остао неокрњен само „Магниссимум цримен“. Наћи ће се jош неки „списатељ“, па ће написати:

„Заточеници у jасеновачком логору били су не само стимулирани, него и мотивирани за рад коjи су обављали.“

Згражам се над том могућношћу, али сам jе морао поменути. Нема сумње да су и на то спремни индоктринирани, добро плаћени, без срама и интелектуалног поштења, већ етаблирани хрватски списатељи и назовимо-историчари.

Надам се да то нећу доживjети, но све до сада познато и виђено, не иде у прилог моjим надањима, осим мог крсног листа.

Када су у питању основне карактеристике Система логора Јасеновац, по наводима разних, како их назва онаj Италиjан, интелектуалних пигмеjа са „дистанце“, то jе било некаково ограђено мjесто где се могло (ниjе важно како) смjестити око три хиљаде људи.

Када би се поjавио „вишак“ људи, а дешавало се често и по неколико хиљада дневно, (читави транспорти марвених Г вагона) онда се таj „вишак“ ликвидирао ефектним краткотраjним поступцима. Ваљда jе неумjесно рећи, клањем, да се читатељи не би згражавали!

Ниjе важно са „дистанце“, да ли су се одмах ликвидирали сви придошли или jе дио њих замиjенио неке од оне три хиљаде коjи су до тада радили па су они морали бити ликвидирани. Важно jе да су углавном три хиљаде радиле, па jе то по томе био радни логор. А онаj свакодневни вишак, ниjе имао мjеста и зато се свакодневно морало ефектно рjешавати то питање. Онда тако, успут  испада да jе то био и логор смрти. Ову међузависност и значаj „вишка“ у детерминациjи назива логора, усташка „промиџба“ ниjе никада обjавила, али jе била позната инструкциjа свим одговараjућим „надлештвима“ у НДХ (а послиjе и аутору поменуте књиге) да Сабирни логор Јасеновац може да прими неограничен броj непоћудних особа, заточеника.

Са „дистанце“, поменути аутори прихватили су тврдње, налазе, документе и истраживања Комунистичког режима да су у Јасеновцу вршене масовне ликвидациjе људи, жена, дjеце и старих особа, понекад читавих породица истовремено. Али, прихватили су и потврђуjу из времена постоjања логора усташку „промиџбу“ да jе Јасеновац био радни логор. Без обзира на „дистанцу“, све ми ово испада као jединство мисли, коjе мало –  мало па опет граничи са дjелом.

Произлази из свега, да су назовимо „неки“ узели себи право да умjесто проживљеног живота логораша и њихове стравичне смрти, коjе су описивали и описали свjедоци, физички присутни, ментално присебни и наjчешће образовани академски грађани, да они напишу и у садашњем „озрачjу“ са  „дистанце“ прикажу jавности на своj начин замишљену и смишљену слику о Јасеновачким џелатима – хрватским усташама (хрватском воjском, како се у Блаjбургу зову) и невиним жртвама –  Србима, Ромима, Жидовима и антифашистима.

Замислите, па то jе нечувена дрскост. Ти „неки“, кажем „неки“ jер нису достоjни да их спомињем међу достоjнима коjе они не само да занемаруjу, него их и демантуjу.

Чуjте ви даме и господо „неки“, да ли ви то себи дозвољавате да демантуjете сjећања преживjелих Јевреjа, првог групника гробара групе „Д“ – Данона коjи jе свакодневно гледао страву и ужас клања над масовним гробницама!?

Да ли ви „неки“, демантуjете свjедочења преживjелих коjи кажу да jе више од стотину двадесет гробара свакодневно jедва успиjевало да покопа или у Саву побаца све оне коjи су тога дана били заклани?

Да ли ви то демантуjете свjедочење преживjелог логораша, цитирам: „непрекидна психичка и физичка тортура, нељудско иживљавање над болеснима и немоћнима, убиjање из чисте забаве, вjешања и скупне ликвидациjе, била су свакодневна обиљежjа живота у логору“?

Да ли демантуjете да ледина Лимани према Кошутарици и Доња Градина постаjу од фебруара 1942. мjеста масовних ликвидациjа на наjбруталниjи начин, клањем или замлаћивањем, да се убиjа без пресуда, да долазе композициjе марвених вагона коjи су пуни заточеника, без икакових службених папира?

Да ли ви „неки“, демантуjете свjедочења преживjелих коjи кажу да jе више од стотину двадесет гробара свакодневно jедва успиjевало да покопа или у Саву побаца све оне коjи су тога дана били заклани?

Да ли демантуjете преживjелог очевидца када каже: „Гледао сам риjеке Цигана, њихове жене и дjецу како су се сваког дана слиjевале у Јасеновац. Долазили су на клање“!?

Да ли демантуjете Др.Николу Николића, тада лекара заточеника, човjека  у раним средњим годинама, коjи свjедочи о страхотама у логору и посебно о ликвидациjи дjеце у више наврата али увиjек на исти начин:

„Учитељи су вирили  шта ће се даље догодити са дjецом. Мало затим опколио их jе усташки сат и почео им жицом везивати руке иза леђа.Тада се збио jедан од неописивих и наjпотресниjих догађаjа у логору. Дjеца су почела вриштати, викати, дозивати учитеље, Бога, врага, оца. Кроз ту ужасну вику, плач и вриску чула се исто тако вика и псовке усташа и шамарање избезумљене дjеце. Точно у 17 сати у сам сумрак 15. октобра 1942., сат jе повео дjецу, већ напол мртву од страха, према Сави, на скелу за Градину. Поворка дjеце свезане жицом прошла jе уз ужасну кукњаву, запомагање, проклињање и псовање кроз врата логора, оставивши шест дjечjих лешева пред заповjедништвом коjе су брзо покупили логорашки гробари“.

Из jедног таковог строjа моjих вршњака са Билогоре, приjе везања, извео ме jедан Јевреjин, Жига или Геза и одвео ме на рад у сапунару.

Тако ви дакле, са „дистанце“ и на своj начин о мртвима, о невиним жртвама и умрлим свjедоцима.

Још, како видите живом, остаjе ми могућност да се згражам, али и да никоме не дозволим да каже, да смо ми, српска мушка дjеца Билогоре била рентабилна радна снага НДХ па смо из тог разлога одведени у наводно радни логор Јасеновац.

Ми смо тамо отпремљени са одраслим мушкарцима, у марвеним вагонима толико крцатим да се ниjе могло ни чучнути, а камо ли сjести. Воде ни хране нисмо добили од уторка до петка, а врата вагона се нису отварала. Пошто су готово сва та дjеца мртва, неко си може дозволити, да и то срамно демантуjе.

Но, пошто сам живи свjедок и jош жив, морам вам рећи: Мушкарци са Билогоре и Грубишног Поља и оних семдесет и пет дjечака, међу коjима и jа, октобра 1942.године, отjерани су у логор Јасеновац само зато што су били Срби и да би тамо били убиjени.

А сада, да наглашено истакнем jош jедну општепознату истину: жртве су убиjане масовно, непрекидно, нису биле достоjне ни да им име запишу. Тако се ни до данас не зна нити броj усмрћених, нити њихова имена. Исти jе случаj са комплексом логора Јадовно, претечом Јасеновца и иним масовним стратиштима. И сад слиjеди незапамћена и беспримjерна дрскост. Потомци генерациjе Хрвата коjи су то учинили  Србима, Јевреjима, Ромима, па и антифашистима, траже од потомака жртава да им даjу тачан броj и попис жртава, или иначе не признаjу своjе дjело, jер као за њега нема знанствене основе и доказа! Да човjеку мозак стане.

Нека податке о броjу жртава и њихова имена даjу потомци џелата. Како су их успjели поклати и на наjмонструозниjе начине удузети им живот, а нису их успjели нити преброjити нити пописати.

Ако jе и од Хрвата, превише jе!

Међутим, како постоjи и страна за одбрану истине о жртвама, а коjа jе прихватила ову грозну подвалу и игру непознатим броjевима, ваља се и ту згражати. Жртве шуте, али живи имаjу моралну обавезу да неодложно провjере коjи су то високо позиционирани умови учинили, дозволили да се и данас на таj начин jалово препуцаваjу, а да нису ни поцрвенили.

Зашто се умjесто подваљене расправе о броjевима, не постави jедноставно питање:

Зашто сте нам то учинили?

А што се тиче „знанствених“ доказа, постављам питање!

Какови су то докази коjи могу негирати неброjене лешеве jасеновачке клаонице коjе су по своjим обалама избациле воде Саве и Дунава све до Црног мора или истину коjа лежи под земљом многокилометарског простора бившег Система логора Јасеновац, логора смрти, не радног логора.

Нека податке о броjу жртава и њихова имена даjу потомци џелата. Како су их успjели поклати и на наjмонструозниjе начине удузети им живот, а нису их успjели нити преброjити нити пописати.

Ако то нисте у стању, онда будите бар толико коректни, а не мање и пристоjни: не тражите то од нас!

Хвала

Кориштена литература

1. – Милко Рифер, Град мртвих, Јасеновац 1943. Накладни завод Хрватске, Загреб 1945.

2. – Душан Бабић, Злочини усташа, Полет прес, Нови Сад, 2003.

3. – Милош Јевтић, Река смисла Момчила Крковића, Партенон, Београдска књига 2010.

4. – Наташа Матаушић, Јасеновац 1941.-1945. логор смрти и радни логор, Спомен поддручjе Јасеновац 2003.

5. – Србољуб Живановић, Јасеновац, Српска књига 2008.

6. – Ђуро Затезало, Радио сам своj сељачки и ковачки посао, Српско културно друштво „Просвjета“, Загреб 2005.

7. – Група аутора, 10 одговора Стjепану Месићу, Јагодина, Гамбит, 2007.

8. – Милан Басташић, Билогора и Грубишно Поље 1941-1991., Удружење логораша II свjетског рата и Менаџер компаниjа д.о.о.Бања Лука, 2009.

9. – Миле Дакић, Бол у прсима, Београд, Ведес 2010.

10. – Саво Штрбац, Хроника прогнаних Краjишника, Графид д.о.о., Бања Лука, 2010.

11. – Саламон Јазбец, Магниссимум цримен, Маргелов институт, Загреб 2008.

12. – Двери српске, година XII, броj 46 2/2010., Београд.

13. – Богдан Петковић, Сто тридесет пет дана у логору Јасеновац, Удружење логораша II свjетског рата и њихових потомака, Бања Лука 2008.

14. – Милан Булаjић, Јасеновац – усташки логор смрти, „Српски мит“, Музеj жртава геноцида, Београд 1999..

15. – Хубер Чедомил, Био сам заточеник логора Јасеновац, Јасеновац, 1977.

16. – Јосип Јурчевић, Настанак jасеновачког мита, Загреб 1998.

17. – Першен Мирко, Усташки логори, „Стварност“, Загреб 1966.

18. – Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, НИШП „Ослобођење“, Сараjево, 1975.

19. – Никола Николић, Козарачка дjеца, Јасеновачки логор, „Стварност“, Загреб, 1980.

20. – Милош Бjеловитић, Илиjа Јарић, Гудовац 1941 – да се не заборави, Матица српска Републике српске, 2002.

21. – Душко Томић, Путевима смрти козарске дjеце, Национални парк Козара, 1990.

22. – Драгоjе Лукић , Рат и дjеца Козаре, треће измjењено и допуњено издање, Књижевне новине, Београд, 1990.

23. – Ђорђе Ђурић, Европом између жица

24. – Душан Бурсаћ, Анђели у паклу

25. – Раде Милосављевић, Дечиjи усташки концентрациони логор Јастребарско, Гамбит Јагодина 2009.

 Умро је Милан Басташић

Књига – Милан Басташић: Билогора и Грубишно Поље 1941-1991.