Jadovno: Zaboravljeni genocid

I mada je Jadovno svojevrsna uvertira za Jasenovac, koncentracioni logor gde će već pasti stotine hiljada žrtava, svejedno on ostaje zaboravljena epizoda genocida u 20. veku. Ono što je učinjeno u Jadovnu do danas nije dobilo ni stoti deo pažnje i osude koju su dobili neosporni zločini u Aušvicu i Treblinci.

  Ruski 

Četrdeset hiljada leševa za 132 dana: Jevreji, Romi, Srbi (oni u većini). Sada su ovde živopisna letovališta, a 1941. godine na obali Jadranskog mora nalazio se kompleks koncentracionih logora Gospić-Jadovno-Pag koji je napravilo ustaško rukovodstvo Nezavisne Države Hrvetske, saveznika i satelita nacističke Nemačke. Kompleks je postojao svega pola godine, zatim su ga zatvorili italijanski fašisti, koje su užasnula zverstva učinjena nad civilima. U tom sistemu funkcionisao je prvi u Drugom svetskom ratu logor za decu i žene. Govori predsednik udruženja Jadovno 1941. Dušan J. Bastašić:

Iz logora Metajna između 10. i 13. avgusta 1941. godine sve preživele žene i deca transportovani su na rt Slana, gde su bili srpski i jevrejski logor i u toj noći su svi poklani na Fornaži, tačnije iznad uvale Malin. Izveštaj o tome su napravili Italijani zbog strašnog smrada, koji se širio tim područjem, početkom septembra ekshumirali sveže pobijanih 791 leš. Oni su te leševe skupili na gomilu i spalili, a taj pepeo sahranili u kamenjaru u one iste jame iz kojih su i ekshumirali tijela.

I uredno su zabeležili da su ekshumirali tela 407 muškaraca, 293 žene i 91 deteta do 15 godina starosti. Među njima i telo jedne bebe, po njihovoj proceni stare 5 meseci.

Prema izjavama meštana, najveći broj zatočenika je ubijen tako što su im bile vezane ruke, bili bi udareni nožem i bačeni u more. Upravo zbog toga je negde 60-tih godina prošlog veka to područje proglašeno za registrovano memorijalno područje, ali i akvatorijum u širini 100 metara oko tog dela ostrva. Zabeleženo je svedočenje ribara koji su rekli da kada bi ribarili tu da bi za vreme mirnog mora videli kako dole se sa dna prema površini uzdižu noge.

Noge od tih mučenika koji bi bili ubijeni sa zavezanim kamenom oko vrata…

Jedno od najstrašnijih svedočenja o dešavanjima u Jadovnu dao je 1942. godine ustaša Joso Orešković koga su zarobili partizani. „Instruktor“ po prezimenu Luburić terao ga je da prođe „vatreno krštenje“, motivišući to time da treba Hrvatsku očistiti od „kuge“, tačnije Srba i Jevreja…

„Luburić je izvadio nož i ubio dete, govoreći pri tome: Evo kako se to radi. Kada je dete zaplakalo i briznula krv, zavrtelo mi se u glavi. Umalo nisam pao. Prihvato me je jedan od ustaša. Kada sam malo došao sebi, Luburić mi je naredio da podignem desnu nogu. Pod nju je podmetnuo drugo dete. Zatim je naredio: tuci. Udario sam nogom i smrskao detetu glavu. Luburić mi je prišao, potapšao po ramenu i rekao: Bravo, ti ćeš biti dobar ustaša.“

U kontinentalnom delu koncentracionog logora koji je obilovao kraškim jamama, hrvatski nacisti su koristili ništa manje podmukli način: vezivali su ljude bodljikavom žicom, ubijali one koji su stajali prvi i oni su povlačili sa sobom žive, tako da bi se još neko vreme iz jama čuli prvo krici, zatim stenjanje žrtava koje postaje sve tiše.

Svedočenja preživelih sa Jadovna je malo, njihova svedočenja se brižljivo sakupljaju, a ovaj proces je u drugoj polovini dvadesetog veka započeo srpski istoričar iz Hrvatske, dr Đuro Zatezalo. Njegovim arhivom i novim istraživanjima sada se bavi udruženje građana Jadovno 1941. Ono čuva, na primer, sećanja doktora Ota Radana iz Zagreba. Dan kada je Hitler napao SSSR on je zajedno sa drugim Jevrejima dočekao u Zagrebu, u zaključanom vagonu za stoku, uz krike nemačkih i ustaških vojnika – smrt Staljinu, smrt Jevrejima! Radan je bio poslat na prinudni rad u kompleks Jadovno, gde su zatvorenicima objašnjavali da „Rad oslobađa“. Preživeli se sećaju da je to bio „pakao u kamenoj pustinji: iznurujući radovi, na primer, sa kamenom bez bilo kakvih alatki; glad koja tera da se kuva i jede biljka koja liči na kaktus i kojom u mirnodopsko vreme ribari natapaju mreže… Ali najstrašnije je bilo sunce koje prži i žeđ: ona se nije mogla utoliti vodom u kojoj svoje stvari peru čuvari logora“.

I mada je Jadovno svojevrsna uvertira za Jasenovac, koncentracioni logor gde će već pasti stotine hiljada žrtava, svejedno on ostaje zaboravljena epizoda genocida u 20. veku. Ono što je učinjeno u Jadovnu do danas nije dobilo ni stoti deo pažnje i osude koju su dobili neosporni zločini u Aušvicu i Treblinci.

O uzrocima govori predstavnik Centra za Holokaust iz Moskve dr Kiril Feferman:

Uzroci su vezani za to kako se formira ljudska svest: sve zlo se asocira sa grupom logora koje su organizovali Nemci na okupiranoj teritoriji. Mnogi u savremenom svetu, pa i tada nisu mogli da prihvate ideju da se vrši ciljano uništavanje ne samo Jevreja, već i Srba. Nemcima uništenje Srba, čini mi se, nije bilo tako važno, ali ako su njihovi najbliži saradnici hteli, oni nisu negodovali. Cena saradnje bilo je učešće u “konačnom rešavanju jevrejskog pitanja”, sa čim je rukovodstvo Nezavisne države Hrvatske bilo više nego saglasno. Proces je bio vrlo kratak i neviđeno žestok. Bio sam na mestima gde se nalazio sistem logora Jadovno. To ostavlja utisak, čak i nakon što sam posetio Mathauzen i druga slična mesta.

U SFRJ, mada tada nisu hteli da diraju stare rane, sećanje na žrtve Jadovna ipak je bilo označeno. Situacija se naglo promenila posle 1991. godine, kada je započeo period nezavisne Hrvatske države. Dušan Bastašić iz udruženja građana Jadovno 1941. objašnjava da sve što je vezano za sećanja na genocid počelo je da se uništava, a posle obnove memorijala na pojedinim mestima, procedura je ponovljena.

Kod Šaranove jame postoji jedan mali memorijalni zid, ali to je minorno, maleno. Tu su pre rata bile postavljene dve ploče, koje su uništene u proteklom ratu. Uspeli smo da obnovimo spomen-ploče. Kada je tu 2011. godine bio predsednik Tadić, tada je obnovljen i centralni spomenik, podignut 1989. godine a koji je isto tako uništeni u proteklom ratu. To je sve što se tiče memorijala za područje na kojem je ubijeno najmanje 38 hiljada Srba i 2 hiljade Jevreja. Za sada su registrovane 32 kraške jame u kojima su ubijeni ljudi. Za gotovo sve ove jame ne zna se uopšte tačno mesto gde se nalaze, nego se zna približna lokacija i ni iz jedne od tih jama nisu ekshumirana tela žrtava. I niko ne pokazu je nikakve inicijative da se istraže te jame. Paradoksalno je, da je u vreme dok je većina hrvatskih medija, a ako hoćete i srpskih, ispunjena informacijama o potrazi za nestalim iz proteklog rata, što je naravno normalno, za ove žrtve od pre 70 godina ne postoji to isto merilo. Te žrtve su potpuno zaboravljene. To je nešto što je teško shvatljivo.

Države bivše Jugoslavije ušle su u novu epohu sa raznim istorijskim nasleđem, objašnjava Kiril Feferman iz centra Holokaust.

U Nemačkoj od kraja Drugog svetskog rata sa mukom, ali teče proces denacifikacije. Decenijama možda ponekad previše strogo vaspitanje nije moglo da se ne odrazi. U Hrvatskoj, pošto je na čelu države Jugoslavije stajao Hrvat, čak ni iz bliza nije bilo masovnog prevaspitavanja. A pošto se SFRJ raspala, na njenim ruševinama je nastala nova Hrvatska sa vrlo nacionalističkim dnevnim redom, koja nije težila da shvati rezultate Drugog svetskog rata na njenom području. Sada su možda u toku drugi procesi, umereniji. Vetrovi koji duvaju iz Evrope počinju da utiču na nove generacije. Ali to je spor proces – Nemcima su bile potrebne decenije. Želimo da se nadamo da će vreme učiniti svoje.

Ruski i srpski stručnjaci sarađuju i rade na tome da javnost sazna o Jadovnu što je moguće više. Tako je 2013. u Moskvi predavanje održao episkop Lipljanski Jovan Ćulibrk, čiji se rad o istoriji Holokausta u Jugoslaviji sada prevodi na ruski. Sa svoje strane predstavnici udruženja Jadovno 1941. organizovali su u Ruskom domu u Beogradu tematsku izložbu „Moje Jadovno“ i nadaju se da će njihovi radovi naći svog prevodioca i u Rusiji.

Izvor: Glas Rusije