Jadovničani svoj deseti Časni krst podigli uz jamu Tučić ponor kod Gračaca

U subotu 02. jula 2022. na Velebitu i Ličkom polju, trinaestu godinu za redom, u organizaciji UG Jadovno 1941. iz Banje Luke, obilježen je Dan sjećanja na Jadovno 1941. Tom prilikom su Jadovničani uz blagoslov Oca Predraga Pantelića, paroha Gračačkog, uz jamu Tučić ponor postavili i osveštali Časni krst. Krsno znamenje našim postradalim Srbima, Svetim Novomučenicima Gornjekarlovačkim i Jadovničkim.

Nakon parastosa i osveštanja Časnog krsta, stihove svoje pjesme „Oči Jovanove“, govorila je autor Đurđica Dragaš.

Okupljenima se potom obratio Dušan J. Bastašić, predsjednik udruženja Jadovno 1941. iz Banje Luke.

Braćo i sestre,

Ovo je Jama Tučić ponor. Nalazi se između železničke stanice Gračac i sela Štikada kod naselja Vrace, udaljena od Gračaca 1 km. U nju su ustaše bacale Srbe iz Gračaca i okoline. Od 27. jula do 1. augusta 1941. masakrirale su i bacale u jamu više od 500 žrtava.

Ovo je jedna od 32 kraške jame koje je registrovao i opisao sada već pokojni dr Đuro Zatezalo.

Danas smo uz blagoslov Oca Predraga Pantelića i saglasnost uprave Parka prirode Velebit, na čemu sam im posebno zahvalan, postavili i osveštali Časni krst. Krsno znamenje našim postradalim Srbima, Svetim Novomučenicima Gornjekarlovačkim i Jadovničkim.

Maja mjeseca 2012. godine, nad ovu jamu nas je doveo Otac Jugoslav Maksimović, tadašnji protonamjesnik u Gračacu. Sa njim je bio i Dušan Gaćeša, čovjek koji je kao dječak, jednom prilikom, sakriven u žbunju, posmatrao ubijanje Srba u ovoj jami. Njegovo potresno svjedočenje ćemo uskoro objaviti na našem portalu.

Jedan drugi čovjek je bačen u ovu jamu ali je uspio da se izvuče iz nje.

U junu 1941. ispuzao je iz jame, gde su ga s petoricom rođaka bacile ustaše. Za sobom je ostavio stotine leševa Srba iz susjednih sela koje su u jami ubijale dojučerašnje komšije i kumovi od 10. aprila 1941, kad je proglašena Nezavisna Država Hrvatska.

Zvao se Nikola Koctyp, pisac i glavna ličnost y tragediji koju je ispričao u svojoj knjizi POVRATAK IZ MRTVIH – objavljene u Čikagu 1965. godine.

Rođen je 12 januara 1920. u selu Civljanima kod varošice Vrlika, nedaleko od izvora reke Cetine u Dalmaciji.

Nakon pokušaja da on i porodica, vozom od Knina preko Gračaca pokušaju izbjeći u Srbiju i spasiti se od ustaškog noža, uhapšeni su i kratko vrijeme, uz maltetiranje zatvoreni u neku od prostorija željezničke stanica.

Nedugo zatim, povedeni su prema gubilištu.

Kratak dio njegovog svjedočenja, prenosim iz knjige koju je napisao:

Udaljavali smo se od staničnih svetiljki i ulazili u sve gušći mrak. Osećao sam da gazimo po nekom polju. Ustaše sa strane, bockale su nas bajonetima:

„Požurite, požurite!“

Dugo smo tako ćutke gazili i kad sam odjednom shvatio da nas ne vode u komandu već negde na streljanje.

Ta misao me je potresla kao električni udar!

 Ja neću da umrem! Pomislio sam.

Tuga je počela da mi obavija srce. Šta će reći moj otac, majka? Pa niko i neće znati šta se sa nama dogodilo. Svaki naš korak vodi nas bliže smrti …

Zar je ovo kraj ? … Bilo mi je žao da umrem. Trebalo bi nešto preduzeti! Šta? Pokušao sam da razlabavim veze na rukama, bile su čvrsto stegnute. Da se zatrčim u mrak? … He vredi, svi smo povezani konopcem, morao bih da povučem i njih sedmero, ovako u grupi bili bi odlična meta za krvnike. Da nas bar nisu skupa povezali, ja bih zavikao: Bežimo!

Mali Jovo Bilić za koga sam bio vezan, posrnuo je i konopci me povukoše u stranu. Jedva sam se zadržao da ne padnem. Ustaša sa Jovine strane podigao je Jovu sa zemlje. Lupio ga je nečim po glavi:

„Drži se na noge ili ću te sad izbosti!“ Promrsio je kroz zube.

„Krenite, šta čekate?“ Mi smo krenuli …

Jovo se teturao i čuo sam da plače. Njegov bol mi je bio nepodnošljiv. Želeo sam da mogu da mu kažem bar jednu utešnu reč, ali čime bi ga mogao utešiti sad na putu u smrt?

… Majko … majko moja … Cvileo je dečak tiho jecajući i vukao se napred.

Vođa koji je i dalje išao pred nama, vratio se i zaustavio nas. Uzeo je dvojicu ustaša sa sobom i nestao u mraku. Opet mi je proletelo kroz glavu: „Sad će nas streljati!“,

Rešio sam: čim se otvori plotun, baciću se na zemlju. Uskoro se Vođa sa ustašama vratio. Izvadio je nož i prišao mi … Stresao sam se … Zar nožem?

.. Odsekao je konopac koji je vezivao nas dvojicu, Jovu i mene za ostale a onda naredio onoj dvojici:

„Vodite ih!“

Tek što smo se odmakli korak dva, osetio sam iza leđa neko komešanje među vezanom braćom. Osvrnuo sam se i ugledao čudo!

Gromkim glasom koji je odjekivao i ponavljao se po velebitskim uvalama, čovjek iz kolone vezanih je govorio:

„Nisam ja ni Hrvat ni katolik, niti sam kukavica, — krvnici i izrodi ljudski! Srbin sam i pravoslavac i takav ću umreti kad se mreti mora.

Srbin je Hristov čovek i njegovo je carstvo nebesko! A vi, zverovi u ljudskoj koži, bićete kažnjeni od Boga i na onom svetu i na ovom, jer će vas progoniti grobovi Srba koje ubijate. Za vas će pakao početi na zemlji. Pobiće vas vaš sopstveni narod“.

Zatim se obrati braći, za koju je bno vezan konopcem i sudbinom, i reče:

„Braćo, mi smo žrtve vere u bratstvo sa ovim zverovima! Umrećemo, ali će iz naše krvi nići odbrana srpskog naroda! To će biti znak za ostalu braću našu da se dižu na oružje i brane živote svoje i svojih porodica, u ovoj državi zločina i zločinaca. Oprostimo se bratski sa uzvikom „Živeo Kralj“ i pesmom „Uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi“, pesmom srpskom ko ja nas je uvek branila i hranila“.

Ustaško roblje, vezano s ovim mladićem, gledalo ga je kao da je začarano i, posle njegova govora, uzviknu „Živeo Kralj!“ – nesigurnim i slabim glasom, i nastavi da peva „Uskliknimo“, isprekidano i jedva čujnim glasom koji se sve više pojačavao.

Jovu i mene, poveli su kroz grmlje napred. Čuo sam nepoznat šum, a onda posle nekoliko koraka čuo sam pad vode koji se gubio negde u dubini … Shvatio sam njihovu satansku zamisao: Odosmo „živi u jamu!“

Zaurlao sam:

Neću u jamu! He dam se živ u jamu! I počeo sam da se otimam.

Gurali su nas do iznad jame … Jovo se vukao i zaplitao o kamenje koje je oko otvora bilo razasuto. Čim smo došli nad otvor, oni su nas s leđa gurnuli dole! Ja sam posrnuo i u istom momentu nogama sam se odupro o jednu stenu i bacio se nazad na njih! Jovo je leteo za mnom, nošen mojom težinom i konopcem koji nas je vezivao!

Dvojica ustaša su me gurala, ja sam se odupirao svom snagom, upirući nogama u stenu koja se nalazila nad provalijom. Mada su bila dvojica, moj strah i želja za životom dali su mi nadljudsku snagu, nisu uspevali da me pomaknu s mesta. Jadni Jovo visio je skoro nad provalijom i nije odleteo samo zahvaljujući mom opiranju.

Osetio sam strahovit udarac u glavu a onda drugi, treći … Bol nisam osećao ali sam znao da će mi rasmrskati glavu i da nemam više kud, otpustio sam se … i poleteo glavačke u ponor …

Padao sam samo jedan deo sekunde i odjednom udario glavom u stenu …

Prevrnuo sam se u vazduhu i noge mi se zaglaviše do kolena među stenje …

U istom trenutku zanese me težina malog Jove. Naše povezane ruke zategoše konopac na ivici oštre stene, i ja, u samrtnom rvanju da se ispravim, osetih odjednom da me težina Jovinog tela više ne vuče u provaliju. Ruke su mu iskliznule iz zavezanog konopca, a iz dubine jame odjeknuo strahovito njegov samrtni krik.

Ja sam se zaglavio licem okrenutim ka jami. Odmah sam se leđima priljubio uz stenu, da ne padnem i da me ubice ne vide. Zaustavio sam dah…

Nije prošlo dugo vremena čuo sam pucanj. Uskoro zatim neka tamna masa survala se iznad mene u provaliju. Srce mi se steglo od bola, znao sam, to su moja braća. Onesvestio sam se …

Kad sam došao sebi i shvatio gde sam, bilo je pred svitanje …

Ništa se nije čulo, bio sam sam – samo je voda padala negde u dubinu.

Rešio sam da probam da slomim levu ruku i da je onda nekako iščupam iz konopaca. Zavukao sam je među stenje i pritisnuo svom svojom težinom , ali nije mi uspevalo.

U tom je svanulo …

Slučajno sam tad, sa dva prsta leve ruke, uspeo da dohvatim jedan kraj konopca. Povlačio sam ga malo po malo. Desnom rukom sam mrdao da ga razlabavim i osetio sam da popušta. Potegao sam bolje i odjednom, konopci mi skliznuše sa ruku i padoše u stenje kraj mojih peta. Odmah sam počeo da se verem uz stenu.

Čim sam izašao iz jame, čučeći sam razgledao okolinu. Ha par stotina metara, u polju, video sam jednog ustašu, naoružanog karabinom. Išao je ka jami.

Puzio sam žurno uzbrdo ne okrećući se više. Rešio sam da tako bežim dok ne čujem pucanj za sobom. U tom slučaju skočio bih i bežao trkom.

Ništa se nije čulo.

Rana na glavi izgleda da se skorela. Krv više nije tekla. Ramena i vrat bili su mi ukočeni. Na sebi sam još imao belu košulju, bila je sva oblivena krvlju. Grlo mi je bilo suvo, disao sam brzo.

Na vidiku mi se ukazalo jedno selo. Prema meni, pravo, nalazila se visoka šumovita planina. To je bio Velebit.

Žeđ me je ponovo morila. Pogledao sam na sunce, podne je već prošlo.

Nastavio sam uzbrdo. Ispeo sam se na neki vrh. Bio je kamenit i go.

Ceo sam na jednu ploču i gledao oko sebe. Levo u daljini video sam Gračac i Gračačko Polje.

Izbio sam na neku visoravan. Pred sobom sam ugledao neke lokve. Oko lokava stajala je stoka i kraj nje dva čoveka. Jedan od njih imao je pušku o ramenu.

Nisam imao vremena da se vratim jer u trenutku kad sam ja ugledao njih, ugledali su i oni mene a bili su u neposrednoj blizini. Za bežanje nije bilo vremena, imali su pušku, smrt bi bila gotovo sigurna. Osvrnuo sam se – nigde zaklona.

Znači moralo se napred!

Oni su stajali i posmatrali me. Koračajući prema njima, brzo sam razmišljao: ukoliko vidim da su neprijateljski raspoloženi i počnu da se raspituju zašto sam u takvom stanju — lagaću ih.

Kad sam bio skoro pred njima, protrnuo sam: a kako da im nazovem Boga?

„Hvaljen Isus“ ili „Pomaže Bog“? Preplavio me je strah i izletelo mi je:

Pomaže Bog!

„Bog ti pomogao!“ Odgovorili su oni. Laknulo mi je, video sam da su Srbi. „Ko si ti?“

Srbin!

„Odakle si?“ Od Vrlike!

„Šta ti je, što si krvav?“

Bežim iz jame, ustaše su mene i moju braću skinuli iz voza, tukli su nas, a prošle noći su nas žive pobacali u jamu! Ja sam u padu upao među stenje i zastao. Pucali su u mene i ranili me. Mislili su da sam mrtav i otišli su. Jutros sam se izvukao i evo ceo dan bežim — tražim srpsko selo.

Starijem čoveku su potekle suze niz lice. Prišao mi je, uhvatio me za ruku i počeo da me teši.

„He boj se sine, mi smo Srbi! Ovo je moj sin i mi smo ovde izbegli od ustaša“.

„Tamo gde se vidi da voda ponire, ono ti je „Tučić Jama“. Zapamti „Tučić Jama“. Bio si bačen u „TUČIĆ JAMU!“

Ono pošumljeno brdo koje počinje odmah iznad jame, zove se „Rastovača“. Selo koje si ceo dan obilazio, srpsko je selo. U njemu nema odraslog muškarca! Sve, do poslednjeg, ustaše su bacile u Tučić Jamu!“

Legao sam u travu kraj puta i upro pogled ka vrhovima Velebita. U podnožju onih obronaka tamo … u dubinama Tučić Jame … ostala su moja braća. Srce mi se steglo od bola i tad sam prvi put zaplakao …

Srećom, završio je u italijanskoj bolnici.

Kada je u Komandi italijanske vojske u Kistanjama Kostur njihovom majoru ispričao svoju priču, ovaj mu je rekao da ne laže.

– To ljudi ljudima ne rade – rekao je major.

Sledećeg jutra odveden je pred istog majora koji ga je dočekao ozbiljan i zamišljen:

– Dobio sam izveštaj iz Gračaca. Jutros je jedan vod otišao nad Tučić jamu. Jedan narednik se dobrovoljno spustio na konopcu dole. Tamo je bilo na stotine leševa, sve je istina što ste rekli.

Nikola Kostur je preživio rat, živio Londonu. Umro je 1994, a knjigu mu je štampala porodica za zahtevom izadavaču “da se razdeli”.

Reprint ove potresne knjige, dragocjenog svjedočanstva, izdao je Muzej žrtava genocida u Beogradu 2015. godine. Knjigu možete naći na internetu ali i na našem portalu Jadovno.srb

Nakon rata, uz jamu je podignut ovaj spomenik na kome je bila spomen ploča iznad koje je bila crvena zvijezda petokraka sa slijedećim epitafom:

„Ovo je jedna od jama u koju su ljeti 1941. godine, sluge okupatora, ustaški zločinci, bacili na stotine ljudi iz Like i drugih krajeva naše zemlje. Nikada neće biti zaboravljene ove nevine žrtve zločinačkog fašizma. Slava im!“

Kao što se može vidjeti spomen ploča je uništena ali se nadamo bogougodnoj odluci lokalnih vlasti da se ploča obnovi.

Amin!

Nakon postavljanja Časnog krsta, Jadovničani su se uputili prema hramu Vaznesenja Gospodnjeg u Gračacu gdje ih je domaćin, Otac Predrag Peđa Pantelić upoznao sa istorijatom hrama i parohijom.

Dan sjećanja na Jadovno 1941. završen je posluženjem ispred parohijskog Doma u Gračacu.

Priredio: Dušan J. Bastašić