Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (3) Krađa iz stana akademika Đorđevića

Zvanična verzija, koju je saopštio tadašnji potpredsednik SANU Antonije Isaković, i koja do danas ni na koji način nije oficijelno opovrgnuta, jeste da je Memorandum – prosto ukraden.

Ko je iz zgrade Akademije početkom septembra 1986. godine izneo radni tekst Memoranduma i rasturio ga na ulici – do danas nije otkriveno. Za ovo pitanje vezuje se jedna od više kontroverzi koje prate ovaj dokument od prvog dana njegovog obelodanjivanja.

Ništa manje važno pitanje u političkom trileru koji gotovo bez prekida traje pune tri decenije jeste i kako se rukopis na kome su radili akademici našao u rukama novinara „Večernjih novosti“ Aleksandra Đukanovića, iz čijeg pera će 24. i 25. septembra 1986. godine izaći njegovi izvodi, objavljeni na stranicama našeg lista.

Zvanična verzija, koju je lansirao tadašnji potpredsednik SANU Antonije Isaković i koja do danas ni na koji način nije oficijelno opovrgnuta, jeste da je Memorandum – prosto ukraden. Pošto se, dakle, volšebno našao u rukama novinara, njegove teze su izvučene iz konteksta i na silu povezane.

U središtu dilema o „provali“ u SANU našao se novinar Đukanović, koji će u polemici koja će se u nedeljama koje će uslediti na stranicama „Novosti“ detaljno objašnjavati motive pisanja tekstova koji su iz temelja prodrmali uveliko grogiranu Jugoslaviju. Na njega je pala sumnja da je lično ukrao ovaj dokument, i to iz stana nikog drugog do svoga tasta, akademika Jovana Đorđevića.

Po jednoj, nikada potvrđenoj ali verovatno najpopularnijoj verziji iz toga vremena, Đukanović je do Memoranduma došao tako što ga je zapazio na tastovom radnom stolu. Rukopis je, kako se tada naslućivalo, samoinicijativno izneo, umnožio i ne pitajući nikoga odneo u redakciju, koja ga je sutradan objavila.

Jovan Đorđević, inače, intelektualac najvišeg renomea, profesor Pravnog fakulteta i jedan od najboljih stručnjaka za Ustavno pravo, bio je jedan od najviđenijih pravnika svog vremena i glavni saradnik Edvarda Kardelja na jugoslovenskim ustavnim promenama.

Đorđević je imao i svoju rolu u nastanku Memoranduma, budući da je uz Dobricu Ćosića, Ljubu Tadića bio treći član „ekspertskog tima“, koji je prisustvovao poslednjem sastanku radne grupe za pisanje ovog dokumenta. U tom svojstvu logično je i da je imao svoj primerak radne verzije memorandumskog teksta. Ovo je samo jedan od mogućih scenarija, iako je lako objasniti Đukanovićev potez iz karijerističkih razloga, uz argument da je ubrzo po objavljivanju Memoranduma Đukanović upućen na mesto „Borbinog“ dopisnika iz Pariza, koje do tada nije ni postojalo.

Ova priča, međutim, ima i drugi tok, koji joj daje obrise složenije političke igre, koja seže do mnogo viših nivoa odlučivanja.

Prema jednoj od verzija, ujdurmu oko Memoranduma treba pripisati Stipi Šuvaru, tadašnjem visokom funkcioneru CK SKJ, poznatom „po budnosti“. Do njega su navodno stigli glasovi da će srpski akademici apostrofirati neravnopravni položaj Srba u Hrvatskoj, što će posle pisanja i objavljivanja „Bele knjige“ – jedinstvenog registra svih javno izraženih mišljenja srpske inteligencije koja su, po Šuverovom mišljenju, odstupala od komunističke ideologije, on shvatiti kao direktan udar na sebe. Preko sveznog DB-a i njegove svemoćne ruke rukopis je rasturen i dostavljen medijima.

Nepredviđeni izlazak Memoranduma iz kabineta u Knez Mihailovoj ulici u određenim krugovima pripisivao se i probuđenoj partijskoj svesti nekih od akademika komunista, koji su se u strahu od mogućih posledica potrudili da nacrt ispod žita napusti zgradu Akademije, kako bi javnost mogla da se uveri u jeretičke stavove njegovih pisaca.

Na sličnom tragu je i hrvatski publicista Darko Hudelist, koji se opsežno bavio Memorandumom i detaljima njegovog objavljivanja. Pozivajući se na razgovore koje je vodio sa više srpskih intelektualaca – Mihailom Markovićem, Latinskom Perović, Nikšom Stipčevićem, Miroslavom Pantićem, Miroslavom Matickim i drugima – u svojoj knjizi „Moj beogradski dnevnik – susreti i razgovori sa Dobricom Ćosićem“ on iznosi i mogućnost da je iza volšebnog objavljivanja teksta Memoranduma stajao ni manje ni više nego drugi čovek Akademije – Antonije Lule Isaković.

Na ovu mogućnost, kako piše Hudelist, ukazala mu je Latinka Perović, doduše ne na osnovu činjenica, već njenog ličnog utiska i osećaja izgrađenog na osnovu poznanstva sa Isakovićem. Njena teza glasi da je, nasuprot zvaničnoj verziji o „krađi“, rukopis na Luletovu inicijativu smišljeno pušten u javnost.

„Namerno je plasiran nezavršeni tekst“, navodi Hudelist reči Latinke Perović. „Znamo i kome su to dali: jednom od recenzenata Memoranduma Jovanu Đorđeviću… Meni to baš liči na Luleta, da bi on mogao reći Đorđeviću: ‘Daj ti to sredi, da mi to malo testiramo, da probamo…’ I Đorđević je bio spreman da uz pomoć Đukanovića to uradi“.

Naravno, postoje opravdane sumnje i u ovu verziju. Da je to tako bilo, da li bi Đukanović sa onolikom žestinom nasrnuo na Memorandum, pa samim tim svog tasta poredio sa Milanom Nedićem. Da li bi ondašnji glavni urednik samo za nekoliko sati doneo odluku o objavljivanju teksta, da nije bilo miga sa strane.

I svedočenje književnika Vidosava Stevanovića o tom spornom detalju, takođe, isključuje mogućnost dogovora na relaciji Isaković – Đorđević. Naime, izvesno vreme pre „provale“ u Akademiju, Stevanovića je pozvao Dobrica Ćosić i prepričao sadržaj spisa koji se sprema i zamolio ga da proveri kod Ivana Stambolića i Dragiše Buce Pavlovića kako bi na to reagovao politički vrh Srbije. Odgovor ovih čelnika je bio malo ohrabrujući i izričito negativan. To znači da je i Isaković morao da zna šta očekuje autore i Akademiju posle „smišljenog testiranja javnosti“.

Ali i ovde se otvaraju dva putokaza. Prvi je da su policijske strukture pustile verziju o smišljenom objavljivanju teksta u „Novostima“ kako bi skinule odgovornost sa države. Ali istovremeno je, navodno, Akademiji i njenom vrhu odgovaralo da Memorandum bude pušten u javnost na ilegalan način, kao nezavršen dokument. Time bi elegantno bile izbegnute podele i sukobi do kojih bi sigurno došlo u narednim fazama procedure usvajanja Memoranduma kao zvaničnog dokumenta.

Tome treba dodati i očekivani žestok pritisak vlasti predvođene Ivanom Stambolićem i Luletovoj nameri da se težište rasprave o sadržaju dokumenta izmesti na progon, cenzuru, pritisak države…

Vanredna skupština SANU, održana krajem decembra iste 1986. godine, i gotovo potpuno i nezapamćeno jedinstvo akademika posredno mogu i da potvrde, ali istovremeno i isključe mogućnost da je iza otvaranja memorandumskog teksta došlo posle brižljivo isplanirane akcije iza koje je stajao Antonije Isaković i(li) neko od njegovih najbližih saradnika.

NEREDIGOVANA POLOVINA

KOMISIJA koja je pristupila pisanju Memoranduma SANU, kao celovitog dokumenta koji je trebalo da ukaže na probleme u jugoslovenskom društvu, redigovala je manje od polovine objavljenog teksta. Prema navodima akademika Vasilija Krestića i Koste Mihailovića, autora knjige „Memorandum SANU – odgovori na kritike“ iz 1995. godine, završna redakcija stigla je negde do tridesete strane teksta. Ove stranice mogu se smatrati „najzvaničnijim“ delom ovog akta. U središtu odobrenog materijala nalazi se analiza ekonomske situacije u Jugoslaviji, koja je tih godina inače često analizirana na političkim i partijskim forumima. Objavljivanje njegovih izvoda u „Novostima“ i ujdurma koja je nastala prekinula je dalji rad na Memorandumu, uključujući i završno redigovanje, koje nikada nije nastavljeno.

SUTRA: Pucaju iz sveg artiljerijskog oružja

Autor: Rade Dragović

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (1) Zemljotres u politički trusnoj Jugoslaviji 

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (2) Početak medijsko-političkog trilera 

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (4) Pucaju iz svih artiljerijskih oružja

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (5) Car je go – poručili su akademici

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (6) Srbima nametnuto osećanje krivice

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (7) Kritičko viđenje stanja u Jugoslaviji

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (8) Akademija na udaru komunističkih vođa

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (9) Državno-partijski vrh smišlja skandale

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (10) Dobrica Ćosić nije pisao Memorandum

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (11) Sumorni opis jugoslovenske stvarnosti

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (12) Talas buđenja nacionalnih osećanja

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (13) Jugoslovenska privreda u raljama političara

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (14) Istina o Kosovu bez akademske učtivosti

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (15) Hrvatska emigracija piše svoj memorandum

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (16) Razlaz srpskih i slovenačkih intelektualaca

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (17) Srpsko viđenje budućnosti Jugoslavije

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (18) Kružok u Siminoj stvorio opoziciju

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (19) Ćutanje budnog čuvara postojećeg poretka

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (20) Dvostruka igra Slobodana Miloševića

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (21) Kosovski zaokret Slobodana Miloševića

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (22) Novi talas napada na srpske akademike

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (23) Akademici pred Haškim tribunalom

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (24) Pojam „velika Srbija“ smišljen u Beču

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (25) Otvoreni rat srpskih staraca i države

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (26) Srbija postaje jedinstvena država

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (27) Odbrana Jugoslavije vodila je u rat

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (28) Senka koja lebdi nad Akademijom