Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (3) Крађа из стана академика Ђорђевића

Званична верзија, коју је саопштио тадашњи потпредседник САНУ Антоније Исаковић, и која до данас ни на који начин није официјелно оповргнута, јесте да је Меморандум – просто украден.

Ко је из зграде Академије почетком септембра 1986. године изнео радни текст Меморандума и растурио га на улици – до данас није откривено. За ово питање везује се једна од више контроверзи које прате овај документ од првог дана његовог обелодањивања.

Ништа мање важно питање у политичком трилеру који готово без прекида траје пуне три деценије јесте и како се рукопис на коме су радили академици нашао у рукама новинара „Вечерњих новости“ Александра Ђукановића, из чијег пера ће 24. и 25. септембра 1986. године изаћи његови изводи, објављени на страницама нашег листа.

Званична верзија, коју је лансирао тадашњи потпредседник САНУ Антоније Исаковић и која до данас ни на који начин није официјелно оповргнута, јесте да је Меморандум – просто украден. Пошто се, дакле, волшебно нашао у рукама новинара, његове тезе су извучене из контекста и на силу повезане.

У средишту дилема о „провали“ у САНУ нашао се новинар Ђукановић, који ће у полемици која ће се у недељама које ће уследити на страницама „Новости“ детаљно објашњавати мотиве писања текстова који су из темеља продрмали увелико грогирану Југославију. На њега је пала сумња да је лично украо овај документ, и то из стана никог другог до свога таста, академика Јована Ђорђевића.

По једној, никада потврђеној али вероватно најпопуларнијој верзији из тога времена, Ђукановић је до Меморандума дошао тако што га је запазио на тастовом радном столу. Рукопис је, како се тада наслућивало, самоиницијативно изнео, умножио и не питајући никога однео у редакцију, која га је сутрадан објавила.

Јован Ђорђевић, иначе, интелектуалац највишег реномеа, професор Правног факултета и један од најбољих стручњака за Уставно право, био је један од највиђенијих правника свог времена и главни сарадник Едварда Кардеља на југословенским уставним променама.

Ђорђевић је имао и своју ролу у настанку Меморандума, будући да је уз Добрицу Ћосића, Љубу Тадића био трећи члан „експертског тима“, који је присуствовао последњем састанку радне групе за писање овог документа. У том својству логично је и да је имао свој примерак радне верзије меморандумског текста. Ово је само један од могућих сценарија, иако је лако објаснити Ђукановићев потез из каријеристичких разлога, уз аргумент да је убрзо по објављивању Меморандума Ђукановић упућен на место „Борбиног“ дописника из Париза, које до тада није ни постојало.

Ова прича, међутим, има и други ток, који јој даје обрисе сложеније политичке игре, која сеже до много виших нивоа одлучивања.

Према једној од верзија, ујдурму око Меморандума треба приписати Стипи Шувару, тадашњем високом функционеру ЦК СКЈ, познатом „по будности“. До њега су наводно стигли гласови да ће српски академици апострофирати неравноправни положај Срба у Хрватској, што ће после писања и објављивања „Беле књиге“ – јединственог регистра свих јавно изражених мишљења српске интелигенције која су, по Шуверовом мишљењу, одступала од комунистичке идеологије, он схватити као директан удар на себе. Преко свезног ДБ-а и његове свемоћне руке рукопис је растурен и достављен медијима.

Непредвиђени излазак Меморандума из кабинета у Кнез Михаиловој улици у одређеним круговима приписивао се и пробуђеној партијској свести неких од академика комуниста, који су се у страху од могућих последица потрудили да нацрт испод жита напусти зграду Академије, како би јавност могла да се увери у јеретичке ставове његових писаца.

На сличном трагу је и хрватски публициста Дарко Худелист, који се опсежно бавио Меморандумом и детаљима његовог објављивања. Позивајући се на разговоре које је водио са више српских интелектуалаца – Михаилом Марковићем, Латинском Перовић, Никшом Стипчевићем, Мирославом Пантићем, Мирославом Матицким и другима – у својој књизи „Мој београдски дневник – сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем“ он износи и могућност да је иза волшебног објављивања текста Меморандума стајао ни мање ни више него други човек Академије – Антоније Луле Исаковић.

На ову могућност, како пише Худелист, указала му је Латинка Перовић, додуше не на основу чињеница, већ њеног личног утиска и осећаја изграђеног на основу познанства са Исаковићем. Њена теза гласи да је, насупрот званичној верзији о „крађи“, рукопис на Лулетову иницијативу смишљено пуштен у јавност.

„Намерно је пласиран незавршени текст“, наводи Худелист речи Латинке Перовић. „Знамо и коме су то дали: једном од рецензената Меморандума Јовану Ђорђевићу… Мени то баш личи на Лулета, да би он могао рећи Ђорђевићу: ‘Дај ти то среди, да ми то мало тестирамо, да пробамо…’ И Ђорђевић је био спреман да уз помоћ Ђукановића то уради“.

Наравно, постоје оправдане сумње и у ову верзију. Да је то тако било, да ли би Ђукановић са оноликом жестином насрнуо на Меморандум, па самим тим свог таста поредио са Миланом Недићем. Да ли би ондашњи главни уредник само за неколико сати донео одлуку о објављивању текста, да није било мига са стране.

И сведочење књижевника Видосава Стевановића о том спорном детаљу, такође, искључује могућност договора на релацији Исаковић – Ђорђевић. Наиме, извесно време пре „провале“ у Академију, Стевановића је позвао Добрица Ћосић и препричао садржај списа који се спрема и замолио га да провери код Ивана Стамболића и Драгише Буце Павловића како би на то реаговао политички врх Србије. Одговор ових челника је био мало охрабрујући и изричито негативан. То значи да је и Исаковић морао да зна шта очекује ауторе и Академију после „смишљеног тестирања јавности“.

Али и овде се отварају два путоказа. Први је да су полицијске структуре пустиле верзију о смишљеном објављивању текста у „Новостима“ како би скинуле одговорност са државе. Али истовремено је, наводно, Академији и њеном врху одговарало да Меморандум буде пуштен у јавност на илегалан начин, као незавршен документ. Тиме би елегантно биле избегнуте поделе и сукоби до којих би сигурно дошло у наредним фазама процедуре усвајања Меморандума као званичног документа.

Томе треба додати и очекивани жесток притисак власти предвођене Иваном Стамболићем и Лулетовој намери да се тежиште расправе о садржају документа измести на прогон, цензуру, притисак државе…

Ванредна скупштина САНУ, одржана крајем децембра исте 1986. године, и готово потпуно и незапамћено јединство академика посредно могу и да потврде, али истовремено и искључе могућност да је иза отварања меморандумског текста дошло после брижљиво испланиране акције иза које је стајао Антоније Исаковић и(ли) неко од његових најближих сарадника.

НЕРЕДИГОВАНА ПОЛОВИНА

КОМИСИЈА која је приступила писању Меморандума САНУ, као целовитог документа који је требало да укаже на проблеме у југословенском друштву, редиговала је мање од половине објављеног текста. Према наводима академика Василија Крестића и Косте Михаиловића, аутора књиге „Меморандум САНУ – одговори на критике“ из 1995. године, завршна редакција стигла је негде до тридесете стране текста. Ове странице могу се сматрати „најзваничнијим“ делом овог акта. У средишту одобреног материјала налази се анализа економске ситуације у Југославији, која је тих година иначе често анализирана на политичким и партијским форумима. Објављивање његових извода у „Новостима“ и ујдурма која је настала прекинула је даљи рад на Меморандуму, укључујући и завршно редиговање, које никада није настављено.

СУТРА: Пуцају из свег артиљеријског оружја

Аутор: Раде Драговић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (2) Почетак медијско-политичког трилера 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (4) Пуцају из свих артиљеријских оружја

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (5) Цар је го – поручили су академици

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (6) Србима наметнуто осећање кривице

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (7) Критичко виђење стања у Југославији

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (8) Академија на удару комунистичких вођа

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (9) Државно-партијски врх смишља скандале

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица Ћосић није писао Меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (11) Суморни опис југословенске стварности

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (12) Талас буђења националних осећања

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (13) Југословенска привреда у раљама политичара

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (14) Истина о Косову без академске учтивости

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (15) Хрватска емиграција пише свој меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (16) Разлаз српских и словеначких интелектуалаца

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (17) Српско виђење будућности Југославије

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (18) Кружок у Симиној створио опозицију

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (19) Ћутање будног чувара постојећег поретка

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (20) Двострука игра Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (21) Косовски заокрет Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (22) Нови талас напада на српске академике

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (23) Академици пред Хашким трибуналом

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (24) Појам „велика Србија“ смишљен у Бечу

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (25) Отворени рат српских стараца и државе

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (26) Србија постаје јединствена држава

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (27) Одбрана Југославије водила је у рат

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (28) Сенка која лебди над Академијом