Академији је наметнут грех о нечему где је много неистина и недоречености. Од Меморандума се нећемо ограђивати, а ако има кривице, ми ћемо је прихватити – рекао је председник Костић
Српска академија наука и уметности пуне три деценије провела је под хипотеком става о положају српског народа у Југославији, који је њена комисија, недовршено, формулисала у јесен 1986. године. Сенка Меморандума и данас лебди над здањем у Кнез Михаиловој улици, у коме је рођен документ који пуних 30 година непрекидно изазива пажњу јавности. Нежељена заоставштина протеклих година оптерећивала је САНУ претећи на моменте да је потпуно паралише, па чак и укине.
Академија је, међутим, до данашњих дана остала доследна у тези да Меморандум није њен финални акт, већ да је само незавршени полупроизвод који је волшебно украден и тенденциозно објављен, иако није био намењен јавности, већ државном руководству. Академици чврсто бране став да рад на овом документу није окончан, нити га је усвојио било који од надлежних органа САНУ и да се о њему не може говорити као о њеном званичном документу.
Овим аргументима САНУ се бранила од ригидног комунистичког режима, напада из бивших југословенских република, стране пропаганде и унутрашњих критика. Утисак је да се Академија тек данас ослобађа нежељеног терета прошлости и да постепено излази из његове сенке, слободније се изјашњавајући о најделикатнијим питањима наше прошлости и садашњости.
И јавни иступи садашњег председника САНУ Владимира Костића тумаче се као намера да се на случај „Меморандум“, после три деценије сукоба, расправа и одмеравања кривице – стави тачка.
– Академији је наметнут конструисани грех о нечему где је много недоречености и неистина. Од Меморандума се се нећемо ограђивати, а уколико има кривице, ми ћемо је прихватити – рекао је недавно Костић.
Питање одговорности академика и српских интелектуалаца уопште за југословенски епилог отварано је безброј пута, а исти захтеви неретко се и данас постављају. Упркос кретању историјског точка, на САНУ се из различитих разлога још увек упире прстом као на легло национализма, великосрпске политике и анахроних вредности.
Са овим оптужбама Академија се у протекле три деценије носила на различите начине. По стишавању прве хајке по избијању меморандумске афере, академици су се приближили новом руководству Србије, које је после Осме седнице повео Слободан Милошевић. Аутори Меморандума делили су његова начела будуће државе, „право Срба да живе заједно“, па и да се „повежу сви мислећи људи са простора где живи српски народ“. Академија је жестоко осудила иступ словеначког врха у Цанкарјевом дому поводом штрајка албанских рудара у Старом Тргу, а њени чланови били су и активни у раду на доношењу новог устава.
Академици су запажену ролу имали и око референдума 1990. године конципираног око питања шта би требало да буде приоритет, избори или устав. Листом су се определили за Устав, иако је захтев тек рођене опозиције био да се најпре гласа за уставотворну скупштину, која би тек потом донела највиши правни акт. Њихов став формулисао је Михаило Марковић, који ће врло брзо потом постати идеолог и потпредседник Милошевићеве Социјалистичке партије Србије.
„Србији је потребан нови устав да би своје будуће кораке могла да чини строго по Уставу и закону“.
Сличну тезу заступао је и Добрица Ћосић, признајући да се „устав не доноси по нормалној, адекватној процедури“. Иако је овај акт често критикован као корак ка српском разбијању Југославије, Ћосић га је сматрао „поузданим темељем за изградњу неидеолошког, отвореног и слободног друштва“. Угледни интелектуалци помогли су тако Милошевићу да капитализује стечену популарност, и у јеку кризе на Косову и најава оцепљења Словеније и Хрватске учврсти своју ауторитарну власт.
Упада у очи, међутим, и чињеница да се о политичким питањима у јавности експонирао само један уски круг чланова САНУ, док је највећи број њих у овим темама био готово невидљив. Чак и међу писцима Меморандума било је академика, попут Стојана Ћелића, Миомира Вукобратовића или Мирослава Пантића, који су се клонили расправа о његовим порукама. Ћосић, са друге стране, иако формално није био члан радне групе за његову израду, небројено пута је коментарисао меморандумске идеје и разлоге њихове афирмације. Као лидер опозиционе мисли и по сопственом признању, човек чији је ауторитет био већи и од саме Академије, наметнуо се као њен ревносни бранитељ од напада власти и експонената њене идеологије.
Период симфоније и сагласја између академика и власти, међутим, није дуго трајао.
Почетак рата у Хрватској, а посебно јачање антимилошевићевске сцене у Србији, обележене Деветим мартом, унеле су раздор и међу чланове САНУ. Расцеп је постао видљив већ на годишњој скупштини четвртог јуна 1992. године, када је прочитана писана изјава 37 академика, којом је затражена Милошевићева оставка, чиме је дефинитивно отворена тема о односу САНУ према актуелној власти. Иза ове иницијативе стали су, између осталих, Предраг Палавестра, Никола Тасић, Мирослав Пантић, Матија Бећковић, Љубомир Симовић, Гојко Николиш, Драгослав Михаиловић, Милорад Павић, Никола Милошевић, Драгослав Срејовић, Слободан Селенић… Већина потписника није била експонирана у политици, али међу њима су се нашли и поједини који су свега који месец раније, поздравили Милошевићеву политику.
АКАДЕМИЦИ ПРОТИВ РАТА
Прст у око режиму Слободану Милошевићу, без сумње, био је и Апел 18 чланова САНУ за мирно решење сукоба у Југославији. Ова петиција изавала је велику буру и узнемирање у режимским круговима. После дужих консултација и расправа највиша тела Академије оградила су се од њега уз тврдњу да не „представља став институције, већ само његових потписника“.
„Не верујемо у сврсисходност овог рата, у оне који га воде, нити у оне који га свесно или не, потпирују. Не верујемо у победе које воде у нове ратове. Захтевамо мир у којем неће бити прогоњене или обесправљене националне, политичке или верске групе и у којем неће владати пропагандисти смрти“, каже се у Апелу на који су новембра 1992. парафе ставили Палавестра, Павловић, Пекић, Симовић, Србиновић, Срејовић, Тасић, Стефановић, Селенић и други.
Аутор: Раде Драговић
Сутра: Политичке странке деле Академију
Извор: НОВОСТИ
Везане вијести:
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (2) Почетак медијско-политичког трилера
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (3) Крађа из стана академика Ђорђевића
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (4) Пуцају из свих артиљеријских оружја
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (5) Цар је го – поручили су академици
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (6) Србима наметнуто осећање кривице
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (7) Критичко виђење стања у Југославији
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (9) Државно-партијски врх смишља скандале
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица Ћосић није писао Меморандум
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (11) Суморни опис југословенске стварности
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (12) Талас буђења националних осећања
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (13) Југословенска привреда у раљама политичара
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (14) Истина о Косову без академске учтивости
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (15) Хрватска емиграција пише свој меморандум
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (16) Разлаз српских и словеначких интелектуалаца
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (18) Кружок у Симиној створио опозицију
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (17) Српско виђење будућности Југославије
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (19) Ћутање будног чувара постојећег поретка
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (20) Двострука игра Слободана Милошевића
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (21) Косовски заокрет Слободана Милошевића
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (22) Нови талас напада на српске академике
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (23) Академици пред Хашким трибуналом
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (24) Појам „велика Србија“ смишљен у Бечу
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (25) Отворени рат српских стараца и државе
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (26) Србија постаје јединствена држава