Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (20) Двострука игра Слободана Милошевића

Односом према Меморандуму Милошевић је стекао благонаклоност станара Кнез Михаилове 35, али и њихову подршку у антибирократској револуцији и његовом отвореном походу на власт

Исламску декларацију прожету фундаменталистичким идејама написао је Алија Изетбеговић. Фрањо Туђман аутор је књиге „Беспућа повијесне збиљности“, у којој је и расистички садржај. Када је на тлу Југославије наступила сецесија, антисрпској пропаганди засметало је што су политички лидери Муслимана и Хрвата због својих опредељења оправдано жигосани. Милошевић није имао своју књигу. Зато му је приписан Меморандум САНУ, као национални програм Србије.

Везу Меморандума САНУ и Слободана Милошевића, која је по многима била идентична односу родитеља и детета, овако су објаснили академици Василије Крестић и Коста Михаиловић. Према њима, текст написан у САНУ није никакав национални програм, иако „антисрпска пропаганда стално покушава да свет увери у супротно“.

Тридесет година од појаве Меморандума САНУ и афере која је продрмала СФРЈ запажају се три периода у Милошевићевом односу према овом документу. У првој „критичкој“ фази млади кадар Савеза комуниста Србије реаговао је у духу важеће комунистичке доктрине – критиком и нападом, као што захтева партијска дисциплина и свест. Врло брзо наступила је фаза ћутања, када је Милошевић нетипично пасиван и ћутљив, потпуно супротно висини положаја који је заузимао. У време када су се према Меморандуму САНУ одређивали и савети месних заједница и синдикати предузећа, уздржаност првог човека републичког ЦК сигурно није била уобичајена. Трећа фаза његовог односа према „случају Меморандум“ наступа са пробојем на највишу позицију у држави. За разлику од својих претходника, даје пуну подршку Академији и ангажману академика.

Његов позни став према САНУ вероватно је и утицао на то да се на деловање академика и Милошевићеву политику тога времена данас често гледа као на један исти ток развоја српског национализма. Неупитно је, међутим, да је у годинама свог пуног успона са великим бројем чланова САНУ блиско сарађивао, а поједини су постали и чланови и функционери потоње Социјалистичке партије Србије. Филозоф и „праксисивац“ Михаило Марковић, један од чланова Радне групе за писање Меморандума САНУ, постаће и писац програма и идеолог ове странке, којој су приступили и Антоније Исаковић, Коста Михаиловић, Иван Максимовић…

Нема сумње да је и Милошевић био један од креатора оркестриране кампање против САНУ првих месеци по мистериозном објављивању радне верзије Меморандума. Одлука о бојкоту прославе стогодишњице Академије, према публицисти Славољубу Ђукићу, донета је у кругу коме је поред Ивана Стамболића, Драгише Павловића и Николе Љубичића припадао и Слободан Милошевић. Прљави део посла – јавно сукобљавање, међутим, лукаво је препустио Ивану Стамболићу, по државној, и Драгиши Павловићу, по партијској линији.

Записане су чак и речи којима је на једном од састанака водећих људи Србије јуна 1987. године Стамболић благо укорио Милошевића:

„Око Академије иду манипулације јесмо ли јединствени или нисмо. Не осећа Слобо потребу да о томе нешто јавно каже. Он мисли да је то ваљда свакоме јасно“.

Славољуб Ђукић у својој књизи „Како се догодио вођа“ тврди да је вештом игром Милошевић избегао и да Централни комитет, ко је председавао, изнесе своје мишљење о Меморандуму.

„Договорено је било да Милошевић обавести ЦК о догађајима везаним за Академију. У последњи час он је тај посао препустио Миленку Марковићу. Необично је, такође, да је ова седница била затворена за јавност, а саопштење у којем се Меморандум осуђује није објављено у штампи“, пише Ђукић.

Када је његов маневар постао очигледан партијској машинерији, будући вођа повукао је нови потез – посао за који је био задужен ЦК препустио је Комисији за културу, коју је водио Александар Бакочевић. Овог пута Миленко Марковић је исти текст са седнице ЦК прочитао пред ТВ камерама. Милошевић се тако сакрио иза органа партије, уз јак алиби да није скренуо са њене линије.

Јасно је да је Милошевић играо двоструку игру, мада његови мотиви да тако поступа нису до краја разјашњени. У његовим маневрима поједини тумачи препознавали су политичку амбицију, којој није одговарао отворени рат са најугледнијом српском научном установом. Тиме је Милошевић стекао благонаклоност станара Кнез Михаилове 35, али и њихову подршку у антибирократској револуцији и његовом отвореном походу на власт, који ће уследити крајем осамдесетих.

Оно што није говорио јавно, Милошевић је причао тајно. Далеко од медија и од чију јавности, међутим, причао је сасвим другу причу. Она је потпуно била на линији Партије и његових другова који су били прокажени као вође харанге на САНУ и академике.

Примјер Милошевићевог става о „случају Меморандум“ у затвореним политичким круговима може да послужи његов иступ пред политичким активом Института за безбедност. Месец и по дана после антологијског говора у Косову Пољу и пуне афирмације његовог ауторитета на политичкој сцени Србије, осврнуо се и на рад САНУ:

„Развој национализма у вишенационалној заједници каква је Југославија највећи је отров који и унутрашњи и спољни настоји да унесе у нашу земљу. Шта је друго него црни национализам појава Меморандума САНУ у коме се предлаже разбијање Југославије. То значи ликвидирање постојећег уређења наше земље, разбијање после кога нема опстанка ниједном народу ни народности наше земље. Морамо да знамо да било какво кокетирање са национализмом не доприноси него напротив кочи и онемогућава успешан друштвени развој за који се бори Савез комуниста“.

Проћи ће пуно година док Драган Хаџи Антић, некадашњи главни уредник „Политике“ и један од његових најближих сарадника, управо ових дана, не изнесе своје виђење Милошевићевог „врдања“ поводом спорног текста САНУ:

„Милошевић је критиковао Меморандум, јер у том тренутку није учврстио своју позицију унутар партије“.

СЛОБОДАН ПРОТИВ СЛОБОДАНА

Своју партијску будност и искључивост према свему што може иоле да уздрма поредак Милошевић је показао и током афере у чијем су средишту била сабрана дела Слободана Јовановића. Забрана штампања ових књига последња је велика забрана у српској култури. Београдска „Просвета“ је још 1983. године најавила да ће издати Јовановићева дела, која су у Титовој Југославији претходних деценија била „у бункеру“. За овај потез издавач је добио и прећутну подршку државног руководства Србије. Неочекивано, уследила је лавина критика из Градског комитета.

„Слободан Јовановић, као ратни злочинац, никада неће проћи у Београду. Нека у то сви буду сигурни“, рекао је 1985. године Милошевић, уз напомену да „ко жели да чита Јовановића, нека иде у антикварницу“.

Аутор: Раде Драговић

Сутра: Косовски заокрет Слободана Милошевића

Везане вијести:

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (2) Почетак медијско-политичког трилера 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (3) Крађа из стана академика Ђорђевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (4) Пуцају из свих артиљеријских оружја

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (5) Цар је го – поручили су академици

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (6) Србима наметнуто осећање кривице

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (7) Критичко виђење стања у Југославији

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (9) Државно-партијски врх смишља скандале

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица Ћосић није писао Меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (11) Суморни опис југословенске стварности

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (12) Талас буђења националних осећања

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (13) Југословенска привреда у раљама политичара

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (14) Истина о Косову без академске учтивости

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (15) Хрватска емиграција пише свој меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (16) Разлаз српских и словеначких интелектуалаца

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (18) Кружок у Симиној створио опозицију

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (17) Српско виђење будућности Југославије

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (19) Ћутање будног чувара постојећег поретка

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (21) Косовски заокрет Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (22) Нови талас напада на српске академике

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (23) Академици пред Хашким трибуналом

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (24) Појам „велика Србија“ смишљен у Бечу

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (25) Отворени рат српских стараца и државе

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (26) Србија постаје јединствена држава

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (27) Одбрана Југославије водила је у рат

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (28) Сенка која лебди над Академијом