Душан Басташић: Када потомци жртава Покоља проговоре
Прије неколико дана, 26. априла је била годишњица како су 1941. „оћерали наше“. Тако би наше баке говориле. Сада већ давно упокојене баке, лица избразданих дубоким борама, уоквирених у црне мараме и очима црвеним од суза.
Породица Луке Басташића 1938. године. Јованка, Евица, Милан, Лука и Стево
Уз њих смо одрастали ми, унучад „оћераних“ жртава Покоља, дјеца родитеља израњаваних душа. Чељад рођена са дубоко запретаном раном која би код неких од нас годинама, чак деценијама ћутала. А онда, одједном просто вриснула расипајићи бол свом ширином душе.
И опет је опет забољело. Рана која се преноси са генерације на генерацију.
Написао сам на Фејсу неколико реченица на ту тему:
„Управо на данашњи дан у касним вечерњим часовима, прије тачно 83 године, упале су усташе у Грубишном Пољу у кућу мога дједа Луке и извели га везаног за мог стрица Стевана старог 18 година. Из сусједне куће извели су дједовог брата Раду. Километар даље, из куће Грба извели су везаног мог другог дједа Милана и његовог брата Лазара. Нису се вратили. Побили су их негдје на Велебиту или острву Пагу. Говориле су ми баке, и оне су се давно упокојиле, да сам у младим годинама ликом био исти као мој стриц Стеван. Фотографија породице снимљена је 1939. године. Поред дједа Луке, стрица Стевана, баке Евице и тетке Јованке, дјечак на слици је мој отац Милан, преживјели јасеновачки дјечак-логораш који се упокојио 2016. године. Нико са слике више није међу живима. Каже струка да је ово што носим у себи трансгенерацијски пренесена траума. Биће да је тако јер и данас у мојој шездесет и шестој години, боли. Моја три сина носе имена жртава. Нисмо заборавили. Памтимо..“
За кратко вријеме стигло је неочекивано много коментара.
„Вечнаја памјат, вечна бол, тешко схватљива онима које мученичка страдања нису дотакла, па не живе као ми, увек делом душе у смрти наших најближих.
Страдање у Вашој породици изродило је вечно сећање,
помен и стазу ка нашим најближим у нашим заборављеним јамама.
Нама је Јадовно део породице.
Нема мира на земљи док га нема на небу, ако је нама
теже слушати о злочинима над својим родом него што је њима невинима било страдати,
онда нама не може бити добро ни на овом, ни на оном свету.
Хвала Вам за свако сећање, све време, љубав, рад,
борбу. Не знате колико је суза потекло, колико се ноћи пробдело, колико нас
сличних има који ће се увек питати зашто и колико их је болело.
Деду Николу су са мојим малим стрицем Милошем убили ти
исти изводећи их из куће. Дединог брата Илију испекли на ражњу, ћерку заклали,
жена памет изгубила гледајући.
Од другог дединог брата жену и два сина су живе бацили
у запаљену кућу да изгоре.
Сада ми којима су побили најближе и срушили дедовину,
ми које ће увек болети и кад нису годишњице, задушнице, треба да ћутимо и
плашимо се реакције и блиских – ,,нећеш
ваљда опет о рату“!?
Не, о животу ћу, њиховом насилно прекинутом, о животу
болном мог оца, када вам реч тата остане као одјек и јецај, бол и кад чујете да други
изговара, да не помињем да вам те топле речи, брат, тетка, не требају, немате
кога назвати.
И кога после тог зла, од кога се никад не излечи,
призвати сем Бога и тих страдалих мученичких душа у рају за помоћ, да бол
ублаже и дају снаге свима да истину творе.
Вечно захвална и дужна прецима за живот и веру.
Неки наследе дедовине, а о истима не знају ништа. Нама
којима су оставили парче неба, знамо ста нам је чинити. Још ме ноћу пробуде
бакини пригушени јецаји под покривачем.. Не брини мајко, опет сам гадно
сањала.. иду усташе, наоружани момци из Барлета, воде насе голоруке људе на рад
као.. све док се један није вратио из Јадовна, па испричао ста раде..
Можда сада знате како је то кад вам се реч Јадовно од
детињства уз сузе смести на свето место у срцу, када вам се и река из дедовине
зове Јадова.
А нигде ничег, а све је ту..
Ми потомци таквих, што често са искрицама у оку
гледају у недоживљено небо изнад своје дедовине, замишљајући лица и очи насих
најближих, вечно сакати за дедин загрљај, знамо чим су нас задузули.
Мислим да се њихове душе радују гледајући Ваш
истинољубиви пут ка вечности.
Хвала Душане, делим Вашу бол.
Бог Вас је одабрао за ову јадовничку стазу, ја га молим да Вас чува.
Жртве нису само они који су одведени и чији животи су насилно прекинути, а то су наши прађедови и ђедови.
Жртве су и њихова деца, наши ђедови и очеви који су одрасли без мушких глава у породици, што је такође траума и последица злочина. Мој отац и стриц су одрасли без две генерације мушкараца у породици. Потом смо жртве и ми који нисмо прилике да упознамо своје ђедове, који би по својим годинама доживели наше рођење и детињство.
Последице злочина су много раширеније и ближе свакоме од нас, него што се то питање обичајено посматра.
Лакше је окретати главу од тога, него размишљати о томе…
Та ме иста траума прати цијели живот и злочине над мојом фамилијом сваки дан спомињем и осјећам ту бол,коју је и мој отац свакодневно пролазио.
———————————————————————–
Томислав Лончар Не могу на ову објаву да одаберем ни једну од понуђених емоција, јер не постоји она права. У Доњој Градини – Јасеновцу, с очеве стране двадесет двоје, с мајчине двадесет четворо.
———————————————————————
Ljilja Mimovic Boli mnogo doktore,i ja nemam,ujak,strica,brata,dedu,pa ni oca.Teško je to shvatiti onome ko to nije preživeo.AMIN.A,i 91.god.stradaše ono malo ostatka ženskog življa,valjda je to sudbina nas Srba,a i majka mi je pričala da je fratar kada ih pokrštavao,izjavijo:znate onu livadu sa dosta pirike(pirevine),triba iskorjeniti.Moj ujak,je to ozbiljno shvatio i ubzo je sa svoja dva brata i ocem,bačen u jamu na Bivoljem brdu.NE OPROSTITI,A NE NI ZABORAVITI.
———————————————-
Jelena Žitić Filipov Isti osećaj i ja imam, 27/28.04.1941. u selu Gudovcu pored Bjelovara prvo klanje i ubijanje Srba u tzv. NDH, njih više od 200. Među njima moj deda Živko Žitić sa jedva 21-om godinom, njegov otac a moj pradeda Nikola Žitić i još članova šire familije… A moj otac Nikola, u tom trenutku tek beba od 22 dana
Nenad Bursać Isto tako i u Rastovcu su na Vaskrs 1941 pokupili mi đedove i bližnje iz kuće kao i ostale iz Rastovca-Bilogorce odveli na prevaru i završili svi Bursaći-đedovi Stojan i Đuka u Jadovno a otac Stevo kasnije žrtva terora-fašizma-Jasenovac i „Danica“ – Koprivnica.
Goran Vukovic Možda bi taj osjećaj bio blaži, da su potomci onih koji su to radili, ponudili…bar stidljivo….IZVINI….Međutim, taj osjećaj jača, kada vidite, da se to želi opravdati…umanjiti i slaviti ono što su radili. Sjećanje i pominjanje, kao što to radite Vi, jedino je što je pravedno za sve postradale…kao i molitva za njihove duše.
Svemir Popovic У личком селу Залужница 12. јуна 1944. група крвата из села западно од Оточца обучени у усташке униформе поклали су и у живу ватру бациле 59 мјештана Бракусове Драге. Преживјели, Стево Бракус, којем је жива спаљена жена и троје мале дјеце с њом, а он се рањен некако извукао, лично је сведочио у мом присуству, а на питање да ли је неког од кољача препознао рекао је да јесте једнога касније у Оточцу и пријавио командиру „народне“ милиције, иначе „Србину“. Одговор командира је био: „знаш Стево, ми ти сад градимо братство и јединство, па би било најбоље да то не потежеш. Могло би доћи до врага“? Од тога је прошло 30 година и свака ми његова ријеч звони у ушима, па се питам како је тек вама који сте тако изгубили своје дједове и баке и били лишени њихове огромне љубави? Улазећи постепено у размјере покоља над Србима некако сам највише саучествовао са онима који нису упамтили баку и дједа, а посљедице тога су, касније се видјело, алармантне. Примјера ради занемарљив број те дјеце је био крштен, да не идемо даље? Зато Душане разумијем Вашу бол! P. S. Нисам имао у рукама Затезалову књигу „Радио сам свој сељачки ковачки посао“, али ми се чини да би Бракусов исказ требао бити један у низу?
Канлић Ратка Знам тај бол, тај осећај везаности жицом, неверице да је могуће то што се догађа, немоћи и помиреношћу са вољом божијом да се баш тако страда…боле ме делови коже одеране усташким ножем са мога ујака Ратка чије име носим, боли ме свака кама и јама …и сваки лист искидан из свеске да на њему испишем имена за помен, боли ме и глас свештеника док их чита, боли ме што нас у Ливну више готово да и нема али где год да смо нећемо заборавити и нећемо престати сведочити о геноциду над Србима. У овој ноћи жалости ми их се сећамо са тугом и жаљењем за свим Србима који се нису родили због тог нељудског плана за уништењем. Нека им Бог суди!!!
Srdjan Babic Pokoj dušama njihovim… Mog pradedu Marka (Pane) Momčilovića iz sela Komić (Udbina) zaklale su ustaše iz komšijskog Lovinca u tzv. Klancu… Novouspostavljena država Hrvatska srušila je spomenik… Ja pamtim priču bake moje kako je ostala bez oca… Boli… Čuh i ja, zapisano nam u genima… Tuga za stradalima, žal za brdima onim pa u ovoj ravnici pluća ne mogu da udahnu, srce preskoči samo kad se seti… Dok god pričamo i sećamo se dobro je… Koliko dobro biti može…
Стево Јокић Dusmani prevarise i mog dedu, tada 18-godisnjeg cobanceta koji cuvase ovce sa prijateljom u selu Popovici, kod Benkovca, Dalmacija. Odvedose ih u obliznje ustasko selo i celu noc ih cerecili, sekli na komade. Ujutru ih bacise u kavu (rupa iz koje se vadi nadaleko cuven benkovacki kamen) a drugi djed koji ih je trazio cele noci pridje im da ih izvuce tela a ustase ih cekose i pucase po njima. Uspese nekako da im izvuku ostatke i po tom pokojnom dedi i ja dobih ime. Neka im je laka zemlja, potomci ih nece zaboraviti.
Pero Slavnić Da,negdje sam procitao…“da djeca koja nisu imala priliku osjetiti ljubav djedova,istinski,i ne znaju sta je djetinstvo“ Djed po majci,Trifko Trifkovic,prema podacima…odveden je u Jadovno u cuvenoj grupi travnickih Srba…,a djed po ocu,Dimitrije je je(kao invalid bez nogu do koljena)zaklan ustaskim pirovanjem,pred porodicnom kucom 1941. U slicnim zvjerstvima, ustaskim,svoje zivote su okoncali i dva strica:Nedo i Bozo,koji su odvedeni prema Travniku i ubijeni u zaseoku Ponir. Imali su nekih 16-17 godina,a jedan je cak bio i invalid…
Vladimir Prolović Sve ove priče, i Vaša Dušane, i ove iz komentara, trena da se zabeleže, da se stave u knjigu, dokumentarni film… Sva imena i prezimena i mesta… da se sačuvaju od zaborava, da služe budućim generacijama za nauk kako je čovek čoveku zver… Kako ideologije i religije razdvajaju ljude… Koliko Vatikan ima krvi na svojim rukama… Narodi nikako da uvide ko je stvarni neprijatelj…
Бане Даниловић Прво се требамо запитати ко је имао мотива и користи од све ове несреће, а потом ко то све стоји иза ватикана, који то све ,,лобистички“ кругови, када је почело унијаћење и расрбљавање далмације, херцеговине, лике, кордуна, баније, славоније… ко то све није у више наврата дозвољавао да се ослободи Јасеновац, а било је неколико могућности (нпр Петар Мећава), него недоклани логораши пред крај рата очајнички срљали на бајонете и жицу (6 месеци по ,,ослобођењу“ Београда)… зато обезбожене генерације (испраних мозгова поводљивих за идеологијама и којекаквим религијама) које би училе ,,homo homini lupust est“ не би биле вредне и достојне својих страдалних предака мученика за веру и отачаство, а на правди Бога истинитог! Док је Авеља биће и Каина, а ваљда знамо како Каин прође? гледасте ли филм: окупација у 26 слика? Нема човек непријатеља већег од себе самога, а ми данашњи потомци (поготово грађанери) трулим компромисима допустишмо да читав хелм у е_логор претворе…
Mirjana Madzarevic-Licina Malo ko je od moje generacije na Kordunu imao živog djeda u djetinjstvu. U selu Čemernica kod Vrginmosta ustaše su pobili sve muškarce od 16 do 60 godina. Svi odvedeni u Glinu na tzv pokrst i mučki zaklani. Sedam godina poslije rata tu nije bilo ni jedno dijete upisano u školu.
Milivoj Borota Mog djeda Lazu i njegovog sina Branka. Djedovog brata Petra. Djeda po majci Ljubana. Selo Rasenica. Ukupno preko 90 oteranih koji se nikad nisu vratili.
Nina Boricic Moj najbolji prijatelj,sad izbjeglica,je unuk prve žrtve jasenovačkog logora.Svaki razgovor završavamo pričom o Jovanu,čije ime nosi.Mog svekra brat vučen za kamionom,izmrcvaren bačen u velebitske usputne jame,njegova žena i djeca živi bačeni u vatru zapaljene kuće…..Nema u Lici kuće u kojoj zločin nije počinjen.Predavala sam po školama i dobro razumijem o čemuDušan govori-sva ta djeca pisala su priče koje razdiru.Sramota da ni do dana današnjeg nemamo konačan spisak žrtava u onom i ovom ratu.
Ђорђо Шувајло Овдје, у Аустралији сам упознао “дјецу Јасеновца”, тек сада, стидљиво причају о томе…, и разумијем Прицу који је дошао у задњем таласу, живио је у Сарајеву до грађанског рата у БиХ, говорили му не таласај! Али, не разумијем стару емиграцију (Кондић) и на исто питање зашто нису говорили о томе, рекли су: – нико нас није питао!? Јер Срби су се мучили између себе и надсобом! Шта је Тито урадио Србима, горе је од било којих злочина.
Vesna Djusic Erakovic To je nasa zajednicka muka.Boli svaki oduzeti zivot pravednika,kao licna rana.Da se ne zaboravi!Pricati pokoljenjima da znaju od koga da se cuvaju u buducnosti.
Sandra Vidic I moja dva dida, Petra i Jovana su zaklali 43. Petra zavezali za mladjeg brata Dusana, zaklali ga a onda Dusana pustili. Dusan se poslije objesio. Jovana su zatukli lašunom-krampom. Moji o ovome do 1991. nikad nisu govorili. Boli, i bolit ce…
Desanka Ogorelica Moj pokojni djed Rade je isto odveden u Jadovno.Moj otac i cetiri mladje sestre su ostale sirocad jer im je majka prije umrla od tifusa.To je ostavilo neizbrisiv trag na nase generacije.Moj otac sa 12 god. se morao brinuti za svoje sestre a jedva se jadno dijete moglo brinuti za samog sebe.One su na koncu zavrsile po dj. domovima i odrastale svakako se muceci.
Mladen Starčević Pradjed Marko živ bačen da gori u jednoj od jasenovačkih peći. Njegov sin Novak zarobljen ranjen na Kozari i preko Jasenovca završio u nekom njemačkom logoru. Bogdan sa tek navršenih 17 poginuo negdje na Grmeču
Александар Живковић Мора да боли, боли јер та рана не зараста. И добро је да је тако, јер ви морате одржати будност, да нас неки ноби „пројекат Велебит“ не би сасвим докусурио на тим просторима. Усташтво не спава!
Бане Даниловић Да боли и болиће, само слично срце разумиће… не би да ме ко од коментатора погрешно разумије: али би ваљда први мали корак поштовања и сјећања на наше страдалнике и мученике требао бити да размислишљамо и користимо ћирилично писмо (а не латинашку гајевицу) чиме би макар и формално казивали да их нисмо заборавили те да се трудимо удостојити њихових праведничких венаца и жртава за нас претекле неким чудом Божијим… праштати је могуће онима који се истински кају, али нисмо ми данашњи (већ наши страдалници) они који требају праштати у њихово име, ми данашњи требамо се сјећати, памтити њихове жртве и мучеништво да се више никоме никада не би поновило…
Nenad Menicanin Razumijemo se Dusane, gledam kako raste moj unuk i najveca sreca je biti djed. Nazlost ja sam odrastao bez djeda i nemam ni njegovu sliku. Tezak je to teret koji nosimo i na nama je da to prenesemo generacijama koje dolaze da se nikada ne zaboravi.
Благоје Ђекић Поздрав из Лужана село између Дервенте и Брода. Овде је била иста ситуација дакле право организовано иприпремито убијање.. Некидан 12.априла годишњица убиства Српског свештеника испред парохијске куће само шест дана од почетка рата одмах је прото уклоњен а у јуну и августу сво мушко на савски мост у Слав Броду и у Пожегу славонску и Јасеновац. Мој деда и његов брат и љихови шуријаци зетови баџе рођаци стричеви комшије итд помешала им се крв на савском мосту и бачени у Саву. Некима су писали на челу „путује за Београд“. Мог деда Симеуна сава избацила у селу Клакар и један сељак прочитао име у личној карти иако поквашеној и дојавио баки и она оде са воловским колима али није га нашла стигла наредба да се отисну у воду. А мој деда са мајчине стране из села Међеђа код Дубице исто у Јасеновцу убијен. А од моје супруге код Добоја исто деда и мали ујак од годину дана на бајонет дочекан.дакле на све стране исто и то одмах на почетку рата са њива и откоса покупити.
Marijama Ilina Ivanic Joj,bože dragi! Sve nas boli! Više ne možemo da pojmimo da su takvi monstrumi postojali! Na nama je da pomognemo i sebi, i njihovim vapijućim dušama za istinom i pravdom! NIKAD , za nikad da ne pokopavamo ili zaturamo bilo kako, tu ISTINU O POKOLJU SRPSKOG ,JEVREJSKOG I ROMSKOG NARODA U TOJ ŽALOSNOJ NESRETNOJ NDH!!!
Nikola Bakic Mojpradeda Mile odveden i još oko 50 muškarca a na popis u Poloj zatvoreni u crkvu i pobijeni p azatim ih ustaše baciše u živi kreč da se nemogu naći tela ubili ih mahom njihove komšije
Јован Вуковић Svakog razumnog čovjeka razboli saznanje o nesreći i stradanju nevinih ljudi a posebno nemoćnih i onih zavaranim uvjerenjem da su svi ljudi, ljudi.
Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.
One Response
Покољ је једина адекватна ријеч за све што се тада догодило. 77 година мојој породици је било потребно да пронађе име мог прадједе, а маминог дједа. Јер једино смо ми живе. Најстарија мушка глава је 80. годиште и чувамо је као светињу. Прабака коју и дан данас памтим и на гробље јој идем, која ме чувала никада се није удала, чекајући га да се врати са „фришког зрака“ гдје је наводно отишао преко ноћи. Зар је гријех знати гдје су ти преци? Зар је гријех пожељети да одеш на гроб и одаш почаст и поклониш се сенима својих предака? Надам се да ће некада неко за све ово одговарати, а до тада на нама је да о томе говоримо и да се никад не заборави!
This website uses cookies to improve your experience while you navigate through the website. Out of these, the cookies that are categorized as necessary are stored on your browser as they are essential for the working of basic functionalities of the website. We also use third-party cookies that help us analyze and understand how you use this website. These cookies will be stored in your browser only with your consent. You also have the option to opt-out of these cookies. But opting out of some of these cookies may affect your browsing experience.
Necessary cookies are absolutely essential for the website to function properly. These cookies ensure basic functionalities and security features of the website, anonymously.
Cookie
Duration
Description
cookielawinfo-checkbox-analytics
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Analytics".
cookielawinfo-checkbox-functional
11 months
The cookie is set by GDPR cookie consent to record the user consent for the cookies in the category "Functional".
cookielawinfo-checkbox-necessary
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookies is used to store the user consent for the cookies in the category "Necessary".
cookielawinfo-checkbox-others
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Other.
cookielawinfo-checkbox-performance
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Performance".
viewed_cookie_policy
11 months
The cookie is set by the GDPR Cookie Consent plugin and is used to store whether or not user has consented to the use of cookies. It does not store any personal data.
Functional cookies help to perform certain functionalities like sharing the content of the website on social media platforms, collect feedbacks, and other third-party features.
Performance cookies are used to understand and analyze the key performance indexes of the website which helps in delivering a better user experience for the visitors.
Analytical cookies are used to understand how visitors interact with the website. These cookies help provide information on metrics the number of visitors, bounce rate, traffic source, etc.
Advertisement cookies are used to provide visitors with relevant ads and marketing campaigns. These cookies track visitors across websites and collect information to provide customized ads.
Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
One Response
Покољ је једина адекватна ријеч за све што се тада догодило. 77 година мојој породици је било потребно да пронађе име мог прадједе, а маминог дједа. Јер једино смо ми живе. Најстарија мушка глава је 80. годиште и чувамо је као светињу. Прабака коју и дан данас памтим и на гробље јој идем, која ме чувала никада се није удала, чекајући га да се врати са „фришког зрака“ гдје је наводно отишао преко ноћи. Зар је гријех знати гдје су ти преци? Зар је гријех пожељети да одеш на гроб и одаш почаст и поклониш се сенима својих предака? Надам се да ће некада неко за све ово одговарати, а до тада на нама је да о томе говоримо и да се никад не заборави!